мини|250x250пиксел|Споразум о трговини наоружањем. Споразум о трговини наоружањем је мултилатерални споразум који регулише међународну размену конвенционалног наоружања.
На снагу је ступио 24. децембра 2014. године. Овај уговор је ратификован од стране 101 државе, а 34 њих га је потписало, али без ратификације.
Споразум представља покушај регулисања интернационалне размене конвенционалног наоружања који би требало да допринесе међународном и регионалном миру, смањењу људске патње, промовисању сарадње, транспарентности и одговорном понашању држава.
Преговори овог споразума су се обавили у Њујорку на глобалној конференцији под покровитељством Уједињених нација одржаних од 2. до 27. јула 2012. године. Како није дошло до слагања око садржаја самог споразума тада, заказано је ново заседање конференције од 18. до 28. марта 2013. године. Споразум је усвојен 2. априла 2013. године од стране Генералне скупштине УН.
Претпоставља се да интернационална размена наоружања годишње достигне профит од чак 70 милијарди долара.
Порекло Корени од онога што је данас познато као Споразум о трговини наоружањем се могу пронаћи у касним 1980. Годинама, када су актери цивилног друштва и Нобеловци награде за мир лауреати изразили забринутост због нерегулисане природе глобалне трговине оружјем и њен утицај на људску безбедност.
Споразум чини део ширег глобалног напора који је започет 1997. године од стране председника Косте Рике и 1987. Нобеловца награде за мир Оскара Ариаса. Исте године, Ариас је предводио групу Нобелове награде за мир на састанку у Њујорку када је понудио свету правила понашања за трговину оружјем.
Ова група укључује Ели Визел, Бети Виллиамс, Далај Лама, Хосе Рамос-Хорта, представнике међународних лекара за спречавање нуклеарног рата, Амнести Интернешонал и службе Одбора америчких пријатеља. Првобитна идеја је била да се утврде етички стандарди за трговину оружјем које би на крају биле усвојене од стране међународне заједнице. Током наредних 16 година, Ариас Фондација за мир и људски напредак је одиграо кључну улогу у постизању сагласности уговора .
Године 2001, процес је настављен усвајањем програма неправно обавезујуће акције на Конференцији Уједињених нација о незаконитој трговини малокалибарског оружја. Овај програм је формално под називом "Програм акције за спречавање, борбу против и заустављања нелегалне трговине малокалибарским и лаким наоружањем у свим његовим аспектима" (ПоА)
Касније 2003. године од стране групе Нобеловаца мира лауреати, споразум се први пут спомиње у УН у децембру 2006. године, када је Генерална скупштина усвојила резолуцију 61/89 "Ка трговини Споразума са оружјем: успостављање заједничке међународне стандарде за увоз, извоз и трансфер конвенционалног оружја ".
Споразум о трговини наоружањем као и ПоА, је заснована на претпоставци да илегална трговина лаког наоружања представља велики и озбиљан проблем који захтева глобалну акцију преко УН. Према добро сматраним Роутлеџ студијима о миру и решавању конфликата публикације из 2012. "релативни значај диверзије или злоупотребе званично овлашћених трансфера, у поређењу са међународним потпуно илегалне црно тржиште трговине је потпуно потврђена." Аутори то даље елабурирају, "за већину држава у развоју или крхке државе, комбинација слабе домаће регулативе овлашћеног поседовања ватреног оружја заједно са крађом, губитком или корумпираном продајом из званичних газдинстава има тенденцију да буде већи извор забринутости оружја од незаконите трговине преко граница.
Развој
Резолуција УН 61/89 Дана 18. децембра 2006. године, британски амбасадор за мултилатералну контролу наоружања и разоружања Џон Данкан формално је приказао резолуцију 61/89, што је захтевало да генерални секретар УН-а потражи мишљење чланица УН о изводљивости, обиму и нацрту параметара за "свеобухватан правно обавезујући инструмент успостављања заједничких међународних стандарда за увоз, извоз и пренос конвенционалног оружја ", и поднесе извештај о предмету у Генералној скупштини. 94 држава је доставило своје ставове, који су садржани у извештају А / 62/278 из 2007. Данкан је говорио у име коаутора (Аргентина, Аустралија, Костарика, Финска, Француска, Јапан, и Кенија). У име Европске уније, Финска је истакла подршку за труд, говорећи: "сваки дан, свуда, људи су погођени споредним ефектима неодговорне размене оружја ... С обзиром да тренутно не постоји свеобухватни међународно обавезујући инструмент на располагању за пружање договореног оквира за ову активност, ЕУ поздравља све већу подршку, у свим деловима света, за АТТ. 94 Државе доставиле своје ставове, који су садржани у 2007 извештај А / 62/278.
У децембру 2006. године, 153 држава чланица је гласало за резолуцију. Двадесет четири земље остале су уздржане: Бахреин, Белорусија, Кина, Египат, Индија, Иран, Ирак, Израел, Кувајт, Лаос, Либија, Маршалска острва, Непал, Оман, Пакистан, Катар, Русија, Саудијска Арабија, Судан, Сирија, УАЕ, Венецуела, Јемен и Зимбабве. Сједињене Државе су гласали против резолуције.
Одговарајући на процедуралне проблеме који нису решени пре коначног нацрта резолуције, Велика Британија је рекла да је циљ иницијативе да почне расправу о изводљивости и нацртима параметара споразума трговине наоружањем, као и да ће агностичке државе имати јасну прилику да се укључе у процес. Након гласања, Алжир показује да напор мора да добије подршку од држава и бити заснован на принципима Повеље УН.
Група експерта Владе Резолуција 61/89 је такође од генералног секретара затражило да оснује групу владиних експерата, који би на основу правичне географске дистрибуције, испитали изводљивости, обим и нацрте параметара за таквог правног инструмента, а да групе стручњака Генералној скупштини преноси извештај на разматрање у својој шездесет трећој седници. Дана 28. септембра 2007. године, генерални секретар именовао је групу владиних експерата из следећих 28 земаља: Алжир, Аргентина, Аустралија, Бразил, Кина, Колумбија, Костарика, Куба, Египат, Финска, Француска, Немачка, Индија, Индонезија, Италија, Јапан, Кенија, Мексико, Нигерија, Пакистан, Румунија, Русија, Јужна Африка, Шпанија, Швајцарска, Украјина, Велика Британија и САД. Група се састала три пута у 2008. години, а објавила коначни извештај о овом питању.
Припремни одбор и конференција Главни чланак: Preparatory Committee for an Arms Trade Treaty
Године 2009, Оскар Ариас, а затим у свом другом мандату председника Костарике, увео је Уговор у Уједињене нације, говорећи: Данас се враћам, као васкрсли Ван Винкле модерног доба, да видим да се све променило осим овога. Мир и даље да буде корак даље. Нуклеарна и конвенционална оружја још увек постоје упркос обећањима. Од нас зависи да осигурамо да се у следећих двадесет година не пробуде исте страхоте од којих патимо данас. Ја нисам незналица за чињеницу да су највећи дилери оружја у свету овде представљени. Али данас не разговарам са произвођачима оружја, већ са лидерима човечанства, који имају одговорност да доносе принципе испред профита, и омогуће обећање будућности у којој ћемо на крају моћи мирно да спавамо.Исте године, једна отворена Радна група отворена за све државе-одржала је два састанка о Уговору са трговинским рукама. Планирано је укупно шест сесија ове групе. Међутим, крајем 2009. године, Генерална скупштина Уједињених нација одлучила је резолуцијом А / РЕС / 64/48 да сазове конференцију о Споразуму о трговини оружјем у 2012. години "да разраде правно обавезујући инструмент на највишим могућим заједничким међународним стандардима за трансфер конвенционалног оружја ". Одлука је под утицајем промена у положају САД (највећег произвођача оружј а и једина земља која је гласала против резолуције 61/89), која је последица на промене у руководству од Џорџа Буша ка Бараку Обами, под условом да су " Под владавином консензуса одлучивања које би осигурало да у свим земљама буде одржан стандард који ће заиста побољшати глобалну ситуацију.
Усвајање споразума Генерална скупштина УН-а усвојила је споразум 2. априла 2013. Северна Кореја, Иран и Сирија су гласали у опозицији. Кина и Русија, међу светских лидера у извозу оружја, били су међу 23 земаља које су уздржани. Куба, Индија, Индонезија, Мјанмар, Никарагва, Саудијска Арабија и Судан и уздржано. Јерменија, Доминиканска Република, Венецуела и Вијетнам нису гласали.
Споразум је отворен за формално потписивање од стране свих држава у Њујорку 3. јуна 2013. године Он је ступио на снагу 24. децембра 2014. године, 90 дана након датума 50. ратификације.
Садржај Канцеларија УН за питања разоружања је тврдила да споразум неће ометати домаћу трговину оружјем или право на ношење оружја у државама чланицама. Забрана извоза било које врсте оружја штети легитимном праву на самообрану.
Споразум о трговини оружјем (АТТ) представља међународно правни обавезујући документ којим се, на глобалном нивоу, дефинишу критеријуми, принципи, параметри и нови стандарди о којима државе чланице треба да воде рачуна приликом одобравања дозвола за трансфер конвенционалног наоружања. Његов циљ је, између осталог, да трговину наоружањем учини што кредибилнијом, сам процес транспарентнијим, ојача сарадњу између држава и сведе на што мање могућу меру могућности за илегалну трговину наоружањем. У идеалном случају, то значи ограничавање прилива смртоносних оружја у места као што је Сирија.
Заговорници споразума кажу да се он односи само на међународну трговину оружјем и да не би имала утицаја на постојеће домаће законе. Ови заговарачи указују на резолуцију Генералне скупштине УН која започиње процес о АТТ-у. У резолуцији се изричито наводи да је "искључиво право држава да регулишу интерне трансфере оружја и националног власништва, укључујући уставну заштиту приватног власништва".
Критика Противљење АТТ-у може се поделити на државну опозицију и опозицију цивилног друштва. Преко тридесет држава се успротивило разним деловима АТТ-а током преговора, од којих је већина изразила забринутост због импликација за национални суверенитет. Са становишта цивилног друштва, групе које се брину о националном суверенитету или индивидуалним правима на оружану одбрану биле су негативне на АТТ. Иако се суштински противе АТТ-у, ове групе су веома осетљиве на осигурање да АТТ не угрожава националну уставну заштиту и индивидуална права. Најгласније и најорганизованије групе цивилног друштва које се супротстављају аспектима АТТ-а потичу из Сједињених Држава. Ове групе укључују Национално удружење за пушке( National Rifle Association (NRA)), Националну фондацију стрељачких спортова (National Shooting Sports Foundation), Другу фондацију за амандмане(Second Amendment Foundation) и Фондацију Херитаге (The Heritage Foundation ). НРА и власници оружја Америке(Gun Owners of America) кажу да је споразум покушај да се заобиђе Други амандман и сличне гаранције у уставима држава како би се наметнули домаћи прописи о оружју.