Организовани криминал везан за банде у Уједињеном Краљевству концентрисан је око градова Лондона, Манчестера и Ливерпула и регионално преко регије Западни Мидландс, јужне обале и северне Енглеске, наводи Агенција за тешки организовани криминал. Што се тиче уличних банди, градови за које је утврђено да имају најтеже проблеме са бандама, који су такође чинили 65% убистава ватреним оружјем у Енглеској и Велсу, били су Лондон, Бирмингем, Манчестер и Ливерпул. Глазгов у Шкотској такође има историјску културу банди као град који има исто тинејџерских банди као и Лондон, који је имао шест пута више становника, у 2008.

Почетком двадесетог века, градови Лидс, Бристол, Брадфорд (укључујући Китли) и Нотингем све су командовали насловима који су се односили на уличне банде и претрпели њихов удео у високом профилу ватреног оружја. Шефилд, који има дугу историју банди из 1920-их у књизи "Ратови банди у Шефилду", заједно са Лестером је један од бројних урбаних центара за које се види да су у настојању или поновном појављивању банди.

Дана 28. новембра 2007. године, велика офанзива од стране банди у Бирмингхаму, Ливерпулу, Лондону и Манчестеру довела је до 118 хапшења. Више од 1.000 полицајаца било је укључено у рације. Нису сви од 118 ухапшених повезани са оружјем; други су били повезани са дрогом, проституцијом и другим злочинима. Министар унутрашњих послова Џеки Смит рекла је да се показало да полиција може да се "бори против банди".

Све чешће британске уличне банде у одређеним средиштима града као што су Лондон и Манчестер су под утицајем америчког Крипса и Блодса. О томе сведочи идентификација са бојама, знаковима руку, ознакама графита, а у неким случајевима и именима банди, на пример Олд трафорд крипс и Мос сајд Бладс или 031 (нула-три-један) Бладс ганг и АБМ (Све о новцу) Крипс. Међутим, овај феномен је од тада опао.

Дебата траје у погледу обима и природе активности банди у Уједињеном Краљевству, са неким академицима и креаторима политике који тврде да је тренутни фокус напора за примену у чланству банди непрепоручљив, с обзиром на недостатак консензуса о односу између банди и криминала.

Због штедње постоји мање клубова за младе и постоји мања понуда за младе, што ствара вакуум. Омладина, нека деца од 10 година се обраћају бандама због пријатељства и заштите. Касније се млади присиљавају на илегалне активности, нарочито продају и трговину илегалним дрогама.

Банде у главним урбаним центрима

Белфаст Према једном извештају, Северна Ирска има преко 150 активних криминалних банди од 2014. У Белфасту посебно, извештај из 2003. године процењује да постоји око 80 банди, које су номинално секташке, ангажоване у рекетирању широм града.

Истрага из 2014. године показала је да су неке банде у Белфасту посебно непријатељски настројене према не-белим становницима града, а забележени су бројни случајеви расно мотивисаног насиља, застрашивања и изнуде.

Банде у Белфасту су умешане у кријумчарење људи и трговину људима. Иако је вајс-индустрија раније била углавном на улици, последњих година се преселила у затворене просторије у домове и хотеле и формирала ближе везе са мрежама организованог криминала. Групе за трговину људима у Белфасту, као и у остатку Северне Ирске, имају тенденцију да буду кинеског или источноевропског порекла, користећи локално становништво као посреднике у њиховој мрежи.

Године 2014., три ноћи насиља у Источном Белфасту довеле су до Полицијске федерације за Северну Ирску наводећи: "Бандитска култура мора бити разбијена како би људи могли обављати свој посао без страха да ће бити погођени пројектилом или застрашивани."

Бирмингем Пики Блајндерс су били криминална банда са седиштем у Бирмингему, Енглеска, крајем 19. века и, у мањој мери, почетком 20. века. Филип Гудерсон, аутор часописа Гангс оф Бирмингем, наводи да су Пики Блиндерс настали као специфична банда, али је термин касније постао генеричка ознака. Ранија банда позната под именом Чипсајд Слогерс развила се седамдесетих година 19. века, а термин "Слогерс" (што значи борци) већ је постао генеричка локална етикета за уличне банде када су се Пики Блајндерс појавили на крају века у улици Адерли, у области Бордеслај и Смол Хеат, које су у то време биле изузетно лишенe сиротињске четврти Бирмингхама. Пики Блајндерс су се разликовали по свом стилском слоју, за разлику од ранијих банди. Познати чланови су били Давид Тејлор (затворен због ношења оружја са 13 година), "беби-фејс" Хари Фовлес, Ернест Хаинес и Стивен МекНикл.

Почетком двадесетог века, једна од банди у Бирмингему, позната као Брумагем Боис (Брумагем жаргон за Бирмингам), почео је да шири своју криминалну мрежу са улица Бирмингема на целу земљу. Захваљујући знатно побољшаном транспорту, регионалне банде су по први пут успеле да се прошире изван улица које су их створиле. Нова железничка пруга између Бирмингхама и Лондона значила је да могу циљати богатство тркалишта у главном граду.

Након нереда Хендсворт 1985. године, млади су се окупили у групе које су се убрзо претвориле у ситне злочине и пљачке. Крајем осамдесетих година прошлог века, Џонсон Крев, назван по њиховом дружењу са Џонсонс Кејфеом, контролисао је тржиште дроге и обезбеђење ноћних клубова на великом подручју Бирмингема.

Након пада између чланова Џонсон Крев-а, Бургер Бар Бојси су се формирали, узимајући своје име по Сохо Роад фаст-фуд споју. Ово је започело насилну свађу између Јохнсона и Бургер Бар Бојса, која је решена у примирју покренутом од стране Матијаша "Шаба" Томпсона 2010. године, уз помоћ документарца Пени Вулкок. Процес формирања примирја забележен је у документарном програму Ченел 4, "Миљама миљама далеко". Након примирја, насилни злочини пали су за 50% у подручју поштанског броја Б6 и 30% у Б21.

Све више колаборативни односи између две банде довели су до тога да неки у медијима описују их као сличније 'супер банди', настојећи да успоставе већу националну мрежу организованог криминала, уместо да контролишу своје пост-код области. Други извештаји сугеришу да су обе банде ефективно неактивне, и да не постоји 'супер банда'.

Међутим, 20 пуцњава средином 2015. године било је повезано са сукобом између Бургер Бар Боис-а и Џонсон Крев-а, сугеришући да било какво примирје више није активно и ривалство банди је обновљено.

Глазгов Историјат банди у Глазгову може се пратити све до 18. века, мада је прва медијска помисао на банде у Глазгову била тек 1870-их година, уз признање пандиних мафија. Претпоставља се да је пораст глазговских банди из 1850-их био резултат прилива ирске миграције која је укључивала и оне из традиционалних ирских борбених банди као што су каравати и Шанавестс. До двадесетих година, многе банде у Гласгову су се углавном сматрале борбеним бандама, а не криминалним бандама, иако је било раширених извештаја о изнудама и рекетима заштите, посебно у Ист Енду и Соут Сајду. До 1930-их, Глазгов је стекао репутацију широм Британије као легло банде и сматрао се у то време британским одговором у Чикагу, домом неких од најстрашнијих америчких гангстера. Ове банде су се у овом тренутку звале и британске банде које су добиле име по свом оружју по избору.

Једна од најзлогласнијих банди у Гласгову били су Били Бојс, секташка антикатоличка банда, коју је 1924. године основао Вилиам Фулертон након што га је напала група младих католика. Многе банде на источном крају Гласгова (као што су ривали Били Бојса, Норман Конкс) биле су и секташке и територијалне, док су у другим окрузима биле првенствено територијалне.

Култура банди која преовладава у старијим, централним деловима града, као што су Горбали који су постали пренатрпани и подстандардни у животним условима, није нестала када су ова подручја очишћена и обновљена након Другог светског рата са многим становницима који су били преуређени или у кластерима блокова или у великим периферним зградама попут Ускршње куће, уместо тога, пошто су могућности запошљавања постале ограничене у постиндустријском добу, структурне мане, грешке у планирању и сродна социјална питања постала су очигледна у програмима као што су године прошло је и зависност од хероина проширила се по граду, нове банде (поред неких које су остале у првобитним областима) формиране су у модерним срединама и остале су истакнуте деценијама, посебно у многим областима депривације и лошег здравља у Глазгову, где генерације младих људи који су патили у детињству и нашли су се са мало тога да заузму своје животе као тинејџери, осим циклуса узбудљивог, али замишљеног без колективног рекреативног насиља (које обично потиче од алкохола) против сличних група из суседних округа. Овај стил живота је приказан годинама касније у филмовима као што су Мала лица и Нидови. Неки од ових младића су се преселили у друга криминална предузећа, укључујући и операције уносних путева ван града у источном делу града, током '80 -их, који су трговали украденом имовином и дрогом, које су контролисали гангстери, као што је Там МекГрав, а резултат је био '. рат у сладоледу је на крају кулминирао смрћу једне породице.

У извештају Ивнинг Тајмса из 2008. године наводи се да је у Гласгову било 170 банди, док је ранији извештај 2006. укључивао мапу која приказује локацију и листу банди у Глазгову. Поред инцидената из других извора, укључујући насиље у породици и организовани криминал, понашање уличних банди допринело је да је Глазгов средином 2000-их проглашен "капиталом убиства Европе". Банде у Глазгову - неке укључе у снабдевање дрогом, пуцњавама и другим илегалним активностима, али најчешће мафија са минималном руководећом структуром, усредсређеном на побољшање њихове локалне репутације на чувеном гласу и одбраном своје "територије" - обележена територија са ознакама или графитима, и усвојила је одређени стил облачења и говора у свакој ери, дефинисана као 'нед култура'. Већина борби великих размера организована је унапред телефонским позивима, текстуалним порукама и касније путем онлајн контакта, али у свако доба дана супарничке четврти постале су „не ићи тамо - подручја“ за чланове банди, као и за  оне младе људе који нису били укључени у насиље, али су могли бити идентификовани као они који живе у неком другом подручју.

Уобичајено ношење ножева и другог оружја било је уобичајено тамо где је био присутан страх од напада, са озбиљним и трагичним последицама које су често биле последица сукоба када се догоде. Неколико кампања је покренуто од стране органа за спровођење закона и владиних агенција како би се обесхрабрило поседовање оружја, укључујући програм провера за 2009. годину за аутобусе који иду према центру града, где ће се банде састатајати како би се бориле када су напуштале своју територију. Ранија кампања из 1990-их, 'Операција Блејд', у почетку се чинило да даје резултате пре него што су се учесталост употребе оружја и насиља убрзо вратило на претходне нивое и након тога опет повећало. Нису сва убиства повезана са бандама, али преовлађујућа култура у граду је довела до тога да се оружје носи са собом, у комбинацији са злоупотребом алкохола, озбиљни инциденти су резултат често тривијалних случајева.

У последњим годинама 20. века дошло је до пораста азијских банди, посебности на југу Глазгова. Азијска култура банди, насиље и криминал у граду, која је обично била ограничена на њихове заједнице, дошла је до шире пажње након расно мотивисаног убиства Криса Доналда од стране локалних мушкараца из пакистанског порекла 2004. године. Током тог периода, након убиства Доналда, као и перцепција да су тражиоци азила који су били смештени у празним просторијама у неким од најскровитијих подручја у Гласгову, имали приоритет над локалним становништвом, неке од тинејџерских банди које су се називале Нацистима.