Милитаризам је оријентација одржавања јаких војних снага њихове припремљености и мотивисаности и, једним делом, становништва за ратно стање. Милитаризам се посебно изражава кроз оријентацију да се војна опција искористи пре него што су остале опције исцрпљене.
Милитаризам је схватање владе или народа да држава треба одржавати јаку војну моћ, те да је треба користити агресивно, не би ли проширила своје националне интересе и/или вредности. Такође може да се односи и на глорификацију војске и идеала професионалног војног сталежа и на „доминантни статус оружаних снага у администрацији или политици једне државе”. Милитаризам је служио као значајан елемент империјалистичких или експанзионистичких идеологија неколико нација кроз историју. Виђенији примери укључују античко Асирско царство, грчки полис Спарте, Римско царство, нацију Астека, Прушко краљевство, Хабзбуршку монархију, Отоманско царство, Јапан у царском добу, Совјетски Савез, нацистичку Немачку, Италију за време владавине Бенита Мусолинија, Немачко царство, Британско царство, као и прво Француско царство под вођством Наполеона.
По нацијама Немачка Корени немачког милитаризма могу се препознати у Пруској деветнаестог века и уследелим уједињењима Немачке под пруским вођством. Након што је Наполеон Бонапарта покорио Пруску 1806. године, један од услова примирја било је да Пруска мора редуковати своју војску на не више од 42 хиљаде војника. Како би се осигурао да његова држава у будућности неће бити тако лако покорена поново, краљ Пруске је школовао договорени број војника у трајању једне године, након чега би распустио ту групу, формирао нову и поновио исто следеће године. На тај начин, у року од 10 година, успео је да формира војску од 420 000 људи који су прошли кроз барем једногодишњу војну обуку. Официри војске били су готово потпуно извучени из племства које је поседовало земљу. Резултат је био да је постепено изграђена велика класа професионалних официра с једне стране, и много већи број обичних војника с друге стране. Људи који су се пријавили били су условљени да без поговора поштују све команде официра, стварајући културу поштовања разлика у класи.
Овај систем је довео до неколико последица. Будући да је официрска класа такође опремала већину службеника за цивилно управљање земљом, интереси војске су се практично поистоветили са интересима земље као целине. Друга последица је била да је владајућа класа желела да настави систем који им је дао толико моћи над обичним људима, доприносећи сталном утицају земљопоседника у Пруској (јункерима).
Милитаризам у Немачкој наставио се након Првог светског рата и пада Немачке монархије. У време периода Wеимар Републике (1919—1933), Кап Пуч, покушај пуча против владе, покренули су незадовољни припадници оружаних снага. Након овог догађаја, неки од радикалнијих милитариста и националиста, разочарани неуспешним пучем, придружили су се Националсоцијалистичкој странци, док су умеренији елементи милитаризма утихнули. Трећи рајх је била строго милитаристичка држава. Након њеног пада 1945, милитаризам у Немачкој је драматично опао као последица периода нацизма.
Федерална република Немачка данас одржава велику, модерну војску и њено министарство одбране има један од највећих буџета на свету, упркос чињеници да је тај буџет еквивалентан 1,5% Немачког БДП-а, као и томе да је просечан буџет министарства одбране државама које чине НАТО 2% БДП-а.
Индија Пораст милитаризма у Индији датира још из времена британске владавине, са оснивањем неколико индијских организација за независност, као што је Индијска национална армија на челу са Субхас Чандра Босе. Индијска национална армија (ИНА) одиграла је кључну улогу у притиску на британску власт након што је заузела Андаманска и Никобарска острва уз помоћ царског Јапана, али је покрет утихнуо због недостатка подршке индијског националног конгреса, битке за Импхал, и Босеове изненадне смрти.
Након што је Индија 1947. стекла независност, напетост са суседним Пакистаном због спора око Кашмира, а и друга питања, навела су индијску владу да појача војну приправност. Након кинеско-индијског рата, 1962. године, Индија је драматично проширила своју војну снагу која је помогла Индији да победи у Индо-пакистанском рату, 1971. Индија је постала друга азијска земља у свету која поседује нуклеарно оружје, што је кулминирало тестовима из 1998. године. Кашмирски побуњеници и недавни догађаји, укључујући каргилски рат против Пакистана, доказали су да је индијска влада остала доследна идеји војне експанзије.
Последњих година влада је повећала војне издатке у свим гранама војске и покренула је убрзани програм модернизације.
Израел Бројни арапско-израелски сукоби од доношења Декларације о оснивању државе створили су потребу да до изражаја дође стаменост одбране у политици и цивилном друштву, што је довело до тога да су многи бивши високи војни лидери Израела постали највиши политичари. (пример: Јицак Рабин, Аријел Шарон, Езер Вајцман, Ехуд Барак, Шаул Мофаз, Моше Дајан, Јицак Мордечаи и Амрам Митзна).
Јапан Паралелно са немачким милитаризмом 20. века, јапански милитаризам почео је низом догађаја којима је војска добила на значају у одређивању јапанских планова. То је било присутно у јапанском периоду Сенгоку из 15. века (или Доба Ратних држава), где су моћне вође, познатији као самураји, имали значајну улогу у јапанској политици. Јапански милитаризам је дубоко укорењен у древној самурајској традицији, вековима пре модернизације Јапана. Иако је милитаристичка филозофија била својствена шогунатима, националистички стил милитаризма развио се након обнове Меиџија, која је вратила цару престо и започела Јапанско царство. Пример је Царска наредба из 1882. за војнике и морнаре, којом се позивају сви припадници оружаних снага на апсолутну личну лојалност према цару.
У 20. веку (отприлике двадесетих година 20. века), два фактора су допринела снази војске и хаосу у његовим редовима. Један је био Закон о кабинету, којим се захтевало дасе формира царска јапанска војска (ИЈА) и империјална јапанска морнарица (ИЈН). То је у суштини дало војну моћ вета над формирањем било ког кабинета у наизглед парламентарној земљи. Други фактор је био гекокужо, или институционализована непослушност млађих официра. Није било неуобичајено да радикални млађи официри форсирају своје циљеве, до те мере да би убијали своје надређене. Овај феномен је 1936. године довео до инцидента 26. фебруара, у којем су млађи официри покушали да изврше државни удар и у којем су убили водеће чланове јапанске владе. Побуна је разљутила цара Хирохита и наредио је сузбијање пуча, које су успешно спровели лојални припадници војске.
1930-их, Велика економска криза уништила је јапанску економију и дала радикалним елементима унутар јапанске војске прилику да остваре своје амбиције освајања читаве Азије. Године 1931. Кwантунгова војска (јапанска војна снага стационирана у Манџурији) организовала је инцидент у Мукдену, који је изазвао инвазију на Манџурију и њену трансформацију у јапанску марионетску државу Манчукуо. Шест година касније, инцидент на мосту Марка Пола надомак Пекинга изазвао је Други кинеско-јапански рат (1937—1945). Јапанске трупе су ушле у Кину, освајајући Пекинг, Шангај и националну престоницу Нанкинга; посљедње освајање је уследило након масакра у Нанкингу. Јапан је 1940. године ступио у савез са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом, две сличне милитаристичке државе у Европи, и напредовао из Кине и југоисточне Азије. То је довело до интервенције Сједињених Држава, које су ставиле забрану на трговину нафте с Јапаном. Забрана је на крају убрзала напад на Перл Харбор и улазак САЂа у Други светски рат.
Године 1945, почевши са окупацијом Јапана и чишћењем свих милитаристичких утицаја јапанског друштва и политике, Јапан се предао Сједињеним Државама. Године 1947. нови устав Јапана заменио је Меиџијев устав као темељни закон земље, мењајући владавину цара парламентарном владом. Овим догађајем, јапанско царство је званично приведено крају и основана је модерна држава Јапан.
Северна Кореја С'н'ган (често преведен као "сонгун"), “ Пре свега војска" правац политике Северне Кореје, односи се на војну моћ као највиши приоритет земље. Ово је толико ухватило маха у ДНРК да један од пет људи служи у оружаним снагама, а војска је постала једна од највећих у свету.
Сонгун уздиже корејске народне оружане снаге у оквиру Северне Кореје као организацију и функцију државе до те мере да тамошња војска има примарну позицију у севернокорејској влади и друштву. Овај принцип усмерава домаћу политику и међународне интеракције. Он обезбеђује оквир владе, означавајући војску као "врховно складиште моћи". Он такође олакшава милитаризацију невојних сектора наглашавајући јединство војске и народа ширењем војне културе међу масама. Севернокорејска влада одобрава Корејској народној армији највиши приоритет у економији и расподели ресурса, и позиционира је као узор понашања друштву. Сонгун такође представља идеолошки концепт који стоји иза промена у правцу државне политике (од смрти Ким Ил-сунга 1994. године) којим се наглашава надмоћ народне војске над свим другим аспектима државе И којим се намећу интереси војске као приоритети обичним становницима(радницима).
Филипини У претколонијалној ери, филипински народ је имао властите снаге, подељене међу острвима, од којих је свака имала сопственог владара. Звали су се Сандиг (гарда), Каwал (витезови) и Танод. Поред тога су представљали И полицију, као И посматраче(чуваре) копна, обала И мора. Године 1521. висајски краљ Мацтан Лапу-Лапу из Цебуа, организовао је прву забележену војну акцију против шпанских колонизатора, у бици код Мацтана.
У 19. веку током филипинске револуције, Андрéс Бонифацио је основао Катипунан, револуционарну организацију против Шпаније у току “Плача Пугад Лаwина” (Црy оф Пугад Лаwин). Неке значајне битке биле су опсада Балера, Битка код Имуса, Битка код Кавита, Битка код Нуева Еција, победничка битка код Алапана и чувена Двострука Битка код Бинакајана и Далахикана. За време независности, председник И генерал Емилио Агуиналдо основао је Магдало, фракцију која није била повезана са Катипунаном, и прогласио Револуционарну владу уставом Прве филипинске републике. И током Филипинско-америчког рата, генерал Антонио Луна (као високо одликовани генерал), наредио је регрутацију свим грађанима, као обавезан облик службе нацији (у било ком рату) не би ли повећао војну снагу филипинске војске.
Током Другог светског рата, Филипини су били један од учесника ( као припадник савезничких снага). Филипини су се, раме уз раме са америчким снагама, борили против војске Царевине Јапана(1942–1945) . Најзначајнија битка је победничка битка код Маниле, која се назива и "Ослобођење".
Током 1970-их председник Фердинанд Маркос прогласио је П. Д.1081 или ванредно стање, чиме су Филипини уједно претворени у гарнизон-државу. По филипинској полицији (ПЦ) и интегрираној националној полицији (ИНП), средња или средња и висока школа имају обавезан наставни план и програм за војску и национализам који представља " војну обуку за грађане" (ЦМТ) и "обуку за резервне официре" (РОТЦ). Међутим, 1986. године, када је устав промењен, овај облик Националног програма војне обуке постао је необавезан, али још представља део основног образовања.
Турска
Милитаризам у Турској има јако дугу историју.