Пољско-украјински рат од новембра 1918. до јула 1919. године био је сукоб између Пољске и украјинских снага ( Западноукрајинске НР и Украјинске НР). Сукоб је имао своје корене у етничким, културним и политичким разликама између пољске и украјинске популације која живи у региону. Рат је почео у Источној Галицији након распада Аустроугарске и проширио се на регионе Хелм и Волинија, подручја која су претходно припадала Руској Империји, а који су се придружили Украјинској држави (марионетска држава Немачке) и Украјинској НР.
Позадина сукоба мини|200п|Пољско—украјински и Пољско—Совјетски ратови почетком 1919.
Почетак сукоба лежи у сложеној националној ситуацији у Галицији на крају 20. века. Као резултат релативне благе политике Хабзбурга према националним мањинама, Аустроугарска је била савршена основа за развој и пољских и украјинских националних покрета. Током револуције 1848. године, Аустријанци, забринути због захтева Пољака за већом аутономијом у покрајини, пружили су подршку малој групи Рутена (име источнословенског народа који ће касније прихватити самоидентификацију као „Украјинци” или „Русини”) чији је циљ био да буду признати као посебна националност... Harvard Ukrainian Studies XXV (1/2) —65 Затим су основане школе на рутенском језику, формиране су рутенске политичке партије, а Рутени су почели покушаје да развију своју националну културу. То је изненадило Пољаке, који су до револуције веровали, заједно са већином политички свесних Рутена, да су Рутени део пољске нације (која је у то време била дефинисана политички, а не етнографски). Крајем 1890-их и у првим деценијама 20. века, популистичка рутенска интелигенција усвојила је термин „Украјинци” за описивање своје националности. Почевши од 20. века, национална свест је допрла до великог броја рутенских сељака.
Вишеструки инциденти између два народа догодили су се крајем 19. и почетка 20. века. На пример, 1897. пољска администрација се успротивила Украјинцима на парламентарним изборима. Други конфликт настао је у периоду од 1901. до 1908. године у околини Универзитета у Лавову, где су украјински студенти захтевали посебан украјински универзитет, док су пољски студенти универзитета покушали да сузбију покрет. У 1903. години и Пољаци и Украјинци су одржали посебне конференције у Лавову (Пољаци у мају а Украјинци у августу). Потом су се два национална покрета развила са контрадикторним циљевима, који су на крају кулминирали сукобом.
Етнички састав Галиције био је узрок сукоба између Пољака и Украјинаца. Аустријска провинција Галиција састојала се од територија одузетих Пољској 1772. године, за време прве поделе. Ова земља, која је обухватала територију од историјског значаја за Пољску, укључујући и стару престоницу Краков, имала је већинско пољско становништво, док је источни део Галиције обухватао средиште историјске територије Галиција-Волинија где је већину чинило украјинско становништво. У Источној Галицији, Украјинци су чинили око 65 % становништва, док су Пољаци чинили само 22 % становништва. Од 44 административних дивизиона у Аустријској источној Галиције, Лавов (, ), највећи и главни град провинције, био је једини где су Пољаци чинили већину.Timothy Snyder, 2003, У Лавову, према попису становништва 1910. године било је 60 % пољака и 17 % украјинаца. Овај град са својим већинским пољским становништвом многи Пољаци су сматрали једним од пољских културних престоница. За многе Пољаке, укључујући и пољско становништво у Лавову, било је незамисливо да њихов град не буде под пољском контролом.
Верске и етничке поделе одговарале су социјалној стратификацији. Водећа друштвена класа Галиције били су припадници пољског племства или потомци руског племства, који су у прошлости полонизовани, док су у источном делу покрајине Рутени (Украјинци) чинили већину сељачког становништва.. Taylor & Francis. Пољаци и Јевреји су били одговорни за већину комерцијалног и индустријског развоја у Галицији крајем 19. века.
Током 19. и почетка 20. века локални Украјинци су покушали да убеде Аустријанце да поделе Галицију на западне (пољске) и источне (украјинске) провинције. Овим покушајима су се опирали локални Пољаци који су се плашили губитка контроле над Лавовом и Источном Галицијом. Аустријанци су се у суштини сложили да поделе провинцију, а октобра 1916. године аустријски цар Карл I обећао је да ће то учинити након завршетка рата.
Увод Захваљујући интервенцији аустријског надвојводе Вилима, који је усвојио украјински идентитет и сматрао се да је украјински патриота, у октобру 1918. године у Лембергу су били смештени два пука углавном украјинских војника (савремени Лавов). Како се Аустроугарска распала, 18. октобра 1918. године формирана је украјинска Централна рада, састављен од украјинских чланова аустријског парламента и регионалних галицијских и буковинских скупштина, као и лидера украјинских политичких странака. Савет је најавио намеру да се западноукрајинске земље уједине у једну државу. Док су Пољаци предузимали сопствене кораке да задрже Лавов и Источну Галицију, капетан Сичких стрелаца Дмитро Витовски предводио је групу младих украјинских официра у одлучној акцији и током ноћи 31. октобра — 1. новембра, украјинске војне јединице преузеле су контролу над Лавовим. Западноукрајинска Народна Република проглашена је 1. новембра 1918. године са престоницом у Лавову.
Време проглашења Републике изненадило је пољско етничко становништво и администрацију. Нова Украјинска Република је захтевала суверенитет над Источном Галицијом, укључујући горње Карпате до града Новог Сонча на западу, као и Волинију], Карпатску Рутенију и Буковину (последње две територије су такође захтевале Мађарска и Румунија). Иако су већина становништва Западноукрајинске Народне Републике били Украјинци, многа урбана насеља имала су пољске већине. У Лвиву су украјински становници одушевљено подржали проглас, значајна јеврејска мањина у граду је прихватила или остала неутрална према украјинском прогласу, док је пољска већина у граду била шокирана што се нашла у проглашеној украјинској држави. Пошто Западноукрајинска Народна Република није била међународно призната и границе Пољске још нису биле дефинисане, питање суверенитета над спорном територијом било је сведено на питање војне контроле.
Рат мини|десно|200п|Завршна фаза Пољско-украјинског рата.
Однос снага Борбе између украјинских и пољских снага биле су концентрисане око проглашене украјинске престонице Лавова и прилаза том граду. У Лавову, украјинским снагама су се супротставиле јединице локалне самоуправе које су се углавном састојале од ветерана из Првог светског рата, студената и деце. Међутим, вештом командом, добром тактиком и високим моралом Пољаци су могли да се одупру лоше планираним украјинским нападима. Поред тога, Пољаци су били у стању да вешто купе време и сачекају појачања са договором прекида ватре са Украјинцима. Док су Пољаци могли да рачунају на широку подршку цивилног становништва, украјинска страна је у великој мери зависила од помоћи изван града. Други устанци против украјинске власти избили су у Дрогобичу, Пшемислу, Самбиру и Јарославу. У Пшемислу, локални украјински војници су се брзо растурили њихове домове, а Пољаци су заузели мостове преко реке Сан и железничке пруге до Лавова, омогућавајући пољским снагама у том граду да добију значајна појачања.
После две недеље тешких борби у Лавову, наоружана јединица под командом потпуковника Мичала Карашевич-Токарзевског из обновљене пољске војске пробила је украјинску опсаду 21. новембра и стигла у град. Украјинци су потиснути. Одмах након заузимања града, неки припадници локалне јеврејске полиције напали су пољске трупе, док су истовремено пољске снаге, као и обични криминалци пљачкали јеврејске и украјинске четврти града, убивши око 340 цивила.. „One of the first and worst instances of anti-Jewish violence was Lviv pogrom, which occurred in the last week of November 1918. In three days 72 Jews were murdered and 443 others injured. The chief perpetrators of these murders were soldiers and officers of the so-called Blue Army, set up in France in 1917 by General Jozef Haller (1893—1960) and lawless civilians”.. „In Lwów, a city whose fate was disputed, the Jews tried to maintain their neutrality between Poles and Ukrainians, and in reaction a pogrom was held in the city under auspices of the Polish army” Пољаци су такође интернирали више украјинских активиста у логоре. Украјинска влада је пружила финансијску помоћ јеврејским жртвама насиља и успела је да регрутује један јеврејски батаљон у своју војску. Неке фракције окривљују за ове злочине Плаву армију генерала Алеа. То је мало вероватно јер је овај франзус обучавао и подржавао борбене снаге које нису напустиле Француску и Западни фронт све до априла 1919. године, након побуне.Nastal, Stanislaw I., The Blue Division, Polish Army Veteran's Association in America, Cleveland, Ohio 1922Wyczolkowski, Major Stefan, Outline of the Wartime History of the 43rd Regiment of the Eastern Frontier Riflemen, Warsaw 1928Bobrowski, Major Stanislaw, Outline of the Wartime History of the 44th Regiment of Eastern Frontier Riflemen, Warsaw 1929Dabrowski, Major Jerzy, Outline of the Wartime History of the 45th Regiment of Eastern Frontier Infantry Riflemen, Warsaw 1928Skarzynski, Lt. Wincenty, The Polish Army in France in Light of the Facts, Warsaw 1929
Пољске снаге су 9. новембра покушале да изненадним нападом освоје нафтна поља у Дрогобичу, али су их Украјинци надјачали и натерали на повлачење. Украјинци су задржали контролу над нафтним пољима до маја 1919.
Дана 6. новембра, у северној половини региона Буковина проглашена је нова украјинска власт: Украјинска Буковина под председником Омелијаном Поповичем. Главни град нове државе је био је Чернивци.Volodymyr Kubiĭovych, Ukrainian National Association, , Укинута је 11. новембра, када је румунска војска заузела Чернивцу. Украјинска администрација и њена војна подршка повукли су се из града дан раније.
мини|лево|200п|Дмитро Витовски, главни командант Уктрајинске галицијске армије, усликан са два официра, 1918.
Крајем новембра 1918. године, пољске снаге су контролисале Лавов и железницу која повезује Лавов са централном Пољском преко Пшемисла, док су украјинске снаге контролисале остатак Источне Галиције источно до реке Сан, укључујући области јужно и северно од железничке пруге Лавова. Тако је град Лавов, који је био под контролом Пољске, био опкољен украјинским снагама на три стране .
Битке око Волиније Одмах након распада Аустроугарске, пољске снаге су заузеле област Челма, убрзо након тога аустријски заповедници у југозападној Волинији (Володимир-Волински и Ковељ) предали су власт локалним Пољским националним одборима. У периоду новембар-децембар 1918. године, Пољаци су напредовали у Подлачју и западном Полесју, али су их зауставиле снаге генералла Осетског.
Док су пољске јединице покушавале да преузму контролу над овим подручјем, снаге Украјинске НР под командом Симона Петљуре покушавале су да поврате територију Холмске губерније коју су контролисале пољске трупе.
Према Ричарду Пајпсу, први велики погром у овом региону догодио се у јануару 1919. године у граду Овручу, где су јеврејско становништво опљачкали и поубијали пукови повезани са Петљуриним козачким атаманом, Козир-Зирком.. In: B. Frankel. . Routledge. Николас Верт тврди да су наоружане јединице Украјинске НР биле одговорне и за силовања, пљачке и масакре у Житомиру, у којима је 500—700 јевреја изгубило живот.. Март 2008.
Након два месеца тешких борби, сукоб је решен у марту 1919. године од стране свежих и добро опремљених пољских јединица под генералом Едвардом Риђ-Шмиглијем.
Пат позиција у Источној Галицији мини|Пољски и украјински војници у Лавову током прекида ватре, 1918. мини|Фотографија импровизованог оклопног возила, изграђеног од стране пољских браниоца Лавова, украшено белим орлом и америчком заставом, 1918.