Историја Чехословачке обухвата историју државе Чехословачке, од оснивања у јесен 1918. године, до распада крајем 1992. године. Чехословачка историја се дели на неколико периода, који обухватају: постанак и развој идеје о државном уједињењу Чеха и Словака, стварање и развој прве Чехословачке републике (1918—1938), период кризе и ратних, односно поратних година (1938—1948), период социјалистичке државности (1948—1990) и период државног распада (1990—1992)
Распадом Аустроугарске монархије на крају Првог светског рата (1918), створена је независна држава Чехословачка.Edited by Keith Sword The Times Guide to Eastern Europe Times Book. Чеси и Словаци нису били на истом нивоу политичког и друштвеног развоја, али им је слобода и шанса у независној Чехословачкој омогућила да направе кораке ка превазилажењу ових неједнакости. Међутим, разлика између култура никада није била у потпуности превазиђена а ова несагласност одиграла је ометајућу улогу током седамдесет пет година постојања заједничке државе.
Политичка позадина До 1918.
Стварање Чехословачке 1918. године било је кулминација борбе за етнички идентитет и самоопредељење. Чеси су живели првенствено у Чешкој од 6. века, а немачки имигранти су се населили на боемској периферији још од 13. века. Након 1526. Бохемија је дошла под контролу Хабсбуршког дома, јер су њихови потомци постали изабрани владари Чешке, затим наследни владари земље. Након битке на Белој гори 1620. године, Краљевина Бохемија се постепено интегрисала у хабсбуршку монархију као један од три главна дела, заједно с аустријским надвојводством и Краљевином Угарском. Са порастом националистичких политичких и културних покрета у чешким земљама и словачким земљама (словачки народни препород подстакнут од стране Људовита Штура), растуће етничке тензије у комбинацији са репресивним верским и етничким политикама (као што је присилна мађаризација Словака) потиснула је кохезију мултинационалне Аустро-Угарске империје којом су Хабсбурговци владали до прекидаScotus Viator (pseudonym of R.W. Seton-Watson), Racial Problems in Hungary (London, 1908.
Субјекти целог Аустроугарског царства желели су се ослободити владавине старе аристократије и царске породице. Ова фрустрација је делимично ублажена увођењем локалних етничких заступљености и језичких права, међутим Први светски рат зауставио је ове реформске напоре и на крају изазвао унутрашњи колапс Аустроугарске империје и ослобађање субјеката као што су Чеси и Словаци.
Иако Чеси и Словаци говоре језике који су веома слични, политичка и социјална ситуација чешког и словачког народа била је веома различита крајем 19. века. Разлог је био различит став и положај њихових владара - Аустријанаца у Чешкој и Моравској, и Мађара у Словачкој - унутар Аустроугарске. Бохемија је била најиндустријализованији део Аустрије, а Словачка је била најиндустријализованији део Мађарске - међутим на веома различитим нивоима развоја.. Штавише, Мађари су били много одлучнији да асимилирају Словаке него што су Аустријанци хтели да асимилирају Чехе.
Почетком 20. века, идеја о „чешко-словачком” ентитету почела је да се заговара од неких чешких и словачких лидера након што су се контакти између чешких и словачких интелектуалаца интензивирали 1890-их. Упркос културним разликама, Словаци су имали сличне аспирације са Чесима како би имали независност од Хабсбуршке државеJudit Hamberger, „The Debate over Slovak Historiography with Respect to Czechoslovakia (1990s),” Studia Historica Slovenica 2004 4(1), ст. 165–191.
1917. године, током Првог светског рата, Томаш Масарик је основао Национални савет Чехословачке заједно са Едвардом Бенешом и Миланом Штефањиком. Масарик у Сједињеним Државама, Штефањик у Француској и Бенеш у Француској и Великој Британији неуморно су радили на признавању државе код Савезника. Око 1,4 милиона чешких војника борило се у Првом светском рату, од којих је 150.000 умрло.
мини|Чехословачке легије у Владивостоку (1918)
Више од 90.000 чешких и словачких добровољаца формирало је чехословачке легије у Русији, Француској и Италији, где су се бориле против централних сила, а касније и са белим руским снагама против бољшевичких трупа. Понекад су контролисали већи део Транссибирске железнице, а индиректно су учествовали у убиству руског цара и његове породице 1918. године. Циљ им је био да добију подршку савезника за независност Чехословачке. Успели су по свим тачкама. Када су тајни разговори између савезника и аустријског цара Карла I (1916—18) пропали, савезници су ипак признали у лето 1918. Чехословачко национално веће које је било језгро будуће чехословачке владе. лево|мини|Томаш Гариг Масарик чита Чехословачку декларацију независности (Вашингтонску декларацију) 26. октобра 1918. у Дворани независности у Филаделфији (САД)
Прва република 1918—1938. мини|150п|Томаш Масарик, први председник Чехословачке
Независност Чехословачке је званично проглашена у Прагу 28. октобра 1918. у дворани Сметана у општинском дому. Словаци су се званично придружили држави два дана касније при проглашењу у граду Мартину. Усвојен је привремени устав, а Томаш Масарик је проглашен за председника 14. новембра. Споразум у Сен Жермену (1919), потписан у септембру, формално је признао нову републику. Чехословачкој је 1919. године прикључена и тадашња Русинска Крајина, која је организована као аутономна област под називом: Поткарпатска Русија. Нове границе Чехословачке признала је Мађарска, потписивањем Тријанонског мировног споразума у јуну 1920. Било је и разних граничних сукоба између Пољске и Чехословачке због анексије у региону Заолзие.
Нову државу окарактерисали су проблеми са етничком разноликошћу, одвојене историје чешког и словачког народа и њихове веома различите религијске, културне и друштвене традиције. Немци и Мађари Чехословачке отворено су узнемиравали територијална насеља, јер границе нове државе нису одговарале језичкој граници између немачког и чешког, мађарског и чешког, али су укључивале и земље које су већином говориле немачки и мађарски говорници. Ипак, нова република је видела пролазак низа прогресивних реформи у областима као што су становање, социјална сигурност и права радника.
Нова нација је имала популацију од преко 13,5 милиона и нашла се под контролом 70 % до 80 % свих индустрија бивше Аустроугарске монархије, што јој је дало статус једне од десет најиндустријализованих земаља света. Ипак, чешке земље су биле много индустријализованије од Словачке. Већина лаких и тешких индустрија налазила се у Судету, у којем су доминирали Немци, а већина индустријских концерна контролисана је од стране Немаца и банака у власништву Немачке.
1929. године бруто домаћи производ порастао је за 52 %, а индустријска производња за 41 % у односу на 1913. Године 1938, Чехословачка је заузела 10. место у свету за индустријску производњу.
Чехословачка држава је замишљена као репрезентативна демократија. Устав је „чехословачку нацију” означио као креатора чехословачке државе и успоставио чешки и словачки као званичне језике. Концепт чехословачке нације био је неопходан да би се оправдало оснивање Чехословачке пред светом, иначе би статистичка већина Чеха у поређењу са Немцима била прилично слаба.
Рад нове чехословачке владе одликовао се својом политичком стабилношћу. Углавном су за то одговорне добро организоване политичке партије које су настале као прави центри моћи. Након 1933. Чехословачка је остала једина демократија у централној и источној Европи.
Друга република 1938—1939. мини|350п|Подела и окупације Чехословачке Иако је Чехословачка била једина централноевропска земља која је остала парламентарна демократија током читавог периода од 1918. до 1938. године, суочавала се са проблемима тј. са етничким мањинама као што су Мађари, Пољаци и Судетски Немци, од којих је најважнија била немачко становништво велике земље. Немци су чинили 3 до 3,5 милиона од 14 милиона међу међуратном популацијом Чехословачке и били су углавном концентрисани у чешким и моравским пограничним областима, познатим као Судетенланд на немачком. Неки припадници ове мањине, који су углавном били наклоњени Немачкој, покушали су да поткопају нову чехословачку државу.
Успон Адолфа Хитлера у нацистичкој Немачкој 1933, немачка анексија Аустрије 1938, резултирајуће оживљавање ревизионизма у Мађарској, агитација за аутономију у Словачкој и политика помирења западних сила Француске и Уједињеног Краљевства напустила је Чехословачку без ефективних савезникаLiddell Hart History of the Second World War Pan Book. , изложена непријатељској Немачкој и Мађарској са три стране и нескладној Пољској на северу.
мини|десно|Пре потписивања Минхенског споразума у септембру 1938. године Након преузимања Аустрије, Чехословачка ће постати Хитлерова следећа мета. Немачка националистичка мањина у Чехословачкој, коју је предводио Конрад ХенлеинEditor Igor Lukes The Munich Crisis, 1938 Frank Cass. , подржан од стране Хитлера, захтевао је уједињење претежно немачких округа у земљи с Немачком. Дана 17. септембра 1938. године Хитлер је наредио оснивање Sudetendeutsches Freikorps, паравојне организације која је преузела структуру Ordnersgruppe, организације етничких Немаца у Чехословачкој која је раскинута од стране чехословачке власти претходног дана због њене импликације у великом броју терористичке активности. Организацију су заштитиле, обучавале и опремале немачке власти и проводиле су прекограничне терористичке операције на територији Чехословачке. Ослањајући се на Конвенцију о дефиницији агресије, председник Чехословачке Едвард Бенеш и влада у егзилу касније су 17. септембра 1938. сматрали почетком непријављеног немачко-чехословачког рата. Овако је и разумео и савремени чешки уставни судЧешки устанив суд (1997), Ruling No. II. ÚS 307/97 (in Czech), Brno Stran interpretace „kdy země vede válku”, obsažené v čl. I Úmluvy o naturalizaci mezi Československem a Spojenými státy, publikované pod č. 169/1929 Sb. za účelem zjištění, zda je splněna podmínka státního občanství dle restitučních předpisů, Ústavní soud vychází z již v roce 1933 vypracované definice agrese Společnosti národů, která byla převzata do londýnské Úmluvy o agresi (CONVENITION DE DEFINITION DE L'AGRESSION), uzavřené dne 4. јул 1933 Československem, dle které není třeba válku vyhlašovat (čl. II bod 2) a dle které je třeba za útočníka považovat ten stát, který první poskytne podporu ozbrojeným tlupám, jež se utvoří na jeho území a jež vpadnou na území druhého státu (čl. II bod 5). V souladu s nótou londýnské vlády ze dne 22. фебруар 1944, navazující na prohlášení prezidenta republiky ze dne 16. децембар 1941 dle § 64 odst. 1 bod 3 tehdejší Ústavy, a v souladu s citovaným čl. II bod 5 má Ústavní soud za to, že dnem, kdy nastal stav války, a to s Německem, je den 17. септембар 1938, neboť tento den na pokyn Hitlera došlo k utvoření „Sudetoněmeckého svobodného sboru” (Freikorps) z uprchnuvších vůdců Henleinovy strany a několik málo hodin poté už tito vpadli na československé území ozbrojeni německými zbraněmi..
Хитлер је изнудио уступање Чешке, Моравске и Чешке Шлеске границе преко Минхенског споразума 29. септембра 1938. који су потписале Немачка, Италија, Француска и Британија. Чешко становништво у припојеним земљама требало је бити присилно протераноJozef Garlinski Poland in the Second World War. .
Нашавши се напуштеном од стране западних сила, чехословачка влада се сложила да се придржава споразума. Бенеш је поднео оставку на место председника Чехословачке Републике 5. октобра 1938. године, побегао је у Лондон и наследио га је Емил Хаха. Почетком новембра 1938. године, резултатом споразума у Минхену, Чешка и Словачка су присиљене да уступе јужну Словачку (једну трећину словачке територије) Мађарској. Након ултиматума 30. септембра (али без консултација са другим земљама), Пољска је спорни регион Заолзие добила као територијалну цесију убрзо након Минхенског споразума, 2. октобра. Ултиматум је послан само након чешког захтева.