Великопољски устанак 1918–1919 (, ) или Познањски рат је био војна побуна Пољака у Великопољском региону (тадашња: пруска Познањска велика кнежевина или провинција Позен) против немачке власти. Устанак је имао значајан утицај на Версајски споразум, који је обновљеној Другој пољској републици признао простор који су освојили пољски побуњеници. Овај регион је био део Државне заједнице Пољске и Литваније пре Друге поделе 1793. године када је припојен Пруском краљевству.
Позадина мини|Мапа историјског Великопољског региона, границе региона су приказане црвеном бојом
Након Треће поделе у 1795, пољска држава је престала да постоји као независна држава. Од 1795. до почетка Првог светског рата, било је неколико неуспешних устанака у којима су Пољаци покушавали да врате независност. Након устанка 1806. године уследило је стварање Варшавског војводства, које је опстало осам година пре него што је опет подељено између Пруске и Русије. Пољаци су се суочавали са систематичном дискриминацијом и угњетавањемRacisms Made in Germany edited by Wulf D. Hund, Wulf Dietmar Hund, Christian Koller, Moshe Zimmermann LIT Verlag Münster 2011 page 20, 21The Ideology of Kokugo: Nationalizing Language in Modern Japan, Lee Yeounsuk page 161 University of Hawaii Press 2009The Immigrant Threat: The Integration of Old and New Migrants in Western Europe since 1850 (Studies of World Migrations) Leo Lucassen page 61 University of Illinois Press page 2005 Пољаци који су живели у Великопољском региону били су подвргнути германизацији и конфискацијама земљишта како би се отворио пут немачкој колонизацији.
Након Првог светског рата, Четрнаест тачака председника САД-а Вилсона и идеја националног самоопредељења наишле су на противљење европских сила које су изгубиле утицај или територију, укључујући Немачку и њену доминацију над Великопољском региону. Немачки политичари потписали су примирје које је довело до прекида ватре 11. новембра 1918. године. Такође, Немачка је потписала Брест-литовски мир са бољшевичком Русијом којим је решила територијалне границе на источном фронту. Брест-литовским споразумом било је предвиђено стварање будуће пољске државе. Међутим, од датума када је примирје потписано све док Версајски споразум није у потпуности ратификован у јануару 1920, питања суверенитета и територијалних размера остала су нерешена.
Вилсонов предлог за независну Пољску у почетку није поставио границе које би се могле универзално прихватити. Велики део Пољске који је током подела припојен Пруској крајем 18. века још увек је био део уједињене Немачке на крају Првог светског рата, док је остатак пољске територије током Првог сведског рата био део Краљевства Пољске и Аустроугарске. Пољски део који се налазио у саставу Немачке обухватао је регион Великопољска, у ком је Познањ био главни град и велики индустријски центар. Већину је чинило пољско становништво (више од 60%)"Historia 1871–1939" Anna Radziwiłł, Wojciech Roszkowski Warsaw 1998 које се надало да ће бити враћени унутар граница нове пољске државе.
Устанак десно|мини|Војници и радници који се окупљају да бирају веће у Познању, 10. новембра 1918. десно|мини| Пољски војници у рововима на пољско-немачком фронту, јануар 1919.
Крајем 1918. године Пољаци су, надајући се сувереној Пољској, почели озбиљно припремати устанак након абдикације Вилхелма II 9. новембра 1918, која је означила крај Немачке монархије и царства, и успостављање Вајмарске републике.
Устанак је избио 27. децембра 1918. године у Познању, након патриотског говора Јана Падревског, познатог пијанисте, који ће постати пољски премијер 1919. године.
Побуњеничке снаге састојале су се од припадника Пољске војне организације (ПВО), који су формирали Грађанску гарду (пољ. Straż Obywatelska), касније преименовану у Народну гарду (пољ. Straż Ludowa), у којој је било много дообровољаца, углавном ветерана из Првог светског рата. Први контингент који је заузео хотел Базар, одакле је покренут устанак, бројио је око стотинак војника из Вилдачке чете Народне гарде под командом Антонија Висоцког. Владајуће тело било је Врховни народни савет (пољ. Naczelna Rada Ludowa). У почетку, чланови Савета, укључујући капетана Станислава Тачака и генерала Јозефа Довбора-Мусницког, били су против устанка, али су се предомислили и подржали устанак 9. јануара 1919. године.
Време устанка је било повољно за побуњенике, јер је од краја 1918. до почетка 1919. године унутрашњи сукоб ослабио Немачку, а многи војници и морнари упали су у побуњеничке акције против немачке државе. Деморализована потписивањем примирја 11. новембра 1918. године, нова Немачка влада је додатно уплетена у започету Немачку револуцију.
До 15. јануара 1919. Пољаци су преузели контролу над већим делом покрајине и ангажовали се у тешким борбама са редовном немачком војском и нередовним јединицама као што је Гренчуц. Борбе су се наставиле све до објаве примирја између Антанте и Немачке 16. фебруара. Примирје се такође односило и на Великупољску, али сукоби у овом региону су се наставили до потписивања Версајског споразума 28. јуна 1919. године.
Великопољски устанак је један од два најуспешнија пољска устанка против Немачке, први је био Великопољски устанак из 1806. године који се завршио подршком Наполеонове армије на страни Пољака у борби против Пруске.
Многи побуњеници из Великопољског устанка касније су учествовали у Шлеским устанцима против Немачке владавине, од краја 1919. до краја 1921. године.
Реакције мини|десно|Војници Великопољске армије у периоду зиме 1919./20. Устанак је имао значајан утицај на одлуке у Версају, којима је Пољска добила не само област коју су освојили побуњеници, већ и земље Пољског коридора, који су такође били део Пољско-литванске заједнице пре Прве поделе Пољске 1772, чиме је држава изашла на Балтичко море. Неки од највећих градова су: Бидгошч (нем. Bromberg), Лешно (нем. Lissa), as well as Равич (нем. Rawitsch). Нереди које је иницирала мањинска немачка популација касније су утицали на одлуку да се у Шлеској спроведе гласање да ли становништво жели да буде део Немачке или Пољске.
Немачки територијални губици након Версајског споразума подстицали су немачки реваншизам, и створили су нерешиве проблеме као што је статус Слободног града Данцига и Пољског коридора између Источне Пруске и Немачке. Решавање ових питања било је део Хитлерове политичке платформе. Током 1920-их и 1930-их, Пољска је одбила неколико немачких предлога за референдуме, трансфере становништва, пројекте аутопутева и реформи царинске уније, бојећи се евентуалног губитка територије од стране Немаца.
Временска линија Почетни догађаји мини|десно|Мапа провинције Позен у Пруској, пољско говорно подручје приказано жутом бојом Јануар 1916.: стварање Тајног међупартијског грађанског одбора (пољ. Tajny Międzypartyjny Komitet Obywatelski), формиран од стране чланова немачког Рајштага пољске националности. Јул 1918.: формирана је мрежа локалних Грађанских комитета на подручју пољске територије у Пруској. 11. октобар 1918.: Пољске организације у Немачком царству објављују заједничке документе у којима изјављују вољу да створе независну пољску државу. 9. новембар 1918.: почиње Немачка револуција, која се такође десила у Великопољској. Пољаци су организовали тајне војне структуре у Познањском гарнизону, Јароћину и Иновроцлаву. 10. новембар 1918.: догађаји познати под именом Островска република. 11. новембар 1918. Потписано примирје, завршетак Првог светског рата. Грађанска гарда (пољ. Straż Obywatelska), преименована неколико дана касније у Народну гарду (пољ. Straż Ludowa), излази из подземља. Градоначелник Познања (Позен) Ернст Вилмс је смењен са функције. Немачке војне власти дају дозволу за функционисање Народне гарде како би очувале мир у провинцији Позен. 12. новембар 1918. Централни грађански комитет (пољ. Naczelna Rada Ludowa)(ЦГК), ствара привремену "владу на чекању", Комисија (пољ. Komisariat): Станислав Адамски, Војцех Корфанти и Адам Пошвински. Јарогнев Дрвески постаје градоначелник Познања. 13. новембар1918. Комисија Високог народног већа позива грађане немачког дела Пољске да се смире упркос револуцији. "Атентат на Градску већницу": док су доминирали немачки делегати, Извршно одељење радничког и војничког савета упало је у Познањску градску већницу, а наоружана група Пољака присилила их је да замене четворицу немачких делегата са делегатима пољске националности: Бохдан Хулевич, Мјечислав Палух, Хенрик Шњегоцки и Зигмунд Виза. Након овог догађаја, Пољаци стичу контролу над седиштем Познањског гарнизона и 5. корпуса. 17. новембар 1918.: Комисија ЦГК-а позива на једнократну наплату новца названу "национални порез". 18. новембар 1918.: избори у Повјатском народном савету и Партиционом Сејму (1399 посланика). 20. новембар 1918.: у експозицији Пољске владе у Варшави: придруживање Великопољске ће бити један од наших првих задатака (пољ. przyłączenie Wielkopolski będzie jednym z pierwszych naszych zadań). 3. децембар 1918.: Партициони Сејм у Познању почео је званичну расправу у згради "Аполо" биоскопа. Посланици су представљали све земље у Пруској подели и пољску економску емиграцију, углавном из Вестфалије. 5. децембар 1918.: завршетак Партиционог Сејма, који је објавио своју жељу за уједињењем са другим деловима у ренационализованој Пољској и са ЦГК-ом који званично бира своје чланове. 6. децембар 1918.: прва седница изабраног Централног грађанског комитета. Болеслав Крисјевич постаје председавајући. Избор извршног органа,Комисија ЦГК формирана од стране представника: Великопољске: Станислав Адамски и Владислав Сејда, Горње Шлеске: Војцех Корфанти и Јозеф Римери, Источног поморског: Стефан Лашевски, Кујавије: Адам Пошвињски. 11. децембар 1918.: Пољски језик и изучавање религије у Пољској враћа се у школе. 15. децембар 1918.: Пољска влада у Варшави прекида дипломатске односе са Немачком.
Устанак мини|усправно| Споменик у част пољских војника који су се борили у Великопољском устанку 1919. 27. децембар 1918.: вече: устанак почиње пуцњавом испред полицијског штаба у Познању. Борба почиње иу другим градовима: Шамотули, Срода Вјелкополска, Пњеви, Опаленица, Бук, Тшемешно, Вжесња и Гњезно били су окупирани. Пољаци у Познању заузимају главну железничку станицу, главну пошту и део градских утврђења. 28. децембар 1918. Пољаци у Познању заузимају Цитаделу (главно упориште), Форт Гролман и оружарницу у улици Вјелкје Гарбари Комисија Централног грађанског комитета проглашава капетана Станислава Тачака за врховног команданта устаничких снага (такође је унапређен у чин мајора). 29. децембар 1918.: Пољаци заузимају: Грођиск Вјелкополски, Клецко, Корњик, Вјелихово, Гостињ, Витково и друге градове. 30. децембар 1918. Неуспех мировних преговора између побуњеника и немачких власти, који одбијају преузети одговорност за непријатељства од 27. децембра. У Познању Пољаци присиљавају немачки 6. гренадерски пук да напусти касарне. Након преговора, пук напушта град са својим оружјем. Пољаци заузимају: Вронки, Вонгровјец, Голањч. Пољски војници заустављају немачку офанзиву ка Гњезну. 31. децембар 1918. Пољаци заузимају: Кошћан, Оборники Вјелкополски, Остров Вјелкополски. Пољске јединице под командом Павела Цимеса започињу офанзиву на Кујавију. 1. јануар 1919. Падеревски напушта Познањ. Заузимају Јароћин, Кротошин и Могилно. 3. јануар 1919.: да би избегао анархију у Великопољској, Одбор ЦГК-а одлучује да преузме контролу спонтаног устанка, али и одлучује да ова одлука треба да буде тајна. 4. јануар 1919.: Комисија ЦГК-а проглашава новог председника Познањске провинције, Војцеха Трампчинског. Немачке власти позивају на бојкот новог председника. 5. јануар 1919.: Пољаци су заузели: Чарнков, Јутросин, Крушвица, Накло над Нотећом, Нови Томисл, Мјејска Горка, Равич, Стшелно и Волштин. 6. јануар 1919. Пољаци су заузели Лавица аеродром у Познању са свим неоштећеним авионима. Битке код Черска и Кошћежине у Померанији. Пољаци су заузели Иновроцлав. 7. јануар 1919.