thumb|250px|Јануар 1919, Меморандум Британског министарства иностраних послова сумира ратне споразуме између Британије, Француске, Италије и Русије о отоманској територији. 250px|thumbnail|Карта поделе царства Севрским споразумом Подела Османског царства (Примирје са Мудроса, 30. октобар 1918. – укидање Османског султаната, 1. новембар 1922) био је политички догађај који се догодио након Првог светског рата и окупације Константинопоља од стране британских, француских и италијанских снага у новембру 1918. Подела је планирана кроз неколико споразума које су савезници направили током Првог светског рата, посебно Сајкс-Пикотов споразум. Како се светски рат назирао Османско царство је тражило заштиту али је одбијено од Британаца, Француза, и Руса, а на крају су склопили Османско-немачки споразум. Огроман конгломерат територија и народа који су некада били у саставу Османског царства подељени су на неколико нових држава.Roderic H. Davison; Review "From Paris to Sèvres: The Partition of the Ottoman Empire at the Peace Conference of 1919–1920" by Paul C. Helmreich in , Османско царство била је водећа исламска држава у геополитичком, културолошком и идеолошком погледу. Подела Османског царства након рата довела је до јачања позиција западних сила на средњем истоку, као што су Британија и Француска, и стварања модерног арапског света и Турске републике. Отпор овим силама потицао је од Турског националног покрета али није постао широко распрострањен у пост-османским државама све до Другог светског рата.
Мишљење аналитичара за насилно стварање нација попут Ирака (из три различите провинције Османског царства), Палестине и насилне поделе Сирије дуж комуналних линија, сматрало се делом шире стратегије осигуравања сукоба на Блиском истоку, што је одредило улогу западних колонијалних сила (у то време Британије, Француске и Италије) као посредника мира и добављача оружја. Истраживачки центри у Вашингтону ову стратегију називају "Сиријана" или Пакс Сиријана
Друштво народа дала је мандат Француској над Сиријом и Либаном, Британији над Месопотамијом (касније Ирак) и Палестином који је касније подељен на Британски мандат над Палестином и Трансјордански емират (1921–1946). Османски поседи на Арабијском полуострву постају Краљевина Хеџаз која је анексирана од Султаната Наџд (данашња Саудијска Арабија), и Мутавеклијско краљевство Јемен. Поседи Османског царства на западној обали Персијског залива били су анексирани од Саудијске Арабије (Ал Хаса и Катиф), или су остали британски протекторати (Кувајт, Бахреин и Катар) или постале нове арапске земље Персијског залива.
Након што се османска влада распала, њени представници су потписали Севрски споразум у 1920. години. Турски рат за независност присилио је западноевропске силе да се врате за преговарачки сто јер нису ратификовали споразум. Потписан је и ратификован нови Лозански мир 1923. године, чиме је поништен Севрски споразум и решена већина спорних територијалних питања. Једно нерешено питање између Краљевине Ирак и Турске око бившег вилајета Мосул, касније је решено у оквиру Друштва народа у 1926. години. Британци и Французи су међусобно поделили Велику Сирију (Сајкс-Пикотов споразум). Остали тајни споразуми склопљени су са Италијом и Русијом. Балфорова декларација охрабрила је међународни ционистички покрет да се залаже за јеврејску домовину у Палестини. Док је била део Тројне антанте, Русија је имала и ратне споразуме који су је спречавали да учествује у подели Османског царства након Руске револуције. Севрски споразум формално је признао нове мандате Друштва народа у региону, the независност Јемена, и британски суверенитет над Кипром.
Позадина
thumb|200px|right| Сајкс-Пикотов споразум
Западне силе дуго су веровале да ће на крају постати доминантне у области коју је држала слаба централна власт Османског царства. Британија је имала потребу да осигура подручје због његовог стратешког положаја на путу до Колонијалне Индије, и сматра се као најважније у борби с Русијом за империјални утицај познат као Велика игра. Ове силе нису се сложиле око својих контрадикторних посслератних циљева, што је довело до неколико двоструких и троструких споразума.H. H. Asquith
Француски мандати thumb|200px|right|Карта Француског мандата над Сиријом и Либаном Сирија и Либан су постали француски протекторати (што је било скривено мандатом Друштва народа). Француска контрола је одмах наишла на оружани отпор и у циљу борбе против арапског национализма, Француска је поделила подручје мандата на Либан и четири под-државе.. "In order to inhibit Arab nationalism from developing potency and challenging their administration, the French authorities operated an imperial policy of divide and rule. The dismemberment of 'Historical Syria' into artificial statelets signified a policy that sought to thwart the appeal of Arab nationalism. As the region is full of ethnic, religious, and linguistic minorities, the dismemberment followed a logical pattern that generated structural problems for the future. Mount Lebanon was detached from Syria with the surrounding Muslim environs of Sidon, Tripoli, and Beqa'. The remaining territory was subdivided into four mini-states: Aleppo, Damascus, Latakia, and Jabal al-Druze, thus disrupting the coherence of Arab nationalism within Bilad al-Sham."
Мандат над Сиријом
Мандат над Либаном
Велики Либан је био назив територије коју је створила Француска. То је била претеча модерног Либана. Постојала је од 1. септембра 1920. до 23. маја 1926. Француска је своју територију креирала од Левантског подручја (мандат додељен од Друштва народа) како би створила "сигурно уточиште" за маронитско хришћанско становништво. Маронити су стекли самоуправу и осигурали свој положај у независном Либану 1943. године.
Француске интервенције у име Маронита почеле су са капитулацијама Османског царства, споразумима склопљеним у периоду од 16. до 19. века. Године 1866, када је Јусеф-бег Карам водио маронитски устанак на планини Либан, стигле су морнарице под вођством француске војске, које су претиле гувернеру, Давуд-паши, султанској Порти, а потом одвеле Карама на сигурно.
Британски мандати thumb|180px|right|Британски мандат над Палестином и Трансјордански Емират Британцима су додељене три мандатне територије, са једним од синова шерифа од Меке Хусеина, Фејсала који је постављен за краља Ирака и другим Абдулахом који је постављен за емира Трансјорданског. Британски мандат над Палестином је био под директном британском управом, а јеврејском становништву је било дозвољено да се насељава, у почетку под британском заштитом. Највећи део Арабијског полуострва припао је другом британском савезнику, Ибн Сауду, који је створио краљевину Саудијску Арабију у 1932. години.
Мандат над Месопотамијом
Сајкс-Пикотов споразум из 1916. године је доделио Мосул Француској а 1918. године је додељен Британији након споразума између Лојда Џорџа и Жоржа Клемансоа. Велика Британија и Турска оспоравале су једна другој контролу над некадашњом османском покрајином Мосул почетком 1920-их. Након Лозанског мира 1923. године Мосул је припао Британском мандату над Месопотамијом, али је нова Турска република и даље тврдила да је покрајина део њеног историјског средишта. Одбор Друштва народа послат је у регију 1924. године како би проучио случај и 1925. препоручио је да регион остане повезан са Ираком, и да би требало да Велика Британија има мандат на још 25 година, како би осигурала аутономна права Курда. Турска је одбацила ову одлуку. Ипак, Британија, Ирак и Турска су 5. јуна 1926. потписале споразум, који је углавном следио одлуку Друштва народа. Мосул је остао под Британским мандатом над Месопотамијом све док Ирак није добио независност 1932. године на захтев краља Фејсала, иако су Британци задржали војне базе и транзитна права за своје снаге у земљи.
Мандат над Палестином
thumb|right|200px|Предаја Јерусалима Британцима 9. децембра 1917. након битке код Јерусалима
Током Првог светског рата, Британија је издала три супростављене, али изводљиво компатибилне, изјаве о својим амбицијама за Палестину. Британија је подржала, преко свог обавештајног службеника Томаса Лоренса (познати као: Лоренс од Арабије), успостављање уједињене арапске државе која би заузимала велико подручје Блиског истока у замену за арапску подршку Британцима током рата. Балфорова декларација из1917. године подстакла је јеврејске амбиције за национални дом. На крају, Британци су обећали у преписци између Хусеина и Мекмахона да ће хашемитска породица владати над великом територијом у региону у замену за њихову подршку у Арапској побуни.
Арапска побуна, која је делом режирана од стране Лоренса, резултирала је победом Британаца над Османлијама у Синајској и палестинској кампањи 1917. године и окупацијом Палестине и Сирије. Тим земљама су управљали Британци до краја рата.
Велика Британија је добила контролу над Палестином на Париској мировној конференцији када је основано Друштво народа у 1919. години. Хеберт Самјуел, бивши управник поште у кабинету Уједињеног Краљевства који је био кључан у изради Балфорове декларације, именован је за првог високог комесара у Палестини. У 1920. години на конференцији у Санрему, у Италији, Друштво народа је доделило мандат над Палестином Британији. Британија је 1923. године је пребацила део територије Голанске висоравни Француском мандату над Сиријомto у замену за Метула регион.
Покрети независности Када су Османлије протеране, Арапи су прогласили независну државу у Дамаску, али су били превише слаби, војно и економски, да би се одупрели европским силама, и Британија и Француска су ускоро поново успоставиле контролу.
Током 1920-их и 1930-их Ирак, Сирија и Египат су тежили ка независности, иако Британци и Французи нису формално напустили регион све до Другог светског рата. Али у Палестини, сукобљене снаге арапског национализма и ционизма створиле су ситуацију коју Британци нису могли решити нити се извући из ње. Уздизање нацизма у Немачкој довело је до нових ургенција у ционистичком покрету за стварање јеврејске државе у Палестини, што је довело до Израелско-палестинског сукоба (види још: Историја Палестине).
Арабијско полуострво На Арабијском полуострву, Арапи су успели да успоставе неколико независних држава. Хусеин бин Али, шериф од Меке, је у 1916. основао Краљевину Хиџаз, док је Ријадски емират претворен у Султанат Наџд. Краљевина Наџд и Хиџаз формирана је 1926. године, а 1932. године постаје краљевина Саудијска Арабија. Мутавеклијско краљевство Јемен постало је независно 1918. године, док су Арапске земље Персијског залива постале де факто британски протекторати са неком унутрашњом аутономијом.
Анадолија Руси, Британци, Италијани, Французи, Грци, Асирци и Јермени су имали своје захтеве у Анадолији, засноване на бројним ратним обећањима, војним акцијама, тајним споразумима и уговорима. Према Севрском споразуму, свима осим Асирцима би биле испуњене жеље. Јерменија је требало да добије значајан источни део Анадолије, познато као Вилсонова Јерменија, који се пружао на југу до језера Ван а на западу до провинције Муш, Грчка је требало да добије Смирну и подручје око ње (и вероватно би јој припао Константинопољ и цела Тракија, којом је управљано као међународно контролисаном и демилитаризованом територијом), Италија је требало да добије контролу над централној и западној обали Анадолије у околини Анталије, Француска би добила подручје Киликије, а Британци цело подручје јужно од Јерменије. Севрски споразум је замењен Споразумом из Лозане 1923. чиме су поништене све његове одредбе и територијалне анексије.
Русија