мини|300px|Османско царство у 1683. години на врхунцу моћи у Европи. Трансформација Оманског царства, позната и као Ера трансформације, представља период у историји Османског царства од 1550. дo 1700. године, отприлике од краја владавине Сулејмана Величанственог до Карловачког мира којим је завршен Велики турски рат. Овај период карактерише велики број драматичних политичких, друштвених, и економских промена, које су резултирале преласком царства из експанзионистичке, патримонијалне државе у бирократску империју засновану на идеологији одржавања правде и која је штитила сунизам. Ове промене су у великој мери биле изазване низом политичких и економских криза крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века, као што су инфлације, ратовања и политички фракционизам. Ипак, упркос овим кризама, царство је остало јако и политички и економски, и наставило да се прилагођава изазовима света који се мења. Седамнаести век је некада био окарактерисан као период пропадања , али почетком 1980-их историчари који су проучавали Османско царство све више одбацују ту карактеризацију, описујући је као период кризе, адаптације и трансформације.
У другој половини шеснаестог века царство је трпело све већи економски притисак због растуће инфлација, која је тада утицала и на Европу и на Блиски исток. Демографски притисак у Анадолији допринео је формирању пљачкашких банди, које су се до 1590-их удружиле под локалним вођама како би покренуле низ сукоба познатих као Џелали побуне. Османска фискална неликвидност и локална побуна заједно са потребом да се војно надмећу против Хабзбурга и Сафавида створиле су озбиљну кризу. Османлије су тако трансформисале многе институције које су претходно дефинисале царство, постепено укидањем тимарског система како би се организовала модерна војска мускетара, и учетворостручиле бирократије како би олакшале ефикасније прикупљање прихода. У Истанбулу, промене у погледу династичке политике довеле су до напуштања османске традиције султанског братоубиства, и до владајућег система који се много мање ослањао на лични ауторитет султана. Друге фигуре су имале веће улоге у власти, посебно жене из царског харема, због чега се део тог периода често назива Султанат жена.
Променљива природа султанског ауторитета довела је до неколико политичких преокрета током седамнаестог века, пошто су се владари и политичке фракције борили за контролу над царском владом. Султан Осман II је 1622. године свргнут у јањичарском устанку. Његово погубљење је било одобрено од стране главног царског судског званичника, чиме је демонстрирана смањена важност султана у османској политици. Ипак примат Османске династије у целини никада није доведен у питање. Од султана из седамнаестог века, Мехмед IV је најдуже владао, 39 година од 1648 дo 1687. године. Царство је доживело дуги период стабилности под његовом владавином, предвођеном од стране реформски оријентисане Ћуприлићи породице великих везира. То се поклопило са периодом обновљених освајања у Европи, освајањима која су кулминирала катастрофом у опсади Беча 1683. године и прекидом владавине великих везира из породице Ћуприлићи. Након битке окупила се коалиција хришћанских сила за борбу против Османлија, што је довело до пада Османске Мађарске и њене анексије од стране Хабзбурговаца током Великог турског рата (1683–1699). Рат је изазвао још једну политичку кризу и навео Османлије да спроведу додатне административне реформе. Ове реформе су окончале проблем финансијске несолвентности и претвориле трансформацију из патримонијалне у бирократску државу као трајну.
Територија У поређењу са ранијим периодима османске историје, територија царства остала је релативно стабилна, протежући се од Алжира на западу до Ирака на истоку и од Арабије на југу до Мађарске на северу. У другој половини владавине Сулејмана Величанственог (1520–1566), темпо проширења се успорио, док су Османлије покушавале да консолидују огромне територије освојене између 1514. и 1541. године, али освајања нису престала. Након склапања мира са Аустријом 1568. године, Османлије су покренуле Млетачко-турски рат, освајајући Кипар и већи део Далмације. Поморска кампања довела је до освајања Туниса од Шпанаца 1574. године а примирје је потписано 1580. године.
Након тога Османлије су наставиле ратовање са Сафавидима 1578–1590, освајајући Грузију, Азербејџан и западни Иран. Гранични инцидент 1593. године довео је до обнове рата са Хабзбуршком Аустријом у Дугом рату (1593–1606), у ком ниједна страна није постигла одлучну победу. Османлије су накратко држале Ђер (1594-1598), али су изгубиле контролу над Ноградом (1594), излажући Будим нападу са севера. До краја рата Османлије су освојиле стратешки важна утврђења Егер (1596)и Велику Канижу (1600). Сафавиди су искористили османско ангажовање у Дугом рату да врате своје недавне губитке у Османско-сафавидском рату 1603-1618. Након свргавања Османа II, Сафавиди су заузели багдад и већи део Ирака 1623. године, задржавајући га до 1638. године, када је опет успостављена граница према Споразуму из Амасија из 1555. године. Док су били заузети у рату са Сафавидима, побуна локалних зејдистичких шиита у Јемену коначно је присилила Османлије да напусте ту провинцију 1636. године. Ејалет Ал-Хаса у источној Арабији такође је била захваћена побуном и племенским отпором османској владавини, а напуштена је 1670. године.
Од 1645. године Османлије су биле окупиране освајањем Крита у рату са Млетачком републиком. Острво је брзо освојено, али је млетачка морнаричка надмоћ омогућила тврђави Кандији (данашњи Ираклион) да се одупире деценијама. Експанзија у Европи настављена је у другој половини седамнаестог века под окриљем чувених великих везира из породице Ћуприлићи. Побуњена вазална кнежевина Трансилванија била је покорена освајањем Јенопоља (1658) и Орадеје (1660). У рату са Аустријом 1663-1664 враћен је Ноград а освојен је и Нове Замки (1663). Освајање Крита коначно је завршено 1669. године падом Кандије. Исте године, Османлије су прихватиле понуду козачке државе на Десној обали Украјине да постане османски вазал у замену за заштиту од Државне заједнице Пољске и Литваније и Русије. То је довело до Пољско-османског рата 1672–1676, у ком су Османлије освојиле Подоље, и Руско-турског рата 1676-1681, у ком су руски гарнизони били протерани из козачких земаља. Османска владавина у Европи достигла је свој врхунац 1682. године, када је анти Хабзбуршки мађарски устанички вођа Имрих Токоли обећао оданост Османском царству, прихватајући титулу "Краља Горње Угарске" (отур. Orta Macar). Баш као што је вазализација Десне обале Украјине довела до Подољске кампање, тако је и вазалност Имриха Токолија довела до Бечке кампање 1683. године.
Након неуспеле опсаде Беча 1683. године, коалиционе снаге Свете лиге почеле су да потискују Османлије из Мађарске, а већина земље је ослобођено до 1688. године. У Карловачком миру Османлије су признале ове губитке као и повратак Подољске области Државној заједници Пољске и Литваније. Док је Крит остао у османском поседу Мореја је уступљена Млетачкој републици као и већи део Далмације. Ово је био први велики пример османског територијалног губитка у Европи, што је довело до усвајања одбрамбене војне политике дуж реке Дунав током осамнаестог века.
Османска територијална еволуција током Ере трансформације200px200px
Вазалне државе Поред територије под директном царском управом, Отоманско царство је такође имало различите степене суверенитета над својим многобројним вазалним државама. Сваки однос вазалне државе са царством био је јединствен, али је обично укључивао плаћање пореза, војног доприноса или обоје. Такви вазали били су Подунавске кнежевине Влашка и Молдавија, Кримски канат, Кнежевина Трансилванија, Дубровачка република, разне грузијске и кавкаске кнежевине, а у другој половини седамнаестог века козачка држава на Десној обали Украјине и територија под контролом Имриха Токолија, позната као Кнежевина Горња Угарска. Шериф од Меке у западној Арабији такође је био субјект царства, али нису плаћали данак нити су били дужни да дају војне снаге. У појединим временима Османско царство је добијало данак од Венеције, Хабзбуршке монархије, Пољске и Литваније, и Русије, што их је у теорији чинило вазалима Османског царства, ако не и у пракси. Територија царства је такође укључивала многе мање и често географски изоловане регионе у којима је државна власт била слаба, а локалне групе су имале значајан степен аутономије или чак де факто независност. Као такав пример су планинска подручја Јемена, област планине Либан, планински предео Балкана као што је Црна Гора, и већи део Курдистана, где су преосманске династије наставиле да владају под османском управом.
Демографија
Због недостатка евиденције и тенденције евидентирања броја домаћинстава а не појединачних становника, врло је тешко одредити број становника у Османском царству. Због тога историчари чешће приказују трендове у порасту и опадању популације од региона до региона него што се изјашњавају о броју становника. Познато је да су Балканско полуострво и Анадолија, као и Европа, доживели нагли пораст становништва током шеснаестог века, повећавајући се око 60% у периоду од 1520–1580. Овај раст довео је до притиска становништва у Анадолији, јер земља више није могла адекватно подржати сељачко становништво. Многи сељаци без земље су се бавили разбојништвом као начином да зарађују за живот, или су били регрутовани у војску лутајућих Џелали побуњеника. Контролисање активности разбојника постало је главно питање политике за Османлије, јер су бандитске рације само погоршале пољопривредну ситуацију у Анадолији. Један метод контроле укључивао је њихово регрутовање у турску војску као мускетере, познате као секбан и сариџа. Спроведене су и друге методе, као што је слање инспекцијског тима 1659. године, који је конфисковао 80.000 илегално држаног ватреног оружја. Након драматичног демографског пораста у шеснаестом веку, становништво седамнаестог века је било углавном стабилно и у неким регионима чак и опадало, опет релативно у складу са општим европским трендовима.
Главни град царства био је Истанбул, са око 250 хиљада становника средином шеснаестог века. Према другим проценама имао је још више, између 500 хиљада и милион становника. Други по величини град у Османском царству био је Каиро, са око 400 хиљада становника у 1660. години. Већина других већих урбаних центара није се ни приближила тој величини. Измир је од малог градића прерастао у велики центар међународне трговине, са 90 хиљада становника средином седамнаестог века, док је сиријски град Алеп порастао са 46 хиљада становника у 1580. години на 115 хиљада век касније. Бурса, главни град северозападне Анадолије и главни центар за производњу свиленог текстила, имала је популацију која се кретала између 20 и 40 хиљада током седамнаестог века. Урбана експанзија није била универзална. Почетком седамнаестог века, многи градови и варошице у унутрашњости Анадолије и на обалама Црног мора страдали су од пљачке и разбојништва Џелали побуњеника и козачких напада, неки од њих су Анкара, Токат, и Синоп.
У османској Европи у овом периоду дошло је до велике промене у религијској демографији. Многи градови и варошице на Балкану и Мађарској постали су већином муслимански, укључујући Будим, бившу престоницу Краљевине Угарске. На Балкану се стопа преласка на ислам постепено повећавала све до достизања врхунца у касном седамнаестом веку, посебно у региону као што је Албанија и источна Бугарска.
Економија