мини|Традиционална азербејџанска ношња и музички инструменти Култура Азербејџанске Републике () развила се под утицајем иранског, турског и кавкаског наслеђа, као и руског утицаја због свог бившег статуса совјетске републике. Данас, западни утицаји, укључујући глобализовану потрошачку културу, преовладавају.
Историја мини|Петроглифи из Гобустана који датирају од 10.000 година пре нове ере, указујући на напредну културу
Азербејџан је модерно име историјског и географског региона на граници источне Европе и Западне Азије, а раније је био познат као Аран или Ардан у периодима разних персијских империја, или као Албанија од стране Грка. Ова област омеђена је Каспијским морем на истоку, руском регијом Дагестан на северу, Грузијом на северозападу, Јерменијом и Турском на југозападу и Ираном на југу. Азербејџан је дом разних етничких заједницама, од којих су већина Азери, етничка група која броји 10 милиона у независној Азербејџанској Републици.
Наслеђе, култура и цивилизација овог региона, данас позната као земља Азербејџан, има и древне и модерне корене. Верује се да су становници савремене земље Азербејџана наследници разних древних цивилизација и народа, укључујући аутохтона албанска племена као што су Скити и Алани, и касније и придошлих Огуз Турака, између осталих (треба имати на уму да неколико модерних народа Кавказа има своје заједничке претке једног истог древног народа).
Кавкаска Албанија мини|лево|Синајски палимсет у кавкаском албанском језику
Верује се да су кавкаски Албанци најранији становници земље изнад реке Арас, данас познате као Азербејџан. Рани освајачи укључивали су иранске ските у 9. веку пре нове ере.Azerbaijan - US Library of Congress Country Studies (retrieved 7 June 2006). Јужни Кавказ је коначно потпуно асимилиран и освојен од стране персијских Ахеменида око 550. п. н. е. Зороастризам је већ био присутан међу Међанима у земљама испод и изнад реке Арас, и много пре него што су Ахемениди асимилирали ове земље у евентуално царство. Ахемениди су заузврат поражени од стране Александра Великог 330. године пре нове ере. Након пада Селеукида у Персији 247. п. н. е. и наследства Парта, кавкаски Албанци су основали краљевство у 1. веку пре нове ере и углавном су остали самостални под партијанском влашћу, све док Сасаниди нису од краљевства начинили провинцију 252. године.Encyclopædia Britannica: The list of provinces given in the inscription of Ka'be-ye Zardusht defines the extent of the empire under Shapur, in clockwise geographic enumeration: (1) Persis (Fars), (2) Parthia, (3) Susiana (Khuzestan), (4) Maishan (Mesene), (5) Asuristan (southern Mesopotamia), (6) Adiabene, (7) Arabistan (northern Mesopotamia), (8) Atropatene (Azerbaijan), (9) Armenia, (10) Iberia (Georgia), (11) Machelonia, (12) Albania (eastern Caucasus), (13) Balasagan up to the Caucasus Mountains and the Gate of Albania (also known as Gate of the Alans), (14) Patishkhwagar (all of the Elburz Mountains), (15) Media, (16) Hyrcania (Gorgan), (17) Margiana (Merv), (18) Aria, (19) Abarshahr, (20) Carmania (Kerman), (21) Sakastan (Sistan), (22) Turan, (23) Mokran (Makran), (24) Paratan (Paradene), (25) India (probably restricted to the Indus River delta area), (26) Kushanshahr, until as far as Peshawar and until Kashgar and (the borders of) Sogdiana and Tashkent, and (27), on the farther side of the sea, Mazun (Oman) Кавкаски владар Албаније, краљ Урнејр, званично је усвојио хришћанство као државну религију у 4. веку наше ере, а Албанија ће остати хришћанска држава све до 8. века."Albania" - Encyclopedia Iranica, p. 807 (retrieved 15 June 2006)."Voices of the Ancients: Heyerdahl Intrigued by Rare Caucasus Albanian Text" by Dr. Zaza Alexidze - Azerbaijan International, Summer 2002 (retrieved 7 June 2006). Контрола Сасанида завршена је њиховим поразом од стране муслиманских Арапа 642. године,"Islamic Conquest." кроз муслиманско освајање Персије.
Исламски период мини|Арапски натписи на капијама Генџеа
Пре него што је Ислам стигао у регион, регион изнад реке Арас, данас познат као Азербејџан, Јерменија и Грузија, вековима је био под сасанидском иранском влашћу, а пре тога под партијанском иранском влашћу. Муслимански Арапи су поразили Сасаниде и Византијце док су марширали у кавкаски регион. Арапи су учинили кавкаску Албанију вазалном државом након што се хришћански отпор, на чијем је челу кнез Јаваншир, предао 667. године. Овога пута Арапи из Басре и Куфе дошли су у Аран и заузели земље које су аутохтони народи напустили; Арапи су постали елита која поседује земљу. (retrieved 7 June 2006). Упркос непрестаним отпорима малих обима, већина становника Азербајџана прешла је у ислам. Касније, у 10. и 11. веку, курдске династије Шедадида и Равадида владале су деловима Арана.
Селџуци и државе наследнице
Селџујски период историје Азербејџана био је можда чак и важнији од арапског освајања, јер је помогао у обликовању етнојезичке националности модерних азербејџанских Турака.
Након пропадања Абасидског калифата, територија Азербејџана била је под утицајем бројних иранских династија, као што су Салариди, Сајиди и Шедадиди. Међутим, почетком 11. века, територију су постепено захватили таласи огузских турских племена који потичу из централне Азије. Прва од тих турске династија су били Газнавиди из данашњег северног Авганистана, који су преузели део Азербејџана до 1030. године. Следили су Селџуци, западно племе Огуза који су покорили цели Иран и Кавказ и извршили притисак на Ирак, где су збацили Буиде у Багдаду 1055. године.
Ширваншах
Ширван ШахBarthold, W., C.E. Bosworth "Shirwan Shah, Sharwan Shah. "Encyclopaedia of Islam. Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill, 2nd edition или Шарван Шах, била је титула у средњовековним исламским временима азербејџанског народа. Ширваншах је успоставио династију која је владала Аранском регијом (данашња Азербејџанска Република) као и деловима Дагестана, и били су владари Ширвана, историјског региона данашње Азербејџанске Републике. Ширваншаси су успоставили најдужу исламску династију у исламском свету.
Сафавиди и успон шиизма
мини|лево|Ша Абас I Сафавидски на пиру Сафавид (Safaviyeh) био је суфијски религиозни поредак који је 1330. године основао шеик Сафи-ад-дин Ардабили (1252–1334), по коме је и поредак добио назив.
Овај суфијски ред отворено је прешао у хетеродоксну грану дванаестог шиитског ислама крајем 15. века. Неки следбеници Сафавида, нарочито Турци из Кизилбаша, веровали су у мистичну и езотеричну природу својих владара и њихов однос према кући Алија, и тако су ревносно били предодређени да се боре за њих. Сафавидски владари тврдили су да потичу од самог Алија и његове жене Фатиме, кћери пророка Мухамеда, преко седмог имама Муса ал-Казима. Број Кизилбаша повећао се у 16. веку, а њихови генерали су успели да воде успешан рат против државе Ак Којунлу и заузму Табриз.
Сафавиди, предвођени Исмаилом I, проширили су своју базу, освојили Баку 1501. године и прогонили Ширваншахе.
Од иранске до руске владавине
Регион Арана је био под каснијим персијским империјама, а последња је била династија Кајар. Након њиховог пораза од стране царске Русије, Кајарска Персија је била приморана да потпише Гулистански споразум 1813. године, што је потврдило губитак територије Арана (данас познате као земља Азербејџан), Дагестана и Грузије до Русије. Локални канати су или укинути (као у Бакуу или Генџеју) или су прихватили руско покровитељство. Још један руско-персијски рат одиграо се у периоду 1826-1828. године, који је почео са поразом Руса, али је на крају довео до коначног пораза иранске војске. Руси су диктирали још једно коначно решење према Туркменчајском споразуму, што је резултирало тиме да су Персијски Кајари званично уступили све своје кавкаске територије 1828. године. Споразум је успоставио садашње границе царске Русије и Ирана и поделио азербејџански народ у две нације: Иран и Азербејџан. Све до 1918. године, регион је још увек био познат као Аран, све док Мусаватис није преименовао регион у Азербејџан, како би подсећао на историјско име иранске провинције Азербејџан. На територијама под руском контролом, успостављене су две провинције које сада чине главнину савремене републике - покрајина Елисаветпол (Генџе) на западу и покрајина Шамака на истоку.
Азербејџанска демократска република
Након распада Руске империје 1917. године, независна република проглашена је у Тбилисију 28. маја 1918. године, након неуспелог покушаја да се успостави федерална Транскавкаска Република са Јерменијом и Грузијом. Ово је била прва Демократска Република основана у исламском свету.
Међу важним достигнућима Парламента било је проширење права гласа на жене, чиме је Азербејџан постао прва муслиманска држава на свету која женама дала једнака политичка права са мушкарцима. У овом постигнућу, Азербејџан је претходио чак и развијеним земљама као што су Велика Британија и Сједињене Државе. Још једно важно остварење АДР-а било је оснивање Државног универзитета у Бакуу, који је био први универзитет модерног типа основан у Азербејџану.
Архитектура мини|Девојачка кула у старом граду Бакуу
Архитектура у земљи Азербејџана обично комбинује елементе Истока и Запада. Многа древна архитектонска богатства, као што су Девојачка кула у Бакуу и палата Ширваншах у Бакуу, представљају пример старе иранске архитектуре и преживљавају у модерној земљи Азербејџана. Међу осталим средњовековним архитектонским богатствима која одражавају иранске архитектонске корене у региону су палата Ширван шаха у Бакуу, палата Шаки кана у граду Шаки у северно-централном Азербејџану, храм Суракани на полуострву Апшерон, број мостова преко реке Арас и неколико маузолеја. У 19. и почетком 20. века створена је мала монументална архитектура, а у Бакуу и другде подигнуте су препознатљиве резиденције. Међу најновијим архитектонским споменицима, подземна железница у Бакуу је позната по свом раскошном декору.
Развој у 19. веку Најкарактеристичније одлике архитектуре Азербејџана у 19. веку биле су експанзија градова, примена руских урбанистичких принципа и развој генералних планова Генџеа, Шемаке и Бакуа.
Изградња напредних зграда, након што је северни Азербејџан припао Русији, имала је велики значај. Нове зграде као што су позоришта, школе, болнице и куће изграђене су средином 19. века. Успостављање и континуирани развој капиталистичких односа довело је до снажног утицаја на архитектонски развој Азербејџана. Посебности азербејџанске архитектуре могу се лако пронаћи у зградама у Бакуу које су изграђене у периоду развоја нафтне индустрије у 19. и 20. веку. Баку је постао један од највећих градова у Русији.
Развој у 20. веку Прва фаза архитектонског развоја у Азербејџану током совјетског периода односила се на изградњу радних насеља Бинагади, Расулзаде, Бакиханов, Монтино, Мамедјаров око Бакуа. Радна насеља у Абшерону су први примери младе совјетске архитектуре.
Током периода 1933-1936. године у Бакуу и другим градовима Азербејџана изграђено је више школа. Четвороспратне зграде, изграђене на пројектима С. Дадашова и М. Усејнова у Бакуу и другим градовима земље, издвајају се због изражајности архитектонских решења. За ове пројекте карактеристичне су класичне форме и традиције националне архитектуре.
Пројектовање и изградња насеља Нефт Дашлари (нафтни камен) - стубови и куће од челика на отвореном мору - најавило је почетак нове ере у послератној архитектури. Нефт Дашлари је изграђен након открића богатих нафтних поља у Каспијском мору 1949. године. Ово изванредно насеље укључује стамбене куће, културне објекте, надвожњаке, итд.
Нови период градитељства и архитектонског развоја Азербејџана почео је у Азербејџану шездесетих година. Баку, главни град Азербејџана, прерастао је у велику престоницу током ових година. То је било и време подизања прекрасних градитељских целина и напредних грађевина, које су дефинисале слику града.
Биоскоп мини|Први филмски студио у Баку успостављен је током двадесетих година 20. века