мини|upright=1.35|Операције на граници Србија-Грчка током рата, 1916.
По избијању Првог светског рата у августу 1914. године, Краљевина Грчка је остала неутрална нација. Без обзира на то, грчке снаге су у октобру 1914. заузеле северни Епир, територију јужне Албаније коју је прогласила за своју, у време када је нова кнежевина Албанија била у немиру. Истовремено, Краљевина Италија је заузела острво Сазан, друго албанско поседовање, а касније тог децембра албанску луку Валона.
Позадина мини|upright=1.4|Балкан после балканских ратова Грчка је изашла као победник у балканским ратовима 1912-1913, са њеном територијом скоро удвострученом, али се нашла у тешкој међународној ситуацији. Статус источних егејских острва које су окупирали Грци остао је неодређен, а Отоманско царство је наставило да их присваја, што је довело до трке морнаричких оружја и масовних прогона етничких Грка из Анадолије. На северу, Бугарска, поражена у Другом балканском рату, гајила је реваншистичке планове против Грчке и Србије.
Грчка и Србија биле су обавезане савезничким споразумом, потписаним 1. јуна 1913. године, који је обећао обострану војну помоћ у случају напада треће стране, позивајући се на Бугарску. Међутим, у пролеће и лето 1914. године Грчка се нашла у сукобу са Отоманским царством над статусом источних егејских острва, заједно са поморском борбомизмеђу две земље и прогоном Грка у Малој Азији. Дана 11. јуна, грчка влада издала је званични протест Порти, претећи кршење односа, па чак и рата, ако прогони нису заустављени. Сутрадан је Грчка затражила помоћ Србије, ако су ствари дошле до изражаја, али је 16. јуна Влада Србије одговорила да због исцрпљености земље након балканских ратова и непријатељског става Албаније и Бугарске, није се могла обавезати се на помоћ Грчке и препоручила је да се избегне рат. 19. јуна 1914. године, служба војног штаба, под пуковником Метаксасом, представила је своју студију о војним опцијама против Турске: једини истински одлучујући маневар, искрцај целе грчке војске у Малој Азији, био је немогућ због непријатељства са Бугарском; уместо тога, Метаксас је предложио изненадну окупацију Галипољског полуострва, без претходног проглашења рата, чишћења Дарданела и окупације Цариграда како би присилили Османлије да преговарају. Међутим, претходног дана, отоманска влада је предложила међусобне разговоре, а напетости су се довољно смањиле да би се грчки премијер Елефтериос Венизелос и Велики везир састали у Бриселу у јулу.
Месец дана касније, избио је Први светски рат атентатом у Сарајеву.
Август 1914 − август 1915. Суочена с изгледом за почетно локализовани аустро-српски рат, грчко руководство је било једногласно да ће земља остати неутрална, упркос условима узајамне помоћи савеза са Србијом. Грчка је била спремна да уђе у сукоб само у случају бугарске интервенције, када би био угрожен читав баланс снага на Балкану. Како је брзо постало очигледно да сукоб неће остати локализован, већ да ће се проширити на општи европски рат, сва претходна разматрања балканских земаља де фацто су постала неважећа. То је нарочито важило за Грчку и Румунију, обе силе које су се залагале за одржавање статуса кво на Балкану, али са различитим интересима; тиме што је Румунија прогласила своју неутралност и одбила да преузме било какве обавезе у случају бугарског напада на Србију, Грчка није могла рачунати на помоћ Румуније против Бугарске или Османлија, те је заправо дипломатски изолована у регион.
Ипак, грчко политичко руководство било је подељено по својим погледима на исход рата и потребну грчку политику против борбених коалиција: премијер Венизелос је вјеровао да чак и ако Немачка и њени савезници у централним силама превладавају у Централној Европи и Британији, њена морнаричка моћ могла би да победи барем на Блиском истоку, где се налазе интереси Грчке. Венизелос је такође сматрао да ће се два главна ривала Грчке, Бугарске и Отоманског царства вероватно придружити централним силама, јер су њихови интереси били у складу са интересима Немачке. Сукоб са Османлијама над острвима источног Егеја, или погроми против Грка у Османском царству, били су још свежи у његовом уму; пошто су Турци очигледно пловили према немачком кампу, не би требало пропустити прилику за заједничку акцију са савезничким силама против њих. Иако је Венизелос за сада спреман да остане неутралан као најбољи начин деловања, његов крајњи циљ је био да уђе у рат на страни савезничких сила, било да Бугарска нападне Србију, или да савезници дају предлоге који би задовољили грчке захтеве .
С друге стране, краљ Константин I Грчки, подржан од стране министра спољних послова Георгиоса Стрејта и Главног штаба, био је уверен у немачки тријумф, и надаље саоећао с немачким милитаристичким политичким системом. Пошто је Грчка била веома рањива на морнарице савезничких сила и тако неспособна да отворено стане на страну централних сила, Константин и његови присташе заговарали су чврсту и "сталну" неутралност. Размишљање о Стрејту, као краљевом главном политичком саветнику, било је под утицајем његовог страха од пан-славизма (којег је представљала Бугарска, али највише Русија), против којег се наводно борио Немац, као и уверење да је традиционални европски баланс моћи не би био узнемирен ратом, остављајући мало простора за грчке територијалне добитке у случају учешћа у сукобу. Посебно, и за разлику од Венизелоса, Стрејт је веровао да ће, чак и ако победе, савезници поштовати интегритет Аустроугарске и Отоманског царства.
Осим тога, краљ и његови војни саветници сматрали су немачку војску непобедивом, док су њихове разлике с Венизелосом показале и дубље идеолошке разлике: Венизелос је представљао средњу класу, либералну парламентарну демократију која се појавила након 1909. године, док су Краљ и његове присталице представљали традиционалне елите. Константин је био дубоко импресиониран немачким милитаризмом, Стрејт је био главни заговорник ројалистичких и конзервативних идеја, док је високо утицајни начелник Генералштаба Метаксас - који је као диктатор Грчке 1936-1941. председавао фашистичким режимом.
Ово неслагање постало је очигледно већ 6. августа, када се министар спољних послова Стрејт сукобио с Венизелосом и поднео оставку; Венизелос је одбио да је прихвати како би избегао политичку кризу, док је краљ такође позвао Стрејта да га повуче, из страха да ће његова замена омогућити Венизелосу да још више гура владу за про-савезнички курс. Тако је 25. јула, када је српска влада затражила помоћ Грчке под условима савеза, у случају аустријског и бугарског напада, Венизелос 2. августа одговорио да ће Грчка остати пријатељска неутрална. Грчки премијер је тврдио да је важна клаузула у споразуму о савезу онемогућена: Србија се обавезала да ће обезбедити 150.000 војника на подручју Гевгелије како би се заштитила од бугарског напада. Штавише, ако би Грчка послала своју војску да се бори против Аустријанаца дуж Дунава, то би само изазвало бугарски напад на обе земље, са недовољним снагама да се супротстави. С друге стране, Венизелос и краљ Константин су се сложили када су одбили захтев Немачке 27. јула да се придруже централним силама.
Преговори између Грчке и савезника Венизелос је већ 7. августа сазвао савезнике подношењем предлога за блок на Балкану против Аустроугарске, са широким територијалним уступцима и заменама између балканских држава. Тај план нигде није водио, првенствено због учешћа Русије у пословима Бугарске и Србије, али је сигнализирао да је Венизелос спреман да напусти територијални статус кво све док су грчки интереси заштићени. Венизелос је 14. августа 1914. поднео захтев Великој Британији, Француској и Русији о њиховом ставу према Грчкој, у случају да ова друга помогне Србији против Бугарске и Турске. Након тога је 18. августа уследила формална понуда савеза. Венизелосова дипломатска иницијатива била је у супротности са тадашњим намерама Савезника, који су били усредсређени на привлачење Бугарске на њихову страну, чак нудећи територијалне уступке на рачун Србије, Румуније и Грчке - до те мере да је Венизелос био приморан да запрети оставком Савезницима, отварајући изгледе за про-немачку владу у Атини, ако истрају са захтевима за грчке уступке Бугарској. Нарочито Русија, која је тражила више уступака Бугарској, сматрала је да њени геополитички интереси најбоље служе ако Грчка остане неутрална. Улазак Грчке у рат на савезничкој страни могао би такође убрзати улазак Османлија на страну централних сила, што је посебно занимљиво за Британце, који су се плашили негативног утицаја на њихове милионе муслиманских колонијалних субјеката. Само је Британија одговорила на Венизелосов захтев, у смислу да, док су Османлије остале неутралне, Грчка би такође требала; међутим, ако би Турска ушла у рат, она би била добродошла као савезник.
Ове иницијативе продубиле су раскол између Венизелоса и краља. Венизелос је самоуверено очекивао напад Бугарске на Србију или као чланицу централних сила или независно; будући да би то било супротно грчким интересима, улазак Грчке у рат на страни савезника био је питање времена. За краља и његове саветнике, међутим, било је потребно избегавати било какву непријатељску акцију према Немачкој, укључујући и противљење било каквом бугарском нападу на Србију, ако је то учињено као савезник Немачке. Краљ Константин и Стрејт размотрили су смену премијера, али су оклевали да то учине, с обзиром на Венизелосову велику парламентарну већину; уместо тога, 18. августа, истог дана када је Венизелос поднео своје предлоге савезницима, Стрејт је дао оставку.
Почетком септембра, преговори између Грчке и Отоманског царства су прекинути, док су Турци отишли даље ка рату и упркос томе што их је Берлин позвао да се уздрже од акција које би могле да доведу Грчку у савезнички логор. Истовремено, Британија је предложила разговоре особља о могућем заједничком нападу на Турску у Дарданелима. Та је сугестија брзо одбачена, јер су савезници наставили да инсистирају на уступцима Бугарској, али су убрзали велику кризу између Венизелоса и краља, јер је она, против Венизелосових препорука, одбила да пристане на учешће у савезничком нападу на Османлије, осим ако Турска је прво напала. Венизелос је 7. септембра поднео оставку, заједно са меморандумом у којем је изложио своје геополитичке разлоге; водећи се популарности свог премијера и парламентарној подршци, краљ је одбацио оставку.
Србија је 2. децембра поновила свој захтев за помоћ Грчке, коју су подржале савезничке владе. Венизелос је питао Метаксаса за процену ситуације у Служби војног особља; мишљење је било да без истовременог уласка Румуније у рат на страни савезника, положај Грчке био је превише ризичан. После чврстог одбијања Румуније да се укључи у сукоб у овом тренутку, предлог је одбачен.