Аксентије Димић (Баваниште, 16. фебруар 1808Српски биографски речник (2007), одредница „Димић, Аксентије”. Аllgemeines Künstlerlexikon уз знак питања наводи 1833. г. — Баваниште, 26. октобар 1874) био је српски свештеник и сликар у доба српског народног препорода у Војводини.
Биографија мини|190п| Аксентије Димић: Богородица са дететом, 1857. Данас се налази у конаку манастира Баваниште.
Рођен је од оца Саве, свештеника. Имао је четири млађа брата, једног свештеника, једног трговца, једног професора-школског управника и једног лекара. По завршеној основној школи, похађао је православну Богословију у Вршцу"Ликовна енциклопедија Југославије", Загреб 1984. и запопио се.
Аксентије је наставио породичну традицију и био парох у родном месту Баваништу (1835-1874).Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Сремски Карловци 1910.Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме из Херцеговине...", Беч 1866. Са својим братом Теофилом представљао је Баваниште у Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима, када је проглашена Српска Војводина.Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11.
Са другим братом Михајлом, такође парохом, био је међу обновитељима капеле посвећене Рођењу Пресвете Богородице 1856. године, која се данас налази у склопу манастира Баваниште.
Сликарство је учио код Константина Данила и Константина Арсеновића у Панчеву. Сликао је портрете и иконе у стилу италијанског барока са примесама бидермајера.Аllgemeines Künstlerlexikon, 2000. Одредница „-{Dimić, Aksentije}-”, аутор Миодраг Јовановић. Међу малобројним сачуваним Димићевим радовима налазе се један алпски пејсаж,Јовановић, Кусовац 1967, протрет Манојла Грбића, иконе у цркви у Липови у Румунији и икона Богородице са дететом у природној величини, коју је насликао за наведену капелу у Баваништу. Она се дуго времена налазила у цркви Успења Пресвете Богородице у центру вароши, међутим крајем 2010-их је враћена у манастир.
Аксентије Димић је умро 1874. године као парох у Баваништу. Није имао деце.
Разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином XVIII века, и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Теофила, Теодора, Петра, Ђуру Б., Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.Српски биографски речник (2007) Књига 3, Д-З.
Види још Српско сликарство
Референце
Литература
-{Аllgemeines Künstlerlexikon: Die bildenden Künstler aller Zeiten und Völker. Band 27. München, Leipzig.}- . -{Žarko Domljan (ur.): Likovna enciklopedija Jugoslavije. Knjiga I. Zagreb, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1984.}- Јован Ердељановић: Срби у Банату. Нови Сад, 1992. Миодраг Јовановић, Никола Кусовац: Школа Константина Данила. У: Школа Константина Данила. Зрењанин, 1967. Никола Кусовац: Српско сликарство XVII и XIX века. Каталог збирке Народног музеја Београд. Београд, 1987. Marian Mihăilă (ур.): Културно наслеђе баната - европско наслеђе. Темишвар. . Andrija Mohorovičić i dr. (ur.): Enciklopedija Likovnih Umjetnosti. Knjiga II. Zagreb, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1962. Лазар Николић, Владимир Николић: Српски сликари. Земун, 1895. Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937 Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. Лепосава Шелмић и др.: Збирка Јоце Вујића. Београд, 1989.
Категорија:Рођени 1808. Категорија:Умрли 1874. Категорија:Српски сликари Категорија:Ковинци Категорија:Свештеници СПЦ