мини|Пејнска махала и Пејнска чесма у Коретишту Пејнци (Пејинци, Пењци) представљају род који обухвата неколико фамилија у селу Коретишту на Косову и Метохији. Представљају најбројнији род у селу Коретишту, али се осим у овом селу чланови рода налазе расељени по Србији и у иностранству. По свом предању и материјалним доказима основали су данашње село Коретиште крајем 18. века. Данас се у селу налази махала која носи назив Пејнска махала, као и чесма која се зове Пејнска чесма. Сви славе Светог Николу.
Предање По предању Пејнци потичу из Селца код Прилепа. Тамо је живело деветорица браће и једна сестра. По предању били су богати и имали воденицу ,,са девет камена". Када се сестра удавала, локални Турчин захтевао је од ње свадбарину. Када је дошао у кућу, браћа га убијају, јер је велика срамота била да Турчин спава са Српкињом. У тој борби са Турцима једном од браће, најстаријем Стајку, бива одсечен перчин и због тога добија назив Куси, односно кратки. Куси Стајко се заједно са браћом Јовом и Вуксаном, у страху од обмазде сели и долази у другој половини 18. века (негде око 1790 године) на простор данашњег села Коретишта које је било напуштено, највероватније после Друге велике сеобе Срба 1739. године. Род тројице браће названи су Пејнци (највероватније име племена којим су се називали још у Македонији) или Кусистајковци, а са њима ново село оснивају Ђокинци, Ђуринци, Јовановци као и Пушканци који сви чине род Пејнаца. Остали родови касније долазе у село, а међу првима Ковачевићи са Перићима, затим Трпковци, Шоприћови, Отићи.
Порекло Порекло Пејнаца мора се сагледати из више углова. Неки извори потврђују предање овог рода док га други оповргавају.
Писани извори Од писаних извора најзначајније нам је записивање Атанасија Урошевића из 1929. године у делу ,,Горња Морава и Изморник". Сва остала касније писана дела ослањају се на његово. Он о Коретишту и Пејнцима пише следеће: ,,...Пејинци или Кусостајковци (17 кућа), Ђуринци (12 кућа) и Ђокинци (6 кућа). Сви славе Светог Николу. Овај је род постао од једног пасторка у роду Ковачевих, кога је као сина донела нека жена ,,вртенарка", ,,мечкарка" из Македоније....". Овај писани извор као веродостојан узимају и на њега се ослањају и Владимир Цветановић као и наставник биологије у ОШ у Врбовцу Станислав Ц. Којић.
Атанасије Урошевић у овом делу записао је предање по коме су Ковачеви основали село. За њих он у истом делу каже да 1929. године броје 17 кућа, и да су првобитно дошли у село Кметовце, из кога су отишли у Станишор а затим негде око 1650. насељавају Коретиште.
Међутим, овај запис већ сам по себи уводи забуну и сумњу у предање да су Ковачеви основали село јер за само 250 година од када по предању оснивају село до времена када Урошевић пише дело има дупло више потомака једног пасторка (Пејнци укупно 35 куће, без Пушканаца) него што је потомака једне целе породице која је наводно основала село (Ковачеви 17 кућа). Такође, навод да су основали село 1650. године не стоји, јер је тада још увек постојало старо село, које се спомиње још у турском дефтеру за Област Бранковића из друге половине 15. века, чији су се становници највероватније иселили током Великих сеоба Срба, тако да је мало вероватно да је 1650. године било ненасељено.
Забуну даље продубљује запис из 2013. године Станислава Ц. Којића који преноси детаљније ово предање Ковачева по причи Младена Ковачевића који каже да су Ковачеви пореклом из села Међани (општина Пријепоље) и да се одатле један брат населио у Селце (општина Прилеп) а онда се његови потомци враћају на Косово. Он ни не помиње досељавање Ковачевића у село Кметовце, већ каже да су дошли на Косово 1600. године и да су основали село Прилепницу и дали му име по родном Прилепу. Ово усмено предање се показало као нетачно јер се Прилепница помиње још 1455. године под истим називом у турском дефтеру, а добила је име по тврђави Прилепац, родном месту великог кнеза Лазара Хребељановића.
У свом делу Станислав Ц. Којић још записује да се један од браће Ковачевих потурчио по доласку на Косово и основао село Малишево код Гњилана. С обзиром да је ова чињеница поткрепљена доказима поставља се питање зашто су се Ковачеви уопште селили из Прилепа, забрањивали удају сестре за Турчина и убијали Турке, ако су се убрзо потом турчили на Косову.
У свом делу ,,Гњилане" Атанасије Урошевић забележио је и следеће: ,,Тада су Катанићи досељени из изморничког села Коретишта (даљом старином од Васојевића) и Ковачевићи из суседног села Коретишта (даљом старином од Прилепа). Ово су били најстарији знатнији родови за првих педесет година од постанка садашњег Гњилана." Катанићи, као једна од угледнијих породица у Гњилану били су кумови и крштавали управо Пејнце све до 1962. године када су због комунизма оставили кумство. Генетска истраживања показала су такође заједничко порекло Катанића (пореклом Васојевићи) и Пејнаца који носе хаплогрупу E-V13. Рекло би се да није случајно што су Катанићи били кумови Пејнцима, већ су вероватно знали да су пореклом из истог племена, а мало је вероватно да би угледни Катанићи били кумови потомцима мечкарке и вртенарке, како каже предање Ковачевих.
Зарија Р. Поповић у свом делу ,,Тамнине", спомиње Симиона Младеновића, по надимку Мона, и за њега каже да је био кум прослави Богојављања у Гњилану. У истој приповеци описује процес добијања кумства по коме су кумство могли да добију само богатији, добростојећи и угледни људи. алт=|центар|мини|Страница из књиге Ђорђа Микића по коме је већина оних који поседују своја дворишта и земљу из рода Пејнаца Осим поменутих, постоји и писани извор из 1912. године пре ослобођења од Турака који који преноси Ђорђе Микић и сведочи да су скоро сви Пејнци имали своја дворишта и своја имања, као и велики број Трпковаца, док су остали били получивчије тј. имали само своја дворишта а обрађивали земљу Турака или чивчије тј. они који немају своја дворишта ни имање већ живе на турском имању и обрађују турско имање. Тек након ослобођења и аграрне реформе чивчијске и получивчијске породице добијају имање Турака које су обрађивали.
Осим генетике и многобројни материјални докази као што је положај гробова, положај кућа у односу на стари пут, број старих чесама итд. такође оповргавају предање Ковачевих и записивање Атанасија Урошевића, а потврђују предање Пејнаца. Биће да су Ковачеви невешто преузели предање Пејнаца о досељавању из Прилепа и приказали као своје, а то искривљено предање Атанасије Урошевић записао, боравећи само пар сати у селу Коретишту.
Материјални извори Материјални извори који постоје потврђују предање Пејнаца да су они први који су се доселили и основали село.
Ово пре свега можемо сагледати на основу положаја гробова на сеоском гробљу у односу на стару цркву Пресвете Богородице, у односу на топографски положај кућа и махала у селу, старих чесама, као и стари пут који је ишао до Гњилана из Новог Брда и Приштине, а на који се наслањала Пејнска и Ђуринска махала. Занимљиво је да распоред махала у селу прати и распоред и положај гробова на гробљу. Једни су од великих донатора цркве Светог Ђорђа у Станишору, што говори о њховом високом материјалном статусу.
Положај гробова мини|Положај гробова у односу на стару цркву у селу Коретишту(бело - стара црква; зелено - Пејнци; наранџасто - Трпковци; црвено - Ковачеви) Гробље у селу Коретишту смештено је на брежуљку северозападно од села, а добило је 2004. године цркву Светог цара Константина и царице Јелене. Пре тога село је имало капелу, а на гробљу се налази увала и остаци цркве Пресвете Богородице. У односу на ову цркву гробови Пејнаца се налазе непосредно испред и поред цркве. Одмах поред улаза у цркву налази се гроб Кусог Стајка (Јовићи) и од њега бочно гробови браће му Вуксана (одакле се шире гробови Марковића, Филиповића, Стаменковића) и гроб најмлађег брата Јове (одакле се шире гробови Младеновића, Петровића, Димитријевића, Јоцића, Јовановића). Испред и испод Кусостајковаца налазе се гробови Ђокинаца. Иза гробова Кусостајковаца налазе се гробови Ђуринаца (Трајковића, Арсића, Стоиљковића, Цветковића, Перића, Марковића). Гробови Трпковаца налазе се иза Ђуринаца и испод Ђокинца. Југозападно од Кусостајковаца (Димитријевића) налазе се гробови Јовановаца, Трумпиних и Пушканаца. Испод ових гробова, практично на југозападном рубу гробља налазе се гробови Ковачевих.
Испред улаза у стару цркву налази се шљива испод које је гроб Кусог Стајка.
Положај гробова недвосмислено потврђује предање Пејнаца о томе да су се први доселили у село, јер су се сходно томе и први сахрањивали поред цркве и центрифугално се ширили од цркве, док су се остали родови сахрањивали око њих сходно времену досељавања.
Положај махала у односу на стари пут Приштина-Гњилане и Ново Брдо-Гњилане као и култ воде код Пејнаца лево|мини|Положај махала у односу на стари пут Приштина - Гњилане и Ново Брдо - Гњилане Поред села Коретишта у прошлости су се укурштала два важна пута, један је водио из Приштине а други из Новог Брда ка Гњилану и даље ка Цариграду. Ова два пута спајала су се непосредно изнад села. За тај пут важи да је био ширине 4 метра и поплочан крупним каменом, чији се остаци могу и данас наћи. Сељани овај пут још називају Царски друм или Горњи пут јер прелази преко западног обронка Гламе и спушта се у гњиланску котлину. Тодор П. Станковић у своме делу ,,Путне белешке по Старој Србији 1871-1898." описује ова два пута и наводи Коретиште као место које се налази на оба ова пута. Он детаљније описује пут из Приштине ка Гњилану и наводи да се пут из Брасељца пење 800м узбрдо а затим се све време спушта равницом ка Гњилану пролазећи поред Коретишта. Овај пут је био коришћен све до средине 20. века када је направљен колски пут који је и асфатиран седамдесетих година 20. века, а који се и данас користи.
У односу на Горњи пут, видимо да Пејнска и Ђуринска махала директно належу на њега. Ово нас наводи на закључак да је управо Пејнска махала била центар села у који се улазило директно са овог главног пута. Овај пут избија директно на 2 чесме Пејнску и Под врбе које се обе налазе у Пејнској махали. Око обе ове чесме налази се већи празан простор који се користио у сврху сеоског трга на коме се појила и доводила стока са пашњака. За преме верских празнка, пре свега Божића и Богојављања народ би се такође окупљао на овим сеоским трговима испред чесама. Ако се узме у обзир да се у оба предања, Пејнаца и Ковачевих, помиње воденица ,,са девет витала", очигледно да су само Пејнци одржали тај култ воде избијајући на три воде (чесме) - Пејнска, Под врбе и Млачина, док Ковачеви нису имали нити имају једну своју чесму (изузимајући Шарену чесму која је у центру села и служи свим махалама). Занимљиво је да Пејнска чесма има доводни канал изграђен од опеке (ћерамиде) што нам указује да на податак да је онај ко ју је изградио био богат и да је придавао значај води.
Посматрајући положај кућа Пејнске и Ђуринске махале које належу на Царски друм и налазе се измежу три чесме, стиче се закључак да су се становници ових махала први доселили, док су остали своје куће правили центрифугално од Пејнске махале ка периферији, што прати и положај гробова. Генетички извори Генетичка истраживања показала су да род Пејнаца носи хаплогрупу E-V13. Ова хаплогрупа стара је 10.000 година и настала је на Балкану. Ова хаплогрупа повезује се са античким илирским и трачким племенима. Поклапања Пејнаца у млађим подгрупама најближа су са племенима Кучи, Васојевићи, Пипери и Озринића али и племенима северне Албаније.
Још један од показатеља заједничког порекла ових родова је и прослава зимског Светог Николе. Томо П. Ораовац у свом делу ,,Арбанашко питање и српско право" наводи да је Свети Никола био крсна слава свих малисорских племена и можда свих племена северне Албаније, а обичај прославе им је остао још из периода када су били Срби, пре албанизације. Такође стара слава свих Куча је по Томи П. Ораовцу била зимски Свети Никола. Усмено предање неких малисорских племена (Мирдите, Шаље, Шоше), говори о њиховом насељавању у северну Албанију из предела Паштрика и области Тетова.