Кишна глиста је земљишни копнени бескичмењак који припада типу прстенастих црва (Annelida). Овај термин је уобичајено име за највеће представнике класе (или поткласе, зависно од аутора) малочекињастих црва (Oligochaeta). У класичним системима, сврставане су у ред Opisthopora, јер се мушке поре отварају иза женских, иако су унутрашњи мушки сегменти смештени испред женских. Теоријске кладистичке студије сместиле су их у подред Lumbricina унутар реда Haplotaxida, али ово је подложно променама. У српском језику познате су једноставно као „глисте”, док се у неким културама користе и као мамац за пецање. Веће копнене кишне глисте такође се називају мегадрилима (што у преводу значи „велики црви”), за разлику од микродрила („малих црва”) из полуводених породица Tubificidae, Lumbricidae и Enchytraeidae. Мегадриле карактерише јасно изражен клителум (већи него код микродрила) и васкуларни систем са правим капиларима.
Кишне глисте се обично налазе у влажном земљишту богатом компостом, хранећи се разноврсном органском материјом, што укључује детритус, живе праживотиње, ротифере, нематоде, бактерије, гљиве и друге микроорганизме. Пробавни систем кишне глисте протеже се целом дужином њеног тела. Оне су једни од најважнијих детритивора и копрофага у природи, а такође служе као храна за многе потрошаче нижег нивоа унутар екосистема.
Кишне глисте имају споља сегментиран план грађе тела типа „цев у цеви” са одговарајућом унутрашњом сегментацијом, и обично имају хете на свим сегментима. Имају космополитско распрострањење свуда где то дозвољавају услови земљишта, воде и температуре. Имају двоструки транспортни систем сачињен од целомске течности која се креће унутар шупљине испуњене течношћу (целом) и једноставног, затвореног крвног система, а дишу преко коже (кожно дисање). Као бескичмењаци меког тела немају прави скелет, већ њихову структуру одржавају коморе целома испуњене течношћу које функционишу као хидростатички скелет.
Кишне глисте имају централни нервни систем који се састоји од две ганглије изнад усног отвора, по једна са сваке стране, повезане са аксијалним нервом који се протеже дуж тела до моторних неурона и чулних ћелија у сваком сегменту. Велики број хеморецептора концентрисан је у близини уста. Кружни и уздужни мишићи који оивичавају сваки сегмент омогућавају глисти да се креће. Слични сетови мишића облажу цревну цев, а њихово деловање потискује сварену храну према анусу.
Кишне глисте су хермафродити: свака јединка има и мушке и женске репродуктивне органе и гениталне поре. Приликом парења, две јединке размењују сперму и оплођују једна другој јајне ћелије.
Анатомија Облик и функција 450px|мини|Глава кишне глисте У зависности од врсте, одрасла кишна глиста може бити од 10 mm дуга и 1 mm широка, па до преко 3 m дуга и преко 25 mm широка, али типична обична кишна глиста (Lumbricus terrestris) расте до око 360 mm у дужину. Вероватно најдужа глиста према потврђеним подацима је Amynthas mekongianus која достиже дужину до 3 m у блату дуж обала реке Меконг у Југоисточној Азији.
Од предњег ка задњем делу, основни облик кишне глисте је цилиндрична цев у цеви, подељена на низ сегмената (који се називају метамере) који деле тело на преграде. Бразде су углавном видљиве споља на телу означавајући сегменте; дорзалне поре и нефридиопоре излучују течност која влажи и штити површину глисте, омогућавајући јој да дише. Осим усног и аналног сегмента, сваки сегмент носи длачице налик на чекиње које се називају латералне хете које се користе за причвршћивање делова тела током кретања; врсте могу имати четири пара хета на сваком сегменту или више од осам, понекад формирајући потпун круг хета по сегменту. Посебне вентралне хете се користе за спајање кишних глиста током парења тако што продиру у тела њихових партнера.
Генерално, унутар једне врсте, број сегмената је конзистентан код свих примерака, а јединке се рађају са бројем сегмената који ће имати током целог живота. Први телесни сегмент (сегмент број 1) садржи и уста глисте и, изнад уста, меснати режањ назван простомијум, који затвара улаз када глиста мирује, али се такође користи за пипање и хемијско детектовање околине. Неке врсте кишних глиста могу чак да користе прехензилни простомијум да зграбе и увуку предмете попут траве и лишћа у своју јазбину.
Одрасла кишна глиста развија жлездано задебљање у облику појаса, звано клителум, које прекрива неколико сегмената према предњем делу животиње. Ово је део репродуктивног система и производи капсуле за јаја. Задњи део је најчешће цилиндричан као и остатак тела, али у зависности од врсте, може бити и четвороугаон, осмоугаон, трапезоидан или спљоштен. Последњи сегмент се назива перипрокт; анус кишне глисте, кратки вертикални прорез, налази се на овом сегменту.
700px|центар|Сегмент кишне глисте иза клителума укључујући све сегментне структуре
Спољашњост појединачног сегмента чини танка кутикула преко коже, обично пигментисана од црвене до смеђе боје, која има специјализоване ћелије које луче слуз преко кутикуле како би одржале тело влажним и олакшале кретање кроз земљу. Испод коже се налази слој нервног ткива и два слоја мишића — танки спољашњи слој кружних мишића и знатно дебљи унутрашњи слој уздужних мишића. Унутар мишићног слоја налази се комора испуњена течношћу названа целом која својим притиском даје структуру телу глисте без костију. Сегменти су међусобно одвојени септама (множина од „септум”) које представљају перфориране попречне зидове, омогућавајући целомској течности да пролази између сегмената. Пар структура званих нефростоми налази се на задњој страни сваког септума; нефридијални тубул води од сваког нефростома кроз септум у наредни сегмент. Овај тубул затим води до главног органа за филтрирање телесне течности, нефридије или метанефридије, која уклања метаболички отпад из целомске течности и избацује га кроз поре назване нефридиопоре на бочним странама глисте; обично се две нефридије (понекад и више) налазе у већини сегмената. У центру глисте налази се дигестивни тракт, који се протеже право од уста до ануса без увијања, и окружен је одозго и одоздо крвним судовима (дорзални и вентрални крвни суд, као и субнеурални крвни суд) и трбушним нервним стаблом, а у сваком сегменту је окружен паром палијалних крвних судова који повезују дорзални са субнеуралним крвним судовима.
Многе кишне глисте могу да избаце целомску течност кроз поре на леђима као одговор на стрес; аустралијска врста Didymogaster sylvaticus (позната као „плава штрцајућа кишна глиста”) може да штрца течност чак до 30 cm у висину.
Нервни систем мини|280px|Нервни систем предњег дела кишне глисте
Централни нервни систем ЦНС се састоји од дволобног мозга (церебралне ганглије или супрафарингеална ганглија), субфарингеалних ганглија, циркумфарингеалних конектива и трбушног нервног стабла.
Мозак кишних глиста састоји се од пара церебралних ганглија у облику крушке. Оне се налазе на леђној страни дигестивног тракта у трећем сегменту, у жлебу између усне дупље и ждрела.
Пар циркумфарингеалних конектива из мозга окружује ждрело и затим се повезује са паром субфарингеалних ганглија смештених испод ждрела у четвртом сегменту. Овакав распоред значи да мозак, субфарингеалне ганглије и циркумфарингеалне конективе формирају нервни прстен око ждрела.
Трбушно нервно стабло (формирано од нервних ћелија и нервних влакана) почиње од субфарингеалних ганглија и пружа се испод дигестивног тракта до последњег телесног сегмента. Трбушно нервно стабло има задебљање, или ганглију, у сваком сегменту, тј. сегментну ганглију, која се јавља од петог до последњег сегмента тела. Такође постоје три дивовска аксона, један медијални дивовски аксон (МГА) и два латерална дивовска аксона (ЛГА) на средњој леђној страни трбушног нервног стабла. МГА има пречник од 0,07 mm и преноси сигнале у смеру напред-назад брзином од 32,2 m/s. ЛГА су нешто ужи, са пречником од 0,05 mm, и преносе сигнале у смеру назад-напред брзином од 12,6 m/s. Два ЛГА су повезана у редовним интервалима дуж тела и стога се сматрају једним дивовским аксоном.
Периферни нервни систем Од осам до десет нерава полази из церебралних ганглија да инервише простомијум, усну дупљу и ждрело. Три пара нерава полазе из субфарингеалних ганглија да инервишу други, трећи и четврти сегмент. Три пара нерава се протежу из сваке сегментне ганглије да инервишу различите структуре сегмента.
Симпатички нервни систем састоји се од нервних сплетова (плексуса) у епидермису и дигестивном тракту. (Плексус је мрежа повезаних нервних ћелија.) Нерви који иду дуж телесног зида пролазе између спољашњег кружног и унутрашњег уздужног мишићног слоја зида. Они дају гране које формирају интермускуларни плексус и субепидермални плексус. Ови нерви се повезују са крикофарингеалном конективом.
Кретање мини|SEM слика профила хета врсте Lumbricus terrestris, малих наставака налик чекињама који олакшавају кретање причвршћивањем глисте за тло. мини|Кишна глиста пузи преко асфалта. На површини, брзина пузања варира како унутар исте јединке тако и међу јединкама. Кишне глисте пузе брже првенствено правећи дуже „кораке” и повећавајући фреквенцију корака. Веће јединке врсте Lumbricus terrestris пузе већом апсолутном брзином од мањих. То постижу прављењем нешто дужих корака, али са нешто мањом фреквенцијом.
Додиривање кишне глисте, које изазива реакцију на притисак, као и (често) реакцију на дехидратирајуће дејство соли са људске коже (која је токсична за кишне глисте), стимулише субепидермални нервни сплет који се повезује са интермускуларним плексусом и изазива контракцију уздужних мишића. То изазива грчевите покрете који се примећују када човек узме кишну глисту у руку. Ово понашање је рефлекс и не захтева ангажовање ЦНС-а; дешава се чак и ако је нервно стабло уклоњено. Сваки сегмент кишне глисте има свој сопствени нервни сплет. Сплет једног сегмента није директно повезан са сплетом суседних сегмената. Нервно стабло је неопходно за повезивање нервних система сегмената.
Дивовски аксони преносе најбрже сигнале дуж нервног стабла. То су сигнали за хитне случајеве који иницирају рефлексно понашање бекства. Већи дорзални дивовски аксон проводи сигнале најбрже, од задњег ка предњем делу животиње. Ако се задњи део глисте додирне, сигнал се брзо шаље напред изазивајући контракцију уздужних мишића у сваком сегменту. Ово доводи до тога да се глиста врло брзо скраћује у покушају да побегне од предатора или друге потенцијалне претње. Два медијална дивовска аксона су међусобно повезана и шаљу сигнале од предњег ка задњем делу. Њихова стимулација доводи до тога да се кишна глиста врло брзо повлачи (вероватно се увлачећи у своју јазбину да би побегла од птице).
Присуство нервног система је неопходно да би животиња могла да искуси ноцицепцију или бол. Међутим, потребни су и други физиолошки капацитети као што су осетљивост на опиоиде и централна модулација одговора аналгетицима. Супстанце сличне енкефалину и α-ендорфину пронађене су код кишних глиста. Ињекције налоксона (антагониста опиоида) инхибирају реакције бекства кишних глиста. Ово указује да опиоидне супстанце играју улогу у сензорној модулацији, слично ономе што се налази код многих кичмењака.
Пријем чулних надражаја Фотоосетљивост
Иако неки црви имају очи, кишне глисте их немају. Међутим, оне имају специјализоване фотосензитивне ћелије назване „Хесове светлосне ћелије”. Ове фоторецепторске ћелије имају централну унутарћелијску шупљину (фаозом) испуњену микровилимa. Поред микровила, у фаозому се налази неколико сензорних цилија које су структурно независне од микровила. Фоторецептори су распоређени у већини делова епидермиса, али су највише концентрисани на леђима и боковима глисте. Релативно мали број се јавља на трбушној површини првог сегмента. Најбројнији су у простомијуму, а њихова густина опада у прва три сегмента; има их врло мало иза трећег сегмента.
Епидермални рецептори (чулни органи)