Гавро Вучковић Крајишник (Доњи Дабар, 1826 — Београд, 1876) био је народни представник Срба из Босне при Васељенској патријаршији, трговац и писац.
Биогафија Потиче из имућне трговачке породице која се сели из Дабра у Босански Петровац ради основног школовања дјеце. Његов рођак је Константин Вучковић, имућни банкар и оснивач Матице српске у Дубровнику.
Од оца је учио занат и почео да се бави трговином и гради трговаче везе. Истовремено је сам читао и учио језике током путовања ради трговине. Он се служи немачким, француским, грчким, италијанским а касније турским и арапским језиком.
За време босанске буне против Омер-паше Латаса склања се у Београд „ради некојих спљетака”. По гушењу буне вратио се у Бихаћ, гдје додатно развија трговачке везе и почиње да ради са пословним људима Трста, Беча, Сења, Сплита и Сарајева.
Изабран је за представника свих православних грађана Босне и Херцеговине при Цариградској патријаршији на народно-црквеном сабору у Сарајеву 1858. Активно се залагао за борбу против самовоље и агресије грчких владика, просвјећеност српског народа и обнову цркви. На тој позицији задржао се пет година.
Заслужан је за обнову Манастира Рмањ, за чију је обнову испословао султанов ферман, као и обнову других православних цркви и манастира по Босни и Херцеговини. Има заслуге и за обнову путева и отварање вилајетске штампарије.
По повратку у Босну обављао је функцију високог пореског чиновника. Убрзо је оптужен од стране босанских бегова и ага на челу са Сафвет-пашом да је припадник тајног друштва и да „пропагира неке српске ствари”. Осуђен је и послат у ропство, прво у Истанбул а касније у Бејрут па Акру. Из Акре бјежи у руско посланство маскиран у руског војника бродом одлази прво у Цариград а одатле у Београд. Остаје у Београду гдје је покренуо велику анти-турску кампању.
Након избијања Невесињске пушке креће за Босну али умире на путу у 50. години.
Наслеђе О његовом животу су писали Петар Кочић и Иво Андрић. Заједно са кнезом Михаилом Обреновићем спомиње у Кочићевој приповеци Змијање.
Сматра се за најактивнијег националног радника међу Србима Босне и Херцеговине шездесетих година деветнаестог века и значајног народног трибуна.
Вриједност Вучковићевих књижевних радова варира а дјела садрже и значајну историјску вриједност.
Дјела Ријеч крајишничка, 1868. Робство у слободи или огледало правде у Босни, 1872. Црно путовање за Цариград, 1910.
Референце
Литература
Андрић, Иво (1930), „Један босански посланик из прошлог стољећа”, Политика, 27 (7788), 14. Андрић, Иво (1952), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Зборник радова Института за проучавање књижевности САНУ (књига II). Ђурић, Хајрудин (1957), „Из преписке Гавре Вучковића”, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне (књига И), Тузла: Завичајни музеј у Тузли, 223—243 Андрић, Иво (1976), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Сабрана дела Иве Андрића (књига тринаеста), Београд, Просвета. Вулин, Миодраг (1981), „Гавро Вучковић-Крајишник: Човек и дело”, Југословенски историјски часопис, XX (1—4), 53—74. Летић, Бранко (1992), „Гавро Вучковић”, Српска и хрватска књижевна традиција у турском периоду, Сарајево: Институт за књижевност — Свјетлост Илић, Павле (2007), „Гавро Вучковић — прототип бројних Кочићевих, Андрићевих и Ћопићевих јунака”, Гласови прошлости, Нови Сад, Змај. Кршић, Јован (2012), „Гавро Вучковић — Крајишник”, О српској књижевности у Босни и Херцеговини, Бања Лука: Матица српска — Друштво чланова Матице српске у Републици Српској. Мићић Кондић, Бранко (2012), Гавро Вучковић о себи и своме времену, Нови Сад: Самоиздат. Ђуричковић, Дејан (2013), Српски писци Босне и Херцеговине, Лексикон, Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
Категорија:Рођени 1826. Категорија:Умрли 1876. Категорија:Сањани Категорија:Петровчани Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски политичари Категорија:Српски књижевници из Босне и Херцеговине