Бартол Кашић (Паг, 15. август 1575 − Рим, 28. јул 1650) био је хрватски језуита и писац у периоду контрареформације Римокатоличке цркве. Бавио се пропагандном и књижевном делатношћу у служби Римокатоличке цркве и Исусовачког реда. По налогу Конгрегације концила његов задатак је био да стандардизује јужнословенске језике под новим књижевним језиком који су језуити тада називали илирским, а зарад лакшег мисионарског деловања Римокатоличке цркве према православним Словенима и њиховим унијаћењем, односно покатоличавањем. У сврху тога, саставио је Граматику илирског језика (Institutionum linguae illyricae libri duo) 1604. године чиме је постао његов први кодификатор, а касније је скоро одустао од своје родне чакавице и прешао на штокавицу коју је сматрао погоднијом за овакав језик. Ово дело је постало уџбеник којим су се исусовци користили за пропагандне мисије према православним Србима и Бугарима. Осим тога, познат је и као аутор првог комплетног превода Библије и јужнословенско-италијанског речника, као и низа римокатоличких верско-наставних радова, од којих је најзначајнији Ритуал римски издат у Риму 1640.
Биографија Бартол Кашић је рођен у Пагу 15. августа 1575. године од оца Ивана Петра Кашића и мајке Иванице.
У Пагу је и започео своје школовање, а затим је отишао на Илирски колегијум у Лорети, данашњој Италији. Након тога се прикључио Исусовачком реду у Риму где је студирао теологију и филозофију. У то време је у колегијуму, од стране Ватикана, основана Академија илирског језика (1599), где је Кашић одабран за наставника илирског језика.
Осим у Риму, краће време се задржао у Дубровнику, а повремено је одлазио на мисионарске мисије по територијама које су држали Османлије, укључујући просторе некадашње средњевековне Србије и Босне. Ипак, након мисија се вратио у Рим где је провео време до краја живота.
Умро је 28. децембра 1650. године.
Пропагандни и књижевни рад Кашићева пропаганда и и књижевна активност се могу разумети у контексту реакције Римокатоличке цркве на велики број изазова са којима се сусрела у периоду краја 15. века, па даље кроз време у које је Кашић живео. Највећи изазови су ширење протестантизма које се разбуктало почетком 16. века, као и освајања Османског царства које је тада заузело готово целу југоисточну Европу.
Контрареформација Римокатоличке цркве
Као одговор на ове изазове, Ватикан је у више наврата сазвао Триденски сабор у периоду између 1545. и 1563. године, и започео је противреформацију. Како је губитак верника на западу значио и губитак финансијских средстава које су верници плаћали, план Курије је био да то надомести покатоличавањем православних верника на истоку Европе, где су због нестанка својих средњевековних држава тамошњи верници остали без икакве заштите. Првобитно кроз Конгрегацију концила основану 1564. године, мисионарске активности су додатно појачане оснивањем Грчког (Collegium Graecum) 1577. године и Илириског колегијума (Collegium Illyricum) 1580. године у Ватикану где су се језуити и остали мисионари са подручја Далмације школовали, а затим и оснивањем Конгрегације за пропаганду вере 1622. године.Милтојевић, Милутин (2014). „Српска историографија о унијаћењу Срба у седамнаестом веку”. Историографија и савремено друштво. Ниш: 220—230. Мисионарске надлежности Конгрегације концила пренете су на Конгрегацију за пропаганду вере која је тада имала за главне циљеве сповођење уније над православцима, враћање протестаната у оквире Римокатоличке цркве и ширење римокатолицизма над нехришћанским становништвом.Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига У складу са тиме, дошло је до различитих мисионарских деловања, попут Брестовске уније и неугодног времена у Русији, где су поједини православни епископи признали примат папе. Осим тога, Дуги рат између римокатоличке Аустрије и Османског царства резултирао је Миром у Житватороку 1606. године којим су Османлије прво назвали аустријског надвојводу Императором и признали право римокатолицима да имају цркве у Османском царству.
мини|усправно|Клаудио Аквавива, генерал Исусовачког реда
Зачеци илиризма Под утицајем хуманизма и ренесансе из 15. и 16. века су у Европи оживела интересовања за историјске догађаје и порекло народа, а током времена су се развиле многе теорије о пореклу. Тиме је, на пример, становништво данашње Италије почело да се везује за стари Рим, што ће подстакнути ауторе попут Николе Макијавелија и других њихових хуманиста да се баве идејом уједињења Италије.Blažević, Zrinka (2007). Ilirizam prije ilirizma. Загреб.
Са друге стране, у римокатоличким градовима млетачке Далмације где се становништво романског порекла у већинском словенском окружењу увелико словенизовало, током 15. века је дошло до појаве илиризма. Настао је као последица опонашања италијанске ренесансе од стране приморских градова са источне стране Јадрана, и у складу са тиме, базирао се на накнадном тумачењу античке прошлости путем везивања порекла за античке Илире и римску провинцију Илирик.
Иако првобитно несловенски, тај покрет се убрзо претвара у панславизам захваљујући раду доминиканца Винка Прибојевића (Vincentinus Pribevo) са Хвара, који је Словене прогласио за потомке Илира у свом политичком говору који је записан и који су Млечани штампали као Oratio de origini successibusque Slavorum у Венецији 1532. године.Михајловић, Владимир В. (2013). „Преко Илирије до Европе”. Етноантрополошки проблеми. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за етнологију и антропологију. н. с. год. 8 св. 3: 806—823 — преко https://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/10835?show=full.Simpson, C. A. Pavao Ritter Vitezovic: defining national identity in the baroque age. London.
Овакву идеју уједињавања јужних Словена кроз илиризам управо је Ватикан институционално подстицао зарад јачања свог утицаја на Балканском полуострву, као и због тога да би римокатоличанство путем заједничког језика лакше продрло у православно словенско становништво.Franičević, Marin (1986). Izabrana djela: Povijest hrvatske renesansne književnosti. Nakladni zavod Matice hrvatske. p. 190 Тиме је Ватикан оснаживао римокатолике на подручју источног Јадрана који су били угрожени под налетом Османлија, а са друге стране припремала терен за унију која је била увод у покатоличавање православаца на том подручју. Путем оваквог покушаја успостављања везе Словена са античким Илирима, Римска курија је везивала Словене за своју црквену традицију везану за Илире, попут оне о римским бискупима илирског порекла. Уз ово, треба напоменути и да је подручје бивше римске провинције Илирикума гајило и богату хришћанску традицију с обзиром да се хришћанство на том подручју појавило доста рано у време Римског царства. Осим споменутих папа, треба истаћи и црквену традицију везане за Далматинца илирског порекла Светог Јеронима Стридонског, који је живео око петог века нове ере и који је веома значајан за хришћанску веру уопште. За Римокатоличку цркву конкретно је значајан с обзиром да је службовао у Риму и био преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на латински језик, те је око њега она формирала снажан култ, што су хтели преко илиризма да присвоје хрватски римокатолички свештеници попут Винка Прибојевића и Ивана Томка Мрнавића.
О његовом значају за Рим сведочи и то да је Завод светог Јеронима у Риму назван по њему, а преко кога се управо може видети и понашање Ватикана по питању илиризма. У оснивачкој повељи папе Николе V из 1453. године, наведено је да је Завод основан за Словене и Далматинце. Након тога, у унутрашњој употреби Завода тада доминира термин словенски, с обзиром на доминантно словенско становништво. Ипак, 1485. године, у једној опоруци се први пут користи термин илирски. Употреба израза словенски и илириски тада остаје све до 1655. године када због противреформације термин словенски бива избачен у корист термина илирски.
Осим тога, код језуита у време почетка Противреформације настаје идеја формирања књижевног илирског језика у виду потребе за кодификацијом и формирањем заједничког језика јужних Словена, а који би се користио приликом штампања црквених књига, што би се даље користило како према римокатолицима, тако и према православцима приликом мисионарења. А управо је питање језика било једна од главних тема о којој је расправљано непосредно након Тридентског сабора.
Један од значајних следбеника Прибојевићевог рада био је језуита и дипломата Александар Колумовић, чакавац из Сплита који је током 16. века водио неуспешну дипломатску мисију од стране Млечана и Ватикана зарад формирања широке анти-османске коалиције на Балкану. Он је међу првим језуитима схватио потребу за превођењем римокатоличких литургијских књига са латинског на словенске језике, чиме би римокатолички утицај лакше зашао у православно и муслиманско словенско становништво.. стр. 171—179,223—235,278,394—408.
Рад Бартола Кашића Деловање Александра Колумовића је наставио Бартол Кашић, са којим је и сарађивао.Church, Catholic; Kašić, Bartol; Horvat, Vladimir (1640). Ritval Rimski: po Bartolomeu Kassichiu od Druxbae Yesusovae. Kršćanska sadašnjost. p. 457. Кашић је дао велики допринос питањима илиризма и који ће утицати на друге будуће хрватске пропагандне, али и националне раднике попут Павла Ритера Витезовића, и припаднике Илирског покрета са подручја Хабзбуршке монархије у 19. веку.
Граматика илирског језика мини|усправно|Насловна страна Граматике илирског језика (1604)
Дубровчанин и језуита Марин Темперица је 1582. године, након путовања по Балканском полуострву, оставио је Клаудију Аквавиви (Claudio Acquaviva), врховном језуитском генералу под чијим деловањем је ред доживео огромно прошињере, споменицу у којој је споменуо да се исти језик, базиран на штокавици, говори на подручју од Дубровника до Бугарске, а које обухвата Херцеговину, Босну и Србију. Темперица је истакао потребу за израдом јединствене граматике којом ће се кодификовати овај језик, чиме је Темперица дао допринос Римокатоличкој пропаганди у српским земљама.Istoricheski pregled. Bŭlgarsko istorichesko druzhestvo. 1992. p. 9. ... езуит Марин Темперица предава на генерала на езуитите в Рим, Клаудио Аквавива, предложение за възприемане на един език за славяните на Балканите. Плод на това искане е първата славянска граматика