Црна мамба је врста екстремно отровне змије, члан породице Еlapidae пореклом из делова подсахарске Африке. Први пут је формално описана од стране Алберта Гинтера 1864. године. Црна мамба је друга најдужа отровна змија после краљевске кобре. Зрели примерци обично прелазе 2 м и обично расту до 4,3 м.
Врста је и копнена (живи на земљи) и арбореална (живи на дрвећу); насељава савану, шуме, камените падине, а у неким регионима и густе шуме. Дневна је и познато је да лови птице и мале сисаре. Преко погодних површина може се кретати максималним брзинама између 19 и 24 километра на час, што је уједно и чини најбржом копненом змијом. Одрасле црне мамбе имају мало природних предатора.
У знак претње, црна мамба обично отвара своја мастиљаво-црна уста, рашири уски врат и понекад шишти. Способна је да удара на значајној удаљености и може задати низ угриза у брзом низу. Њен отров се првенствено састоји од неуротоксина који често изазивају симптоме у року од десет минута и често је фаталан осим ако се не примени противотров. Упркос својој репутацији застрашујуће и веома агресивне врсте, црна мамба напада људе само ако је угрожена или сатерана у ћошак. Оцењена је као најмање забрињавајућа на Црвеној листи угрожених врста Међународне уније за заштиту природе (IUCN).
Таксономија Први формални опис црне мамбе направио је 1864. године британски зоолог немачког порекла Алберт Гинтер. Један примерак био је једна од многих врста змија које је сакупио Џон Кирк, природњак који је пратио Дејвида Ливингстона на Другој експедицији на Замбези 1858–1864. Овај примерак је холотип и чува се у Природњачком музеју у Лондону. Генеричко име врсте потиче од старогрчких речи дендрон (δένδρον), „дрво“, и аспис (ἀσπίς) „аспида“, а специфични епитет polylepis потиче од старогрчких речи поли (πολύ) што значи „много“ и лепис (λεπίς) што значи „љуска“. Термин „мамба“ потиче од зулуске речи „imamba“. У Танзанији, локално име народа Нгиндо је ndemalunyayo („косилица траве“), јер наводно шиша траву.
Године 1873., немачки природњак Вилхелм Петерс је описао врсту Dendraspis antinorii на основу примерка у музеју у Ђенови, који је сакупио италијански истраживач Орацио Антинори на подручју данашње северне Еритреје. Ово је касније сматрано подврстом и више се не сматра засебном врстом. Године 1896., белгијско-британски зоолог Џорџ Алберт Буленже је комбиновао врсту Dendroaspis polylepis као целину са источном зеленом мамбом (Dendroaspis angusticeps), што је остало на снази до 1946. године када их је јужноафрички херпетолог Вивијан Фиц-Симонс поново поделио у засебне врсте. Генетска анализа из 2016. године показала је да су црне и источне зелене мамбе једна другој најближи сродници и да су удаљеније повезане са Џејмсоновом мамбом (Dendroaspis jamesoni), као што је приказано на кладограму испод.
Опис
Црна мамба је дуга, витка, цилиндрична змија. Има главу у облику ковчега са донекле израженим гребеном обрва и очима средње величине. Дужина одрасле змије се обично креће од 2 до 3 м, али су примерци нарасли до дужине од 4,3 до 4,5 м. То је најдужа врста отровне змије у Африци и друга најдужа врста отровне змије уопште, надмашује је по дужини само краљевска кобра. Црна мамба је протероглифна (змија са предњим очњацима), са очњацима дужине до 6,5 мм, који се налазе на предњем делу максиле. Реп врсте је дугачак и танак, а каудални пршљенови чине 17–25% дужине њеног тела. Пријављено је да је телесна маса црних мамби око 1,6 кг, иако је студија седам црних мамби утврдила просечну тежину од 1,03 кг, у распону од 520 г за примерак укупне дужине 1,01 м до 2,4 кг за примерак укупне дужине 2,57 м.
Примерци се знатно разликују по боји, укључујући маслинасту, жућкасто-смеђу, каки и метално-смеђу, али ретко су црни. Крљушт неких јединки може имати љубичасти сјај. Јединке повремено показују тамне шаре према задњем делу тела, које се могу појавити у облику дијагоналних попречних трака. Црне мамбе имају сивкасто-бели стомак. Уобичајени назив је изведен по изгледу унутрашњости уста, тамно плавкасто-сиве до скоро црне. Очи мамбе варирају од сивкасто-смеђе до нијанси црне; Зеница је окружена сребрнобелом или жутом бојом. Младе змије су светлије боје од одраслих; оне су обично сиве или маслинастозелене и тамне како старе.
Скалација
Број и образац крљушти на телу змије су кључни елемент идентификације на нивоу врсте. Црна мамба има између 23 и 25 редова леђних крљушти на средини тела, 248 до 281 вентралну крљуш, 109 до 132 подељене субкаудалне крљушти и подељену аналну крљуш. Уста су јој обложена са 7–8 супралабијалних крљушти изнад, са четвртом, а понекад и трећом која се налази испод ока, и 10-14 сублабијалних крљушти испод. Очи јој имају 3 или повремено 4 преокуларне и 2–5 постокуларних крљушти.
Дистрибуција и станиште
Црна мамба настањује широк ареал у подсахарској Африци; њен ареал обухвата Буркину Фасо, Камерун, Централноафричку Републику, Демократску Републику Конго, Јужни Судан, Етиопију, Еритреју, Сомалију, Кенију, Уганду, Танзанију, Бурунди, Руанду, Мозамбик, Есватини, Малави, Замбију, Зимбабве, Боцвану, Јужноафричку Републику, Намибију и Анголу. Распрострањеност црне мамбе у деловима западне Африке је била спорна. Године 1954., црна мамба је забележена у региону Дакар у Сенегалу. Ово запажање, и накнадно запажање које је идентификовало други примерак у региону 1956. године, није потврђено и стога је распрострањеност змије у овом подручју неубедљива.
Врста преферира умерено сува окружења као што су светле шуме и жбуње, стеновити изданци и полусушна савана. Такође насељава влажне саване и низијске шуме. Не налази се често на надморским висинама изнад 1.000 м, иако је распрострањена на локацијама на 1.800 м у Кенији и 1.650 м у Замбији. На Црвеној листи угрожених врста Међународне уније за заштиту природе (IUCN) оцењена је као врста од најмањег значаја, на основу свог огромног распона широм подсахарске Африке и без документованог смањења распрострањености.
Понашање и екологија
Црна мамба је и копнена и арбореална. По земљи се креће са подигнутом главом и вратом и обично користи термитњаке, напуштене јазбине, пукотине у стенама и дрвећу као склониште. Црне мамбе су дневне животиње; у Јужној Африци је забележено да се сунчају између 7 и 10 ујутру, а затим поново од 14 до 16 часова. Могу се свакодневно враћати на исто место за сунчање.
Плашљива и често непредвидива, црна мамба је окретна и може се брзо кретати. У дивљини, црне мамбе ретко толеришу да им се људи приближавају ближе од око 40 метара. Када осети претњу, повлачи се у жбуње или рупу. Када се суочи са претњом, вероватно ће се упустити у приказивање претње, откривши своја црна уста и показујући језик. Такође ће вероватно шиштати и раширити врат у капуљачу сличну оној код кобри из рода Naja.
Током исказивања претње, сваки нагли покрет уљеза може изазвати змију да изврши низ брзих удараца, што доводи до озбиљног тровања. Величина црне мамбе и њена способност да подигне главу на велику удаљеност од тла омогућава јој да се лансира чак 40% дужине свог тела навише, тако да се уједи мамбе код људи могу догодити на горњем делу тела. Репутација црне мамбе да је спремна за напад је преувеличана; обично је провоцирана перципираним претњама као што су блокирање њених покрета и способност повлачења. Наводна брзина врсте је такође преувеличана; не може се кретати брже од 20 км/х (12 мпх).
Размножавање и животни век
Сезона размножавања црне мамбе траје од септембра до фебруара, након пада температуре који се јавља од априла до јуна. Супарнички мужјаци се такмиче рвањем, покушавајући да савладају једни друге преплићући своја тела и борећи се вратовима. Неки посматрачи су ово погрешно протумачили као удварање. [Током парења, мужјак ће се превијати преко леђне стране женке док мрда језиком. Женка ће сигнализирати своју спремност за парење подизањем репа и остајањем мирним. Мужјак ће се затим обмотати око задњег краја женке и поравнати свој реп вентролатерално са репом женке. Интромисија може трајати дуже од два сата, а пар остаје непокретан, осим повремених грчева мужјака.
Црна мамба је овипарна; женка полаже легло од 6–17 јаја. Јаја су издуженог овалног облика, обично дугачка 60–80 мм и пречника 30–36 мм. Када се излегу, младунци су дугачки од 40–60 цм. Могу брзо расти, достижући 2 м након прве године. Младе црне мамбе су веома забринуте и могу бити смртоносне као и одрасле. Забележено је да црна мамба живи до 11 година, а може живети и дуже.
Исхрана
Црна мамба обично лови из сталног гнезда, у које се редовно враћа ако нема узнемиравања. Углавном лови мале кичмењаке попут птица, посебно младунаца, и мале сисаре попут глодара, веверица, дамана и малих антилопа. Генерално преферирају топлокрвни плен, али ће конзумирати и друге змије. У области Трансвала у Јужној Африци, скоро сав забележени плен био је прилично мали, углавном се састојао од глодара и сличних малих или младих сисара, као и птица врапчарки, за које се процењује да теже само 1,9–7,8% телесне масе мамбе. Ипак, анегдоте су показале да велике црне мамбе ретко могу напасти велики плен попут каменог дамана или дасија, а на неким племенским језицима, њено име чак значи и „хватач дасија“. Црна мамба обично не држи свој плен након угриза; Уместо тога, она пушта свој плен и чека да подлегне парализи и смрти пре него што га прогута. Забележено је да моћан систем за варење змије у потпуности свари плен за осам до десет сати.
Предаторство
Одрасле мамбе имају мало природних предатора осим птица грабљивица. Смеђи орлови змијари су верификовани предатори одраслих црних мамби, до најмање 2,7 м (8 стопа и 10 инча). Други орлови за које се зна да лове или барем конзумирају одрасле црне мамбе укључују смеђе орлове и борбене орлове. Младе змије су забележене као плен капске змије. Мунгоси, који имају извесну отпорност на отров мамбе и често су довољно брзи да избегну угриз, понекад ће узнемиравати или узимати црну мамбу за плен и могу је прогонити на дрвећу. Слично предаторски медојад такође има извесну отпорност на отров мамбе. Сматра се да је механизам код оба сисара тај што њихови мишићни никотински ацетилхолински рецептори не везују змијске алфа-неуротоксине. Црне мамбе су такође пронађене међу садржајем желуца нилских крокодила. Познато је да младе мамбе у Серенгетију постају жртве јужних копнених хорнбила, мочварних сова и капуљастих лешинара.
Отров
Црна мамба је најстрашнија змија у Африци због своје величине, агресије, токсичности отрова и брзине појаве симптома након тровања, а Светска здравствена организација је класификовала као змију од медицинског значаја. Истраживање спроведено у Јужној Африци од 1957. до 1979. године забележило је 2.553 уједа отровних змија, од којих је 75 потврђено као од црних мамби. Од ових 75 случајева, 63 су имала симптоме системског тровања, а 21 је умрло. Уједи су често били фатални пре него што је антиотров постао широко доступан. Они који су уједени пре 1962. године примили су поливалентни антиотров који није имао ефекта на отров црне мамбе, а 15 од 35 људи који су примили антиотров је умрло. Антиотров специфичан за мамбу уведен је 1962. године, а затим и потпуно поливалентни антиотров 1971. године. Током овог периода, 5 од 38 људи које су ујеле црне мамбе и којима је дат антиотров је умрло. Попис становништва у руралном Зимбабвеу 1991. и 1992. године открио је 274 случаја уједа змија, од којих је 5 умрло. Црне мамбе су потврђене у 15 случајева, од којих су 2 умрле. Највећи број смртних случајева је сезона парења ове врсте од септембра до фебруара, током које су црне мамбе најраздражљивије. Уједи су веома ретки ван Африке; љубитељи змија и ентузијасти су уобичајене жртве.