мини|300п|Српска и хрватска наречја у средњем веку, пре каснијих миграција из периода од 16. до 18. века

Историја српскохрватског језика обухвата историјски преглед постанка и развоја научних (првенствено лингвистичких) и политичких концепција о постојању специфичне језичке заједнице на централном делу јужнословенског говорног подручја, односно на простору који обухвата два сродна језичка корпуса, српски и хрватски, услед чега се за поменуту језичку заједницу почевши од 19. века у стручним круговима почео користити и сложенички назив српскохрватски језик (са варијантним обликом: хрватскосрпски језик). Такве концепције су током 20. века наставиле да се развијају под окриљем новостворене југословенске државе, али уз појаву знатних разлика, које су дошле до изражаја у научним расправама и политичким споровима између српских и хрватских стручњака из разних области научног и друштвеног живота.

Историја Иако су концепције о постојању заједничког српскохрватског или хрватскосрпског језика добиле свој лингвистички и политички облик тек током 19. века, комплексна питања о односу између сродних јужнословенских језика имала су и своју старију предисторију, поготово у контексту раних нововековних схватања о постојању јужнословенског илирског језика, који је од стране раних истраживача био називан илирским под утицајем тадашње склоности ка архаизацији појмова.

На то су се током прве половине 19. века надовезале и концепције новог илирског покрета који се развио у хрватској средини, док се у српској средини у исто време одвијала Вукова реформа. Стицајем политичких и културно-историјских околности, део хрвастких и српских стручњака се 1850. године определио за склапање Бечког књижевног договора о заједничком језику Срба и Хрвата, чиме је означена прекретница у развоју научних концепција о српскохрватском, односно хрватскосрпском језику.

Таква схватања су од самог почетка била критикована са разних страна, не само од стручњака који су указивали на разлике између два сродна, али ипак различита језичка и књижевна корпуса (српски и хрватски), већ и од стручњака који су се залагали за знатно шири језички интегрализам, који би поред српског и хрватског укључивао и словеначки језик. Захваљујући политичкој подршци, шире интегралистичке концепције су афирмисане доношењем Видовданског устава из 1921. године, којим је озваничен "троимени" српско-хрватско-словеначки језик. Такве, потпуно ненаучне концепције, које су обликоване под утицајем идеологије интегралног југословенства, напуштене су након слома Краљевине Југославије (1941).

Након стварања ДФЈ (1943-1945), у обновљеној југословенској држави озваничена су четири службена језика: српски, хрватски, словеначки и македонски. Посебном одлуком од 19. децембра 1944. године, НКОЈ је прописао да ће се "Службени лист Демократске Федеративне Југославије" објављивати у посебним издањима на поменута четири језика,Одлука о Службеном листу Демократске Федеративне Југославије Службени лист Демократске Федеративне Југославије, год. 1, бр. 1, од 1. фебруара 1945. године, стр. 10. а потом је 15. јануара 1945. године донета и одлука којом се додатно регулише издавање аката државних органа "на српском, хрватском, словеначком и македонском језику. Сви ови језици су равноправни на целој територији Југославије",Одлука о објављивању одлука и прогласа Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, његовог Претседнишва и Националног комитета на српском, хрватском, словеначком и македонском језику Службени лист Демократске Федеративне Југославије, год. 1, бр. 1, од 1. фебруара 1945. године, стр. 5. што је значило да су два сродна језика, српски и хрватски, за време постојања ДФЈ били признавани као посебни језици, а таква политика настављена је и током првих поратних година.

Тако је Устав НР Србије из 1947. године изричито прописивао српски језик као службени, а такође је регулисао и службену употребу мањинских језика, те је тако у 141. члану било назначено: "Поступак пред судовима води се на српском језику а у аутономним јединицама и на хрватском, као и на језицима народних мањина са подручја суда", док је у 115. члану било прописано да се Службени лист АКМО објављује "на српском и шиптарском језику". Наведена уставна одредба из 141. члана сведочила је да су два сродна језика, српски и хрватски, званично признавани за посебне језике, што је било у складу са језичком политиком ДФЈ и ФНРЈ из првих поратних година.

Тек у наредном периоду, дошло је до постепених промена у односу према кључним језичким питањима, што је 1954. године довело до споразума између водећих лингвиста и склапања Новосадског договора о заједничком језику. Добивши политичку подршку, тај споразум је потом и формализован, путем уставних промена које су спроведене током 1963. године. Доношењем новог Устава СФРЈ из 1963. године, по први пут је уставно озваничен и српскохрватски, односно хрватскосрпски језик (131. члан устава: "Савезни закони и други општи акти савезних органа објављују се у службеном листу федерације у аутентичним текстовима на језицима народа Југославије српскохрватском односно хрватскосрпском, словеначком и македонском"), а сличне одредбе су исте године унете и у уставе федералних јединица (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска).

До одступања од заједничке уставне норме дошло је већ 1972. године, када је СР Хрватска путем доношења уставних амандмана дефинисала свој службени језик као "хрватски књижевни језик", напустивши тиме термин "хрватскосрпски језик" који се налазио у уставу Хрватске од 1963. године. Потом је приликом доношења новог Устава СФРЈ из 1974. године донета компромисне политичка одлука да се називи језика у потпуности изоставе из текста устава, тако да је термин "српскохрватски језик" након 1974. године изгубио своје уставно упориште на савезном нивоу, али је ипак задржан у новим уставима појединих федералних јединица (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина) из 1974. године. У периоду од 1988. до 1990. године, учињени су покушаји да се појам "хрватскосрпски језик" врати у устав Хрвастке, али предложени амандман бр. 41 је одбијен од стране Сабора.

Концепт заједничког језика наставио је да губи политичку подршку након распада Југославије (1990-1992), што је довело до нових научних, идентитетских и политичких расправа и спорова, не само поводом старих питања о слићностима и разликама између српског и хрватског језика, већ и поводом нових питања која су се односила на кодифкацију нових језичких стандарда, бошњачког и црногорског.

Види још

Бечки књижевни договор Граматика српскохрватског језика Српско-хрватско-словеначки језик Новосадски договор Декларација о заједничком језику Србохрвати Дијасистем

Референце

Литература

Категорија:Историја српскохрватског језика