Османска Албанија је био период у историји Албаније унутар Османског царства, од османског освајања крајем 15. века до албанске декларације о независности и званичног отцепљења од Османског царства 1912. године. Османлије су први пут ушле у Албанију 1385. године на позив албанског племића Карла Топије како би сузбили снаге племића Балше II током Битке на Саури. Имали су одређени утицај у неким албанским регионима након Битке на Саури 1385. године, али не и директну контролу. Османлије су поставиле гарнизоне широм јужне Албаније до 1420-их и успоставиле формалну јурисдикцију у централној Албанији до 1431. године. Иако су Османлије тврдиле да владају свим албанским земљама, већином албанских етничких територија и даље је управљало средњовековно албанско племство које је било слободно од османске власти. Санџак Албанија је основан 1420. или 1430. године, контролишући углавном централну Албанију, док је османска власт постала консолидованија 1481. године, након пада Скадра и Љешке лиге, при чему је земља (укључујући области данашњег Косова, Црне Горе и Македоније) била углавном слободна у периоду 1443–1481. Албанци су се поново побунили 1481, али су Османлије коначно ставиле Албанију под контролу до 1488. године.
Израз који се у османским изворима користио за земљу био је Арнавутлук (османски турски: آرناوودلق), укључујући области као што су данашња Албанија, Косово, западна Северна Македонија, јужна Србија, јужна Црна Гора и делови северне Грчке.
Године 1431, многи албански принчеви, укључујући Ђурђа Аријанита, породицу Зеневиши, Андреју Топију и Ивана Кастриота, започели су рат против Османског царства који је резултирао поразом Кастриота, али победом у четири битке за Аријанита и победом за Топију. Ове победе отвориле су пут за долазак Скендербега 1443. године у Кроју. Независност већине албанских региона одржана је током 1443–1479, са устанком под вођством Скендербега, који је заједно са другим албанским племићима попут Ђурђа Аријанита, Андреје Топије и Леке Дукађинија, постигао изванредан резултат од преко тридесет победа против Османског царства.
Албански отпор и рат против Османлија наставио се 48 година. Последње тврђаве које су Османлије заузеле биле су Скадар 1479, Драч 1501. и Химара 1509. године.
Албанци ће касније ући у период исламизације, почевши крајем 14. и почетком 15. века, а посебно се интензивирајући у 16. и 17. веку. Албанци ће, преласком на ислам, на крају доминирати османским структурама моћи несразмерно својој малој популацији, с обзиром на велику територију и огромно становништво Османског царства у то време. Постали су један од најважнијих и најпрестижнијих народа у царству, играјући важну улогу у 15. и 16. веку, а посебно упечатљиву улогу у 17, 18. и 19. веку.
Период полунезависности започео је за локалне албанске владаре 1750-их година са ером такозваних независних албанских паша. Године 1754, успостављен је аутономни албански пашалук породице Бушати, са центром у граду Скадру, назван Скадарски пашалук. Касније ће бити успостављен аутономни Бератски пашалук, кулминирајући албанским Јањинским пашалуком Али-паше Тепеленског 1787. године. Албански пашалуци ће престати да постоје 1831. године, при чему је последњи био Скадарски пашалук. Ови de facto независни албански пашалуци протезали су се од Босне до југа Мореје (Пелопонеза) у данашњој јужној Грчкој.
У међувремену, османско-албански командант по имену Мухамед Али Египатски, преузеће власт у Египту 1805. године преко својих албанских плаћеника и успоставити династију која ће трајати све до 1954. Заузео је Судан и многе регионе Саудијске Арабије до 1824. године, а касније и Левант 1831, чак поразивши Османлије 1833. Сукоб је поново ескалирао у ономе што је познато као Египатско-османски рат (1839—1841) и само су европске силе спречиле Мухамеда Алија и његовог сина Ибрахим-пашу да заузму Константинопољ и замене османску династију албанском, чиме је решена Оријентална криза (1840). Албанске заједнице постоје до данас у Египту и другим областима Леванта попут Сирије и Палестине.
Територија која данас припада Републици Албанији остала је део Османског царства све док није прогласила независност 1912. године, током Балканских ратова.
Историја
14. век
мини|десно|alt=Fortress of Krujë|Тврђава у Кроји служила је као резиденција племићке породице Кастриот. Скендербегова борба да задржи Албанију независном постала је значајна за албански национални идентитет и послужила је вековима касније током Албанског народног препорода као извор инспирације у њиховој борби за национално јединство, слободу и независност.
Османлије су прошириле своју контролу са Анадолије на Балкан средином 14. века. На европску територију ушли су 1352. године, а поразили су балканску коалициону војску предвођену Србима, која је такође укључивала неке Албанце и Босанце у Косовској бици 1389. године. Османски притисак се смањио 1402. када је монголски вођа Тимур напао Анадолију са истока, убио султана и изазвао грађански рат.Dimitris J. Kastritsis, The Sons of Bayezid: Empire building and Representation in the Ottoman Civil War of 1402–1413, (BRILL, 2007), 1–3. Када је ред успостављен, Османлије су обновиле свој напредак према западу. Године 1453, снаге султана Мехмеда II прегазиле су Константинопољ и убиле последњег византијског цара.
Подела земаља насељених Албанцима на мале, завађене феуде којима су владали независни феудалци и племенске вође учинила их је лаким пленом за османске армије. Године 1385, албански владар Драча, Карло Топија, апеловао је на султана за подршку против својих ривала, племићке породице Балшић. Османске снаге су брзо ушле у Албанију дуж Вија Егнације и разбиле Балшу II у Битци на Саури. Неке од албанских кнежевина убрзо су почеле да постају вазали Османског царства након 1420. године. Ђирокастра је постала административни центар Санџака Албаније 1420. године. а затим је Кроја установљена као центар Санџака Албаније након што је Ђурађ Аријанит поразио Османлије између 1431. и 1435. године.
Османлије су дозволиле албанским племенским вођама да задрже своје позиције, власт и имовину, али су морали да плаћају данак, а понекад и да шаљу своје синове на османски двор као таоце, те да обезбеђују османску војску помоћним трупама. Међутим, многи албански кланови и кнежевине нису признавали османски ауторитет и нису плаћали данак.
Албански отпор
180px|мини|десно|alt=Skanderbeg|Ђурађ Кастриот Скендербег из породице Кастриот предводио је успешан отпор османској експанзији у Европи.
Отпор Албанаца Османлијама у 14. веку, а посебно у 15. веку, донео им је признање широм Европе. Иван Кастриот из Кроје био је један од албанских племића и вођа кланова који су се потчинили османском сизеренству 1425. године. Био је приморан да пошаље своја четири сина у османску престоницу на војну обуку. Најмлађи, Ђурађ Кастриот (1403–68), који ће постати национални херој Албанаца, привукао је пажњу султана. Преименован у Искендер када је прешао на ислам, младић је учествовао у војним походима у Малој Азији и Европи, поставши један од главних османских генерала. Када је именован да управља балканским округом, Искендер је постао познат као Скендербег. Након што су османске снаге под Скендербеговом командом претрпеле пораз у бици код Ниша (намерно са његове стране) у данашњој Србији 1443. године, Скендербег је пожурио у Кроју и преварио турског пашу да му преда албанску тврђаву. Скендербег је затим прихватио римокатолицизам и објавио свети рат против Османског царства.
Дана 1. марта 1444, албанске поглавице окупиле су се у катедрали у Љешу заједно са црногорским принцем и делегатима из Венеције и прогласиле Скендербега командантом албанског отпора. Цела Албанија прихватила је његово вођство против Османлија, али су локалне вође задржале контролу над сопственим областима. Под црвеном заставом која је носила Скендербегов хералдички амблем, албанска снага од око 10.000 до 15.000 људи одбијала је османске походе против њихових земаља двадесет четири године док је Скендербег био главнокомандујући, и још 11 година након његове смрти.
Три пута су Албанци издржали опсаду Кроје. Године 1450, Албанци су разбили самог султана Мурата II. Касније су одбили нападе које је предводио султан Мехмед II 1466. и 1467. године. У 1461. години, Скендербег је притекао у помоћ свом сизерену, краљу Алфонсу I од Напуља, против краљева Сицилије, практично победивши све његове ривале у јужној Италији. Албанци су такође поразили Венецију 1449. године у 3 битке у Албанско-млетачком рату.
Понекад је власт под Скендербегом била нестабилна, међутим, и повремено су локални албански владари сарађивали са Османлијама против њега.
Уз политичку и мању материјалну подршку од стране Напуљског краљевства и Ватикана, отпор Османском царству наставио се 36 година.
Кроја је пала у руке Османлија тек 1478. године, десет година након Скендербегове смрти; Скадар је подлегао 1479. након неуспешне опсаде 1474. и снажније опсаде 1478. која се завршила тако што је Венеција уступила Скадар Османлијама. Млечани су затим евакуисали Драч 1501. године. Освајања су изазвала велики егзодус албанских племића у Венецију и Италију, посебно у Напуљско краљевство, као и на Сицилију, Румунију и Египат. Већина албанских избеглица припадала је Православној цркви. Албанци у Италији значајно су утицали на албански национални покрет у наредним вековима, а албански фрањевачки свештеници, од којих су већина били потомци емиграната у Италију, одиграли су значајну улогу у очувању католицизма у северним регионима Албаније.
Скендербегова дуга борба да задржи Албанију слободном постала је изузетно значајна за албански народ, јер је ојачала њихову солидарност, учинила их свеснијим свог националног идентитета и послужила касније као велики извор инспирације у њиховој борби за национално јединство, слободу и национални идентитет. Сећање на отпор средином 15. века под Скендербегом наставља да буде важно за Албанце, а застава његове породице, која носи црног двоглавог орла на црвеном пољу, постала је застава под којом се албански национални покрет окупио вековима касније. Једанаест година након Скендербегове смрти и пада Кроје, Османско царство је стекло контролу над етничким албанским територијама и извршило многе политичке промене.
16—17. век
Албанско становништво почело је постепено да прелази на ислам кроз учења бекташизма, који је нудио значајне материјалне предности у османским трговачким мрежама, бирократији и војсци. Многи Албанци су првобитно регрутовани у јањичаре и кроз девширму (у многим случајевима синови албанских племића), а касније, постајући муслимани, отворили су себи пут за веома успешне војне и политичке каријере, убеђујући и друге Албанце да то учине.
Албанци ће касније, у 15. и посебно у 16. и 17. веку, ући у период исламизације. Албанци би кроз прелазак на ислам на крају доминирали османским структурама моћи несразмерно својој малој популацији у односу на велику територију и огромно становништво Османског царства. Постали би једна од најважнијих и најпрестижнијих нација у царству, играјући упечатљиву улогу још од 15. века, а посебно у 17, 18. и 19. веку.
На пример, 48 великих везира било је албанског порекла, и они су управљали османском државом приближно 190 година. Неки од најистакнутијих Албанаца током османске владавине били су: Ђурађ Кастриот Скендербег, Балабан Бадера, Давуд-паша, Хамза Кастриот, Иљаз Хоџа, Ибрахим-паша Паргалија, Мимар Синан, Незим Фракула, Мехмед-паша Ћуприлић, Али-паша, Едхем-паша, Омер Вриони, Патрона Халил, Хаџи Шехрети, Али-паша Гусињски, Ибрахим-паша од Берата, Фазил Ахмед-паша Ћуприлић, Мухамед Али Египатски, Кара Махмуд-паша Бушатлија, Кара Мурат-паша, Ахмет Курт-паша, Мустафа-паша Бушатлија, Ибрахим-паша Бушатлија, Седефкар Мехмед-ага.
Албанци су такође одиграли кључну улогу током Османско-млетачког рата (1499—1503), Османско-угарских ратова и Османско-хабзбуршких ратова пре стицања независности.