thumb|Urobor
Večni povratak (takođe poznat i kao večno vraćanje/ponavljanje/recidiv ili eternalna rekurencija) jeste teorija da se univerzum i sve postojanje te energija oduvek ponavlja, te da će nastaviti da se ponavlja večno, u samosličnoj formi beskonačan broj puta unutar neograničenog vremenskog i prostornog okvira.
Teorija se može naći u indijskoj filozofiji i u drevnom Egiptu, a naknadno su je preuzeli pitagorejci i stoici. Padom antike i širenjem hrišćanstva, teorija se sve manje upotrebljavala u Zapadnom svetu, uz izuzetak Fridriha Ničea koji je ovu misao povezivao sa mnogim svojim konceptima — uključujući amor fati.
Simbol cikličnosti urobor (zmija koja jede sopstveni rep) koristio se u srednjem veku (alhemija). U novije vreme, ideju večnog povratka razvijao je filozof i fizičar Tomas Braun u knjizi -{Religio Medici}- (1643), zatim Artur Šopenhauer (19. vek; izvor filozofije su bile Upanišade), te Niče u radovima Vesela nauka i Tako je govorio Zaratustra.
Koncept se povezuje s filozofijom preddeterminizma u kojoj je ljudima predodređeno da nastave prolaziti kroz iste događaje iznova i iznova zauvek.
Pregled Osnovna premisa proizilazi iz pretpostavke da je verovatnoća početka postojanja sveta kao našeg različita od nule. Ako su prostor i vreme neograničeni, iz toga logično sledi da se naše postojanje mora ponavljati neograničen broj puta.
Godine 1871, Lui Ogist Blanki, uzimajući u obzir njutnovsku kosmologiju u kojoj su vreme i prostor beskonačni, tvrdio je da je demonstrirao večnu rekurenciju kao matematičku nužnost.
Klasična antika thumb|right|Skarabej na freski
U drevnom Egiptu, skarabej (balegar) našao se kao znak večne obnove i ponovnog dolaska do postojanja života, što je podsetnik na dolazeći život. (Vidi takođe atum i maat.)
Majanci i Asteci takođe su koristili ciklični pogled na vreme.
U drevnoj Grčkoj, koncept večnog povratka bio je povezan sa Empedokleom, Zenonom Kitijumskim i najznačajnije stoicizmom (ekpirosiza, palingeneza i sl.).
Ideja je takođe predlagana u Vergilijevoj Eneidi. U knjizi 6 ovog epa (redovi 724—751), heroj Eneja spušta se u podzemlje i saznaje od Anhizeja — svog preminulog oca čija duša živi u Elizijumu — da sistem metampsihoze osigurava produženje ljudske rase: nakon smrti, svaka ljudska duša prolazi kroz period ekspurgacije, očišćenja iste od nečistoće koja se stekla tokom života u telu na Zemlji. Većina duša, kako god, biva osuđena na povratak u opet u telu zatvorenoj duši na Zemlji (a ne ide u Elizijum, kao što je Anhizeja). I opet, pre nego što se vrate u taj život, „bog” ih saziva kod rijeke Lete, gde piju vodu i počinju da zaboravljaju šta su iskusili — sva patnja i kažnjavanje za njihove „grehe”, te teškoće i napori koje su prošli tokom prethodnog postojanja u telu naizgled iščezavaju. Drugim rečima, čim počnu da postoje u novim telima, bivaju ignorantni, ne sećajući se onoga šta su radili tokom prethodnog postojanja uključujući sve kazne u predstojećem životu odnosno sve kazne koje slede. Potom se silom stavljaju u poziciju gde su manje ili više osuđeni da ponavljaju sve greške, nesvesni cene koliko će ih ovo koštati. Jedan učenjak, Dejvid Kvint,-{Epic and Empire: the Politics of Generic Form from Virgil to Milton (Yale University Press: 1993)}- tvrdio je da je ovaj momenat u Vergilijevom epu ilustrativan slučaj terapeutskih efekata zaborava — načina na koji čin zaboravljanja omogućava nastavak života. To je jedna interpretacija, ali ono što se želi reći ima prilično tragičnu notu jer ljudi su osuđeni da rade iste greške iznova i iznova usled prisiljene ignorancije. Eneida se, generalno, prihvata kao podroban tragičan pregled ljudskog postojanja.Značajna studija na ovu temu: -{W. R. Johnson's Darkness Visible (1976)}-; vidi takođe: -{P. R. Hardie, „Virgil and Tragedy” in the volume The Cambridge Companion to Virgil, edited by C. Martindale (Cambridge University Press: 1997)}-
Indijske religije thumb|Životni krug u vadžrajani Koncept cikličnih uzoraka je značajan u indijskim religijama, kao što je džainizam, hinduizam, sikizam i budizam. Značajna distinkcija je da se događaji ne ponavljaju beskrajno nego da se duše rađaju dok ne postignu spasenje. Točak života predstavlja beskrajan ciklus rađanja, života i smrti pri čemu pojedinac čezne za oslobođenjem. U tantričkom budizmu, točak vremena — koncept poznat kao kalačakra — izražava ideju beskrajnog kruga postojanja i znanja.
Fridrih Niče Koncept „večnog vraćanja”, ideja da se beskonačno mnogo puta uz nebeskonačan broj događaja, sve ponavlja iznova i iznova neograničeno, središte je pisanih radova Fridriha Ničea. Kao što Hajdeger ističe u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeov prvi pomen večnog vraćanja, u aforizmu 341 Vesele nauke (citirano ispod), predstavlja ovaj koncept kao hipotetsko pitanje a ne predstavlja ga kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret koje postavlja ovo pitanje večnog vraćanja — bilo da je takva stvar možda istina ili ne — čini ga tako značajnim u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oslikava prvu komunikaciju misli ’najvećeg tereta’ [večnog vraćanja] čini jasnim da je ova ’misao misli’ u isto vreme ’misao s najvećim teretom’.”Vidi: -{Heidegger Nietzsche. Volume II: The Eternal Recurrence of the Same trans. David Farrell Krell. New York: Harper and Row, 1984. 25: The way Nietzsche here patterns the first communication of the thought of the 'greatest burden' [of eternal recurrence] makes it clear that this 'thought of thoughts' is at the same time 'the most burdensome thought.'}-
Ideja večnog vraćanja nalazi se u više njegovih radova, na primer § 285 i § 341 Vesele nauke te u Tako je govorio Zaratustra. Najkompletniji pregled teme nalazi se u radu naslovljenom direktno Beleške o večnom vraćanju, koji je objavljen tek 2007. uz Kirkegorovu sopstvenu verziju večnog vraćanja koje on naziva ’repeticija’. Niče sumira svoja razmišljanja najjezgrovitije kada čitaocu daje sledeće svoje stavove: „Sve se vratilo. Sirijus, i pauk, i tvoje misli ovog momenta, i ova poslednja misao od tebe da će se sve stvari vratiti.” Međutim, on takođe izražava svoju misao u dužem tekstu gde kaže sledeće:
„Ko kod da možeš biti, voljeni stranac, kojeg sam ovde upoznao prvi put, iskoristi ovaj srećni sat i ovu tišinu oko nas, i iznad nas, za sebe i dozvoli mi da ti kažem nešto o ideji koja me pogodila pre nego što bi zrake zvezde pogodile tebe ili bilo koga, što i odgovara prirodi svetlosti. — Prijatelju! Tvoj ceo život, kao peščani sat, uvek će se okretati i proticati ponovo — dugi minut vremena će proteći dok se sva ova stanja iz kojih si evoluirao povrate u točku kosmičkog procesa. I tada ćeš pro[na]ći svaki bol i svako zadovoljstvo, svakog prijatelja i svakog neprijatelja, svaku nadu i svaku grešku, svaku vlas trave i svaku zraku sunčeve svetlosti još jednom, i celu tkaninu stvari koje čine tvoj život. Ovaj prsten u kojem si ništa do zrnce će da blista iznova zauvek. A u svakom od ovih ciklusa ljudskog života biće jedan sat kada će, prvi put pojedini čovek, a potom većina, da shvati moguću misao večnog vraćanja svih stvari: a za ljudsku vrstu ovo je uvek sat Podneva.”-{Notes on the Eternal Recurrence — Vol. 16 of Oscar Levy Edition of Nietzsche's Complete Works (in English): „Whoever thou mayest be, beloved stranger, whom I meet here for the first time, avail thyself of this happy hour and of the stillness around us, and above us, and let me tell thee something of the thought which has suddenly risen before me like a star which would fain shed down its rays upon thee and every one, as befits the nature of light. — Fellow man! Your whole life, like a sandglass, will always be reversed and will ever run out again, — a long minute of time will elapse until all those conditions out of which you were evolved return in the wheel of the cosmic process. And then you will find every pain and every pleasure, every friend and every enemy, every hope and every error, every blade of grass and every ray of sunshine once more, and the whole fabric of things which make up your life. This ring in which you are but a grain will glitter afresh forever. And in every one of these cycles of human life there will be one hour where, for the first time one man, and then many, will perceive the mighty thought of the eternal recurrence of all things:- and for mankind this is always the hour of Noon”.}-
Ova misao se našla zabeležena u posthumnom fragmentu isto tako.1881 (11 ) Poreklo misli datira sam Niče, preko posthumnog fragmenta; u pitanju je avgust 1881, Zils-Marija. U knjizi -{Ecce Homo}- (1888), on je napisao da je ideja večnog povratka kao „fundamentalna koncepcija” Tako je govorio Zaratustra.-{Nietzsche, Ecce Homo, „Why I Write Such Good Books”, „Thus Spoke Zarathustra”, § 1}-
thumb|Scena Ničeove inspiracije: „pored masivnog, piramidalnog uzdignutog bloka nedaleko od Surleja”
Nekolicina autora je istakla druga javljanja ove hipoteze u savremenoj misli. Rudolf Štajner, koji je revidirao prve kataloge Ničeove lične biblioteke januara 1896, istakao je da je Niče možda pročitao nešto slično u Diringovim Kursevima o filozofiji (1875), koje je Niče spremno kritikovao. Lu Andreas-Salome istakla je da se Niče odnosio na drevne ciklične koncepcije vremena, preciznije pitagorejske (Nevremenske meditacije). Anri Lihtenberger i Šarl Andler izdvojili su tri rada savremena za Ničea koja daju istu hipotezu: -{J.G. Vogt, Die Kraft. Eine real-monistische Weltanschauung (1878), Auguste Blanqui, L'éternité par les astres}- (1872) i -{Gustave Le Bon, L'homme et les sociétés (1881)}-. Valter Bendžamin jukstapozicionira Blankijeve i Ničeove diskusije večnog vraćanja u svom nedovršenom, monumentalnom radu Pasagenverk.-{Walter Benjamin. The Arcades Project. Trans. Howard Eiland and Kevin McLaughlin. Cambridge: Belknap-Harvard, 2002. See chapter D, "Boredom Eternal Return, " pp. 101—119.}- Međutim, Gistav Le Bon nije citirao nigde Ničeove rukopise; a Ogist Blanki je imenovan samo 1883. Vogtov rad, s druge strane, pročitao je Niče tokom leta 1881. u Zils-Mariji.; École Normale Supérieure. Blankija pominje Albert Lange u svom delu Istorija materijalizma, knjizi koju je pažljivo čitao Niče.-{Alfred Fouillée, "Note sur Nietzsche et Lange: le „retour éternel”, in . An. 34. Paris 1909. T. 67, }- Večno vraćanje se takođe pominje u prolasku Đavola u Delu četvrtom, knjiga XI, poglavlje 9, Braća Karamazovi Dostojevskog, što je drugi mogući izvor odakle je Niče izvlačio svoje ideje.
Valter Kaufman sugeriše da je Niče možda došao na ovu ideju nakon radova Hajnriha Hajnea, koji je jednom napisao:
„[V]reme je beskonačno, ali stvari u vremenu, konkretna tela, jesu ograničena. Ista mogu zaista da budu raspršena u najmanje čestice; ali ove čestice, atomi, imaju svoje ograničene brojeve, a brojevi konfiguracija koje se, sve od njih samih, formiraju od njih takođe su određene. Sada, koliko god vreme prolazilo, prema večnim zakonima koji upravljaju kombinacijama ove večne igre repeticije, sve konfiguracije koje su prethodno postojale na ovoj Zemlji moraju ipak da se sastanu, privuku, odbiju, poljube i ugroze jedna drugu ponovo…”-{Kaufmann, Walter. Nietzsche; Philosopher, Psychologist, Antichrist. 1959, page 376: „[T]ime is infinite, but the things in time, the concrete bodies, are finite. They may indeed disperse into the smallest particles; but these particles, the atoms, have their determinate numbers, and the numbers of the configurations which, all of themselves, are formed out of them is also determinate. Now, however long a time may pass, according to the eternal laws governing the combinations of this eternal play of repetition, all configurations which have previously existed on this earth must yet meet, attract, repulse, kiss, and corrupt each other again…”}-