Полицентрични језик или плурицентрични језик је језик са више кодификованих стандардних облика, који често одговарају различитим државама. Многи примери таквих језика могу се наћи широм света међу најговоријим језицима, укључујући, али не ограничавајући се на кинески у Народној Републици Кини, Тајвану и Сингапуру; енглески у Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству, Канади, Аустралији, Новом Зеланду, Ирској, Јужној Африци, Индији, Сингапуру и другде; и француски у Француској, Канади, многим афричким земљама и другде.
Супротан случај је моноцентрични језик, који има само једну формално стандардизовану верзију. Примери укључују јапански и руски. У неким случајевима, различити стандарди полицентричног језика могу бити разрађени (ausbau) тако да изгледају као засебни језици, нпр. малезијски и индонежански, хинди и урду, док је српскохрватски у ранијој фази тог процеса.
Примери различитих степени полицентричности
Арапски
Предисламски арапски се може сматрати полицентричним језиком. У земљама у којима је арапски службени језик могу се уочити различити нивои полицентричности. Савремени арапски је полицентрични језик са различитим гранама које корелирају са различитим регионима у којима се арапски говори и врстама заједница које га говоре. Народне варијанте арапског укључују: Арабијски арапски Хеџаски арапски (урбани градови западне Саудијске Арабије) Наџдски арапски (већи део централне Саудијске Арабије) Омански арапски Заливски арапски (говори се око обала Персијског залива у Кувајту, Бахреину, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, као и деловима Саудијске Арабије, Ирака, Ирана и Омана) Јеменски арапски Левантски арапски (говори се у региону Леванта) Сиријски арапски Јордански арапски Либански арапски Палестински арапски Магребски арапски (говори се у региону Магреба) Алжирски арапски Либијски арапски Марокански арапски Туниски арапски, Месопотамски арапски Багдадски арапски Египатски арапски Судански арапски, и многи други.
Поред тога, многи говорници користе савремени стандардни арапски у образовању и формалним окружењима. Стога је у заједницама које говоре арапски диглосија честа.
Јерменски
Јерменски језик је полицентрични језик са две стандардне варијанте, источнојерменском и западнојерменском, које су се развиле као засебни књижевни језици од осамнаестог века. Пре тога, готово сва јерменска књижевност писана је на класичном јерменском, који се данас користи искључиво као литургијски језик.
Источнојерменски и западнојерменски се такође могу односити на два главна дијалекатска блока у које су категорисани различити нестандардни дијалекти јерменског. Источнојерменски је службени језик Републике Јерменије. Такође га, са дијалекатским варијацијама, говоре ирански Јермени, Јермени у Карабаху (види Карабашки дијалект), као и у јерменској дијаспори, посебно у бившем Совјетском Савезу (Русија, Грузија, Украјина). Западнојерменски се говори углавном у јерменској дијаспори, посебно на Блиском истоку, у Француској, САД и Канади.
Поред тога, јерменски се пише на два стандардна правописа: класичном и реформисаном јерменском правопису. Први користе практично сви говорници западнојерменског и Јермени у Ирану, док се други, који је развијен у Совјетској Јерменији у 20. веку, користи у Јерменији и Нагорно-Карабаху.
Каталонски
У савремено доба, каталонски је полицентрични језик са разликама првенствено у изговору и речнику. Овај језик је међународно познат као каталонски, као и у Етнологу. Ово је такође најчешће коришћен назив у Каталонији, али и у Андори и на Балеарским острвима, вероватно због престижа централног каталонског дијалекта који се говори у и око Барселоне. Међутим, у Валенсијанској Заједници, службени назив овог језика је валенсијански. Један од разлога за то је политички (види српскохрватски за сличну ситуацију), али ова варијанта има сопствену књижевну традицију која датира још од Реконкисте.
Иако је међусобно разумљив са другим варијантама каталонског, валенсијански има лексичке специфичности и мање разлике у правилима писања, која од 1998. године утврђује Валенсијанска језичка академија (Acadèmia Valenciana de la Llengua). Међутим, ова институција признаје да су каталонски и валенсијански варијанте истог језика. Са своје стране, постоје специфичне варијанте на два велика балеарска острва: мајоркански () на Мајорци, меноркански (menorquí) на Менорци, ибижански (eivissenc) на Ибизи.
Кинески
До средине 20. века, већина Хан Кинеза говорила је само своје локалне варијанте кинеског. Ове варијанте су се значајно разликовале од писане форме коју су користили учењаци, књижевног кинеског, који је био моделован према језику кинеских класика. Као практичну меру, званичници династија Минг и Ћинг водили су администрацију царства користећи заједнички језик заснован на северним варијантама, познат као Гуанхуа (官話, дословно „говор званичника”), на енглеском познат као Мандарински по званичницима (мандаринима). Познавање овог језика било је стога неопходно за службеничку каријеру, али никада није било формално дефинисано.
У раним годинама 20. века, књижевни кинески је замењен као писани стандард писаним народним кинеским, који је био заснован на северним дијалектима. Тридесетих година 20. века усвојен је стандардни национални језик Гуоју (), са изговором заснованим на пекиншком дијалекту, али са речником који је такође црпљен из других северних варијанти. Након оснивања Народне Републике Кине 1949. године, стандард је постао познат као Путунгхуа (), али је дефинисан на исти начин као Гуоју у Републици Кини која сада управља Тајваном. Такође је постао један од службених језика Сингапура, под називом Хуају ().
Иако су ова три стандарда остала блиска, у одређеној мери су се раздвојила. Већина говорника мандаринског на Тајвану и у Сингапуру потиче са југоисточне обале Кине, где локалним дијалектима недостају ретрофлексни иницијали /tʂ tʂʰ ʂ/ који се налазе у северним дијалектима, тако да их многи говорници у тим местима не разликују од апикалних сибиланата /ts tsʰ s/. Слично томе, ретрофлексне коде (ерхуа) се обично избегавају на Тајвану и у Сингапуру. Такође постоје разлике у речнику, при чему тајвански мандарински апсорбује позајмљенице из Мин кинеског, Хака кинеског и јапанског језика, а сингапурски мандарински позајмљује речи из енглеског, малајског и јужних варијанти кинеског.
Источни јужнословенски (бугарски–македонски–торлачки (горански)–павлићански (банатски))
Неки лингвисти и научници, углавном из Бугарске и Грчке, али и неки из других земаља,, UCLA International Institute сматрају источне јужнословенске језике једним полицентричним језиком са четири стандарда: бугарским (заснованим на рупским, балканским и мезијским („источнобугарским”) дијалектима), македонским (заснованим на западним и централним македонским дијалектима), горанским (заснованим на торлачким дијалектима) и павлићанским (укључујући банатски бугарски). Политичари и националисти из Бугарске склони су да ову целу групацију називају „бугарским” и посебно су непријатељски настројени према идеји да је македонски аутономан језик одвојен од бугарског, што македонски политичари и грађани обично тврде. Од 2021. године, хипотеза да је источни јужнословенски, „великобугарски”, „бугарско-македонски” или једноставно „бугарски” полицентрични језик са неколико међусобно разумљивих званичних стандарда, на исти начин на који је то српскохрватски, а чехословачки некада био, још увек није у потпуности развијена у лингвистици; то је популарна идеја у бугарској политици, али непопуларна у Северној Македонији.
Енглески
Енглески је полицентрични језик, са разликама у изговору, речнику, правопису итд., између сваке од конститутивних земаља Уједињеног Краљевства, Северне Америке, Кариба, Ирске, афричких земаља у којима се говори енглески, Сингапура, Индије и Океаније. Образовани изворни говорници енглеског који користе своју верзију једног од стандардних облика енглеског готово су потпуно међусобно разумљиви, али нестандардни облици представљају значајне дијалекатске варијације и одликују се смањеном разумљивошћу.
Британски и амерички енглески су две најчешће предаване варијанте у образовним системима где се енглески учи као други језик. Британски енглески тежи да преовлађује у Европи и бившим британским колонијама Западне Индије, Африке и Азије, где енглески није матерњи језик већине становништва. (Фолкландска острва, британска територија код југоисточне обале Јужне Америке са енглеским као матерњим језиком, имају свој дијалект, док је британски енглески стандард.) Насупрот томе, амерички енглески тежи да доминира у настави у Латинској Америци и источној Азији.. No. 4 , Timothy J. Riney, Naoyuki Takagi & Kumiko Inutsuka. . No. 3 ,
Због глобализације и последичног ширења језика последњих деценија, енглески постаје све више децентрализован, при чему свакодневна употреба и државно изучавање језика у школама расту у већини региона света. Међутим, у глобалном контексту, број изворних говорника енглеског је много мањи од броја оних којима енглески није матерњи језик, а поседују разумну компетенцију. Године 2018. процењено је да на сваког изворног говорника енглеског долази шест говорника којима то није матерњи језик, што покреће питања енглеског као лингва франке као најшире говореног облика језика. Филипински енглески (који се претежно говори као други језик) примарно је под утицајем америчког енглеског. Успон индустрије позивних центара на Филипинима подстакао је неке Филипинце да „исполирају” или неутралишу своје акценте како би више личили на акценте својих клијената.
Земље попут Аустралије, Новог Зеланда и Канаде имају своје добро успостављене варијанте енглеског које су стандард унутар тих земаља, али се далеко ређе предају у иностранству ученицима другог језика. (Стандардни енглески у Аустралији и на Новом Зеланду повезан је са британским енглеским у свом уобичајеном изговору и речнику; сличан однос постоји између канадског и америчког енглеског.) Енглески је историјски био полицентричан када се користио широм независних краљевстава Енглеске и Шкотске пре Закона о унији из 1707. године. Енглески енглески и Шкотски енглески сада су подсекције британског енглеског.
Француски
У савремено доба постоји неколико главних средишта француског језика, укључујући стандардни француски (такође познат као париски француски), канадски француски (укључујући квебечки француски и акадијски француски), белгијски француски, амерички француски (на пример, луизијански француски), хаићански француски и афрички француски. До раног 20. века, француски језик је био веома променљив у изговору и речнику унутар Француске, са различитим дијалектима и степенима разумљивости, оилским језицима. Међутим, владина политика је учинила да дијалект Париза буде метод наставе у школама, а други дијалекти, попут нормандијског, који има утицај скандинавских језика, били су занемарени. У Француској и даље постоје контроверзе око чињенице да их влада признаје као језике Француске, али не пружа никакву новчану подршку за њих, нити је Уставни савет Француске ратификовао Повељу о регионалним или мањинским језицима.