Освајање југословенског аутомата, базираног на совјетском метку 7,62х25 ТТ било је предвиђено петогодишњим планом производње војне индустрије. Планирано је да се Армији испоручи током 1949. године 6000, 1950. - 2000, а 1951. - 48.000 аутомата. Услед поремећаја планова изазваних резолуцијом Информбироа, начелник одјељења Предузећа 44 (Црвена Застава) Ђурђе Матић конструкцију новог оружја започео је 1948. а завршио 1949. године. Прототип је усвојен 1950. а производња новог аутомата започета је 1951. године. Током 1951. године израђено је 9307 (91.802), 1952. - 24.946 (26183), а 1953. године 6891 аутомата, када је производња завршена.

Историја Матић је искористио низ елемената са совјетског аутомата Шпагин ППШ-М41 и италијанске Берете М38/42. Конструкција овог оружја била је технологична; тачну механичку обраду захтевала је само цев, затварач је израђиван на стругу глодањем, а сви остали делови су израђивани штампањем; пресовањем лима. Рад аутомата се заснивао на слободном трзању затварача.

Карактеристике Затварач је био кружног облика, са фиксном ударном иглом по узору на Берету М38. Лимени сандук и облога цеви са кружним отворима за хлађење били су израђени из једног дела. На устима облоге се налазио компензатор трзаја са закошеним челом и бочним отворима. Сандук је са задње стране имао демонтажни завртањ који је омогућавао вађење повратне опруге и затварача. Kao ублаживач трзања затварача служио је пластични прстен, смештен око чепа поклопца сандука. Механизам за окидање био је сличан оном на совјетском ППШ-41, са клизним регулатором ватре испред обараче. Померањем унапред регулатор је одвајао задњи крак раздвајача од испуста притискача запињаче, док се задњи крак раздвајача спуштао и искључивао из функције раздвајач, што је омогућавало рафалну паљбу. Повлачењем регулатора уназад коса површина задњег крака раздвајача долазила је испод испуста притискача запињаче, тако да је оружје деловало јединачном паљбом. Кочница је била слична оној на Берети М38/49, састојала од ваљака различитих пречника који је пролазио кроз сандук испред браника обараче и имао дугме са обе стране. Потискивањем десног дугмета, дебљи део кочнице пролазио је под запињачу, спречавао њено спуштање и тако кочио аутомат. Притиском на лево дугме полуга кочнице је клизила удесно, тањи део је долазио испод запињаче и омогућавао њено спуштање и дејство оружјем. Као ППШ-41 и М49 и М49/57 (модификација) у глави кундака има прибор за чишћење и подмазивање. Мане Матићевог решења брзо су дошле до изражаја. Масивни затварач је увећао масу оружја, често је долазило до нежељеног опаљења, пластични амортизер није довољно ублажавао трзаје затварача па је долазило до избијања брадавица и чепа. Домаћи стручњаци су покушавали да побољшају перформансе увођењем затварача олакшаног за 100 грама; али то се испоставило као грешка зато што је и то доносило многе мане. Због смањене масе затварача каденца је порасла до нивоа да је оружје било тешко контролисати при аутоматској ватри. Опасност од самоопаљења није отклоњена, што је утицало да се М49 скине са производње.

Варијанта М49/57 Током 1957. године извршена је нова модификација аутомата М49. Затварач је био отежан, уведен је Цветићев ублаживач трзања који се састојао од утврђивача поклопца сандука са гуменим амортизером и прстеном. Оружје под називом Аутомат 7,62мм М49/57 у серијску производњу ушао је 1958. године.

Корисници Државе које користе ову пушку су: СФРЈ Ирак

Референце

Спољашње везе Застава оружје Аутомати 7,62мм система Матић М1949 и М1949/57 (Оружје онлајн, Бранко Богдановић, 2019) Forgotten Weapons: Yugoslavia's PPSh Lookalike: The M49/57 Гађање из аутомата М1949/57 Уралвеб: Пистолет пулемет Застава М/49

Категорија:Застава оружје