250п|мини|Најстарији познати помен полапских Срба, забележен у Псеудо-Фредегаровој хроници, која је настала у 7. веку: страница бр. 155r из најстаријег сачуваног преписа, из 715. године, са поменом Дервана, војводе полапских Срба

Етноним Срби и хороним Србија, са својим ендонимским и егзонимским варијантама, представљају скуп ономастичких појмова који се односе на опште именовање Срба (као народа) и Србије (као области), а обухватају две етимолошки сродне, али семантички различите подгрупе, од којих се прва односи на именовање балканских Срба и балканске Србије, док се друга односи на именовање полапских, односно лужичких Срба и древне полапске, односно лужичке Србије. Иако се разликују у просторном и историјском контексту, обе подгрупе воде порекло из истог корена, те стога припадају обједињеном предметном пољу у оквиру славистичких, односно србистичких студија.

мини|250п|Помен полапских Срба међу народима који су 822. године упутили изасланике на франачки двор, забележен у Аналима франачког краљевства, страница 161r из рукописа бр. 473 (Аустријска национална библиотека у Бечу)

Сложена питања о пореклу и значењу српских именских одредница проучавају се у склопу лингвистичких и историјских студија, уз додатно преиспитивање неких сродних појмова који су забележени већ у делима античких писаца. У науци су поводом таквих појмова изношене различите претпоставке, али та питања се сматрају отворенима услед оскудности изворних сведочанстава и немогућности њиховог потпуно поузданог и несумњивог везивања за словенске Србе.

Прва потпуно поуздана историјска сведочанства која бележе употребу етнонима Срби и хоронима Србија потичу из раног средњовековног периода, а настала су на страним језицима, првенствено латинском и грчком, док су најранија сведочанства на словенским језицима настала нешто касније, након појаве словенске писмености. Најстарији познати извори односе се на именовање древних полапских Срба, а потичу већ из прве половине 7. века, док најранија сведочанства која указују на име балканских Срба потичу са краја 7. века, а односе се на поједине српске скупине које су од стране визанстијских власти пресељене из југоисточне Европе у Малу Азију. Извори који садрже непосредне помене српског народног имена на Балканском полуоству јављају се почевши од прве половине 9. века.

Етимологија Поводом питања о етимологији, односно пореклу и изворном значењу етнонима Срби у науци постоје различита мишљења и претпоставке, које су изношене и разматране у стручним лингвистичким и ширим славистичким, односно србистичким круговима. Према мишљењу многих слависта, народно име Срба је прасловенског порекла, а поједини стручњаци сматрају да је реч о древном словенском појму који је изворно означавао породично сродство, односно припадност истом роду.

Облик *sъrbъ се од стране појединих истраживача такође доводи у везу са рус. -{пасерб}- (посинак), укр. -{присербитися}- (придружити се, прикључити се), односно са сродним коренима из којих су потекле сличне индоевропске речи, као староиндијско sarbh (тући, сећи, убити) или латинско sero (састављати).

Насупрот ставу о словенском пореклу, у научним круговима су изношене у другачије претпоставке, према којима би порекло етнонима Срби требало тражити изван словенског корпуса. Тим поводом се у компаративном контексту указује на изворне помене неких сличних етнонима, првенствено у делима античких писаца, као што су Плиније Старији, Тацит, Клаудије Птолемеј и други, који су међу источоевропским народима помињали и племена сличног имена (севернокавскаски Сербои). Тим поводом су у склопу иранске теорије о пореклу Срба изнете и претпоставке о иранском, односно сарматском пореклу српског народног имена, али та теорија није шире прихваћена у стручним славистичким круговима.

Посебну пажњу истраживача привукли су подаци староримског историчара Амијана Маркелина (4. век), који је за део Карпатског планинског венца употребио ороним Montes Serrorum, што се у делу стрчне јавности тумачи као назив изведен из српског имена. Полазећи од тврдње византијског историчара Прокопија из Цезареје (6. век) да су народи Словена и Анта раније били обједињени под заједничким именом Спорои (; ), поједини научници су указали на могућност да тај облик води порекло од имена Срба.

Називи полапских Срба и полапске Србије Древни Полапски Срби, чији су потомци данашњи Лужички Срби, први пут се помињу у франачкој Фредегаровој хроници, у којој се поводом збивања из 631/632. године каже да је Дерван био "војвода народа Срба, који су од рода Словена" (), што представља први потпуно поуздани и несумњиви помен народног имена словенских Срба, у том случају северних, односно полапских, који се потом помињу и у каснијим изворима франачког порекла.

Овај и каснији записи из 8. и 9. века о Србима спадали су у подручје између река Залеа и Лабе, и нису се дотицали земље источно од овог подручја: Sclavi cum eo, quorum vocabula sunt Suurbi (Анали франачког краљевства, 789); Regio, quae vocantur Surbi (, око 844); Surfe, Surpe (Алфред Велики, 872—899). Почев од 8. века шири се самогласник -о: Sorabi Sclavi, qui campos inter Albium et Salam (Ејнхардови анали, 782); …inter terram Sclavorum, aui dicuntur Sorabi, qui sedent super Albium fluvium (Анали франачког краљевства, 806); Sorabos, qui Colodici vocantur… (Бертински анали); in oriente… Sorabici limitis esse turbatam, eo quod Sorabi duce eius Zistiboro (Auctore Rudolfo, 856); Sorabi et Suisli inter Muldam inferiorem et Albium habitant (Annales Meginhardo, 867); Sorbi (Codex Petropolitanus, 10. век). Арапски историчар Ал-Масуди (ум. 956) је поменуо S.rbīn. Земље источно од Лабе (територија Лужице) према средњовековним хроникама насељавала су племена: Milzane (Баварски географ) и Lunsizi (Баварский географ)/Lusici, Lisizi (Титмар Мерсебуршки). У исто време позната су племенска имена западно од Лабе (Colodici 839, Siusili 869).

Облик Surb/Sor(a)b се користио у касносредњовековној литератури на латинском и немачком језику за читаво подручје полапских Срба између река Залеа и Бобра. Облици Surb/Sor(a)b су фонетске варијанте етнонима Срба: облик Sorb био је познат западно од Лабе, а Serb — источно од ње. Широко географско значење имао је термин provincia Swurbelant у хроници Адама из Бремена у 11. веку. У „Чешкој хроници” Козме Прашког око 1200. године користе се етноними Sirbia, Sribia за некадашњу Мајсенску марку (старо подручје Милчана и Далеминаца). Именовање Surb/Sor(a)b вероватно је настало током првих контаката Франака и Тиринжана са Србима, кад последњи још нису имали племена са (новим) племенским етнонимима. Поред тога, у Доњој Лужици је било старо немачко име Wenden. У Лужици се српски етноним помиње у рукописном преводу Новог завета М. Јакубице из 1548. године, који је написан на источнодоњолужичкосрпском дијалекту на подручју града Жари: Ten tu Novi Zakon Serpsky. Према Лужици облик Sorab први је користио А. Френцел (ум. 1740): лужичкосрпски језик је lingua sorabica. У рукописном тексту Андреаса Рихтера „Lexicon harmonico-etymologicum Slavicum” (1730) написано је: Sorabia, Sirbia it. Servia, das wendische Land, sorab, serska zemia, serski, -a, -e, sorabus, sorabicus, serska recż, die wendische Sprache.

Из чињенице да су етноними Surb, Sor(a)b припадали подручју западно од Лабе, а не источно од ње, пољски историчар В. Богуславски, а касније и други историчари неосновано закључили су да су стварни Срби живели само између Залеа и Лабе, а првобитно несрпска племена Далеминаца, Милчана и Лужичана касније су усвојила име Срба. Тако је, на пример, Л. Нидерле писао у „Словенским старожитностима“ (1919): „Заправо српска земља се у почетку простирала само дуж обала Мулдеа. Тек касније се проширила на подручје Далеминаца, на Шпреју и Нису, и тако прешла у земљу Лужичана и Милчана”. Као указује Шустер-Шевц (2000), такав пренос имена на истоку од Лабе није био вероватан, јер је на западу Лабе фиксиран облик Sorb, а на истоку Serb. Поред тога, премештање имена било би могуће као резултат политичког, економског или културног уједињења словенских племена, за које историја не зна. Ово је очигледно врло древно етничко име за део Словена уопште, које је постало распрострањено у прасловенско доба.

Називи балканских Срба и балканске Србије Настарији историјски извори који указују на име балканских Срба потичу са краја 7. века, а односе се на српске скупине које су од стране визанстијских државних власти пресељене са простора југоисточне Европе у византијску Малу Азију. На народно име тих српских пресељеника указује назив града Гордосервон () који се налазио у византијској Битинији, а помен тог града и тамошњег епископа Исидора забележен је у актима Трулског сабора из 691/692. године.

Најстарији извор у коме се употреба српског имена односи непосредно на балканске Србе, забележен је у Аналима франачког краљевства () где је под 822. годином назначено да су Срби народ који држи велики део Далмације (), док је поводом збивања из 823. године забележен и други помен балканских Срба (). Исте вести су потом унете и у позније Фулданске анале, где је под 823. годином поновљено да су Срби народ који држи велики део Далмације ().

Средином 10. века, византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (945-959) је у свом знаменитом историографском делу под насловом De administrando imperio описао и Србе, односно тадашња српска племена и српске земље, употребљавајући облике са словом "л" (Σέρβλοι, Σέρβλια) што је сведочило о тадашњем, данас архаичном облику Србљи, а у истом делу је на поједностављен начин покушао да објасни и порекло српског имена, доводећи грчки облик Σέρβλοι у везу са латинским обликом Servi (лат. servi / слуге, робови).

И у другим грчким и латинским изворима из средњовековног периода Срби се помињу као Σέρβλοι или Σερβοι, односно Serbi (Serbli), Servi (Servli), Surbi (Surbli), Sorabi (Sorabli) и слично.Istorija Srba, ch. 5: „Slovenska plemena i njihova kultura” Из 1022. године потиче латински помен бискупије у земљи званој Serbulia/Servilia, док позни Летопис попа Дукљанина бележи облик Surbia. Управо такви облици (Surb/Sor(a)b) могли су према мишљењу појединих истраживача постојати и у прасловенско доба.

У старим српским изворима, народно име је забележено као srъbinъ или srъblinъ, а из тога су изведени и други појмови за означавање не само народа већ и српских области и држава.

Поред изворних (ендонимских) назива, средњовековни писци страног порекла су за Србе неретко користили и разне симболичне називе, што је било последица тадашњег реторског, односно књижевног обичаја да се савременим народима дају имена древних, односно познатих античких народа. Тако су Срби у делима византијских историчара често означавани као Далмати (Δαλμάται), или Трибали (Τριβαλλοι), а понекад и као Дачани (Δάκαι) или Мези. Такви архаизирајући називи били су сасвим уобичајени за Србе у Византији све до позног средњег века.

Током средњовековног и раног нововековног раздобља, у изворима страног, претежно западног порекла појављују се и неки специфични егзоними као називи за Србе. У том смислу, за Србе се често користио назив Рашани (), а као колоквијални назив за Србе је веома често употребљаван и назив Власи (), поготово на просторима Хабзбуршке монархије. Током 18. века, хабзбуршке државне власти су ради службеног именовања Срба почеле да употребљавају и класични појам Илири (), што се потом одразило и на именовање одговарајућих државних тела која су била надлежна за решавање српских питања, а која су у називу добила управо илирску одредницу (Илирска дворска депутација). Међутим, ови покушаји вештачког преименовања нису успели да унесу забуну међу Србе, који су остали привржени свом изворном народном имену.

Види још Бели Срби Бела Србија Србијанци

Референце

Литература

Категорија:Срби Категорија:Србија Категорија:Лужички Срби