Сер Томас Џонстон Липтон (; Глазгов, 10. мај 1850 — Лондон, 2. октобар 1931) јест био шкотско-ирски трговац, власник плантажа чаја на Цејлону, мултимилијардер, филантроп и страствени једриличар.
Рођен је у Глазгову, гдје су се његови родитељи населили након што је морао да напусти Ирску. Као младић је напустио Шкотску и отишао у САД гдје је провео неколико година радећи разне послове. По повратку у Шкотску помагао је родитељима у породичној трговини, али ускоро отвара своју прву продавницу. Примјенивши знања која је стекао у САД, посебно начин рекламирања, убрзо је проширио посао, а временом број његових продавница је премашио број од три стотине чиме је стекао велико богатство. Предузетничког духа, одлучио је да уђе посао са чајем који је тад био скуп и недоступан за већину становништва у Великој Британији. Купивши неколико плантажа на Цејлону започео је производњу чаја. На овај начин је заобишао препродавце и чај учинио јефтинијим и доступнијим ширим слојевима друштва. Посао са чајем је увећао његово богатство. Захваљујући богатству и хуманости ушао је у елитне кругове друштва тадашње Енглеске, али и знаменитих личности из цијелог свијета. По избијању Првог свјетског рата Липтон је помагао ратне напоре своје земље, али је и помагао рад бројних хуманитарних организација и медицинских мисија. У Србију, захваћену тифусом долази 1915. године и допремајући велику количину хуманитарне помоћи. Са њим долазе и љекари, али и новинари и сниматељи. Липтонов боравак у Србији је помогао да се јавност у земљама савезницама информише о катастрофалном стању у Србији.
Богатство које је стекао омогућило му је да се посвети јахтама. Пет пута је покушавао да освоји Куп Америке. Иако у својим настојањима никад није успио, његова упорност и спортски дух донијели су му симпатије у САД, али и широм свијета. Поред тога био је покровитељ бројних такмичења не само у једриличарству него и у другим спортовима. Организовао је и прво, незванично, Свјетско првенство у фудбалу. Преминуо је 1931. у Глазгову. Своју имовину завјештао је бројним институцијама за бригу о сиромашним или старим лицима.
Биографија Сер Томас Липтон је рођен 10. маја 1850. у улици Краун, насеље Горбалс у Глазгову. Томас је био најмлађе дијете и једино које је преживјело дјетињство, његова два брата и двије сестре су умрли млади (Џон 1838 — 17. август 1857; Кристофер 1840—1840; Мери Ан 1842 — 26. јануар 1844. и Френсис 1844 — 25. новембар 1848). Његови родитељи Томас старији и Франсис (вјенчали су се 17. марта 1857) емигрирали су четрдесетих година 19. вијека у Шкотску из Шненон Мајлса код Клонеса у Сјеверној Ирској. Основно образовање стекао је у парохијској школи "Свети Андреј". Школовање је напустио новембра 1860. и убрзо почео да ради како би помогао своје сиромашне родитеље, који су у то вријеме имали продавницу. Према неким тврдњама у овом дијелу свог живота Липтон је постао члан уличне банде познате под називом "Crown Street Clan". Запослио се као потрчко код локалног штампара, да би убрзо постао шегрт код локалног кројача. Немирног духа убрзо напушта и овај посао да би се запослио као послужитељ на пароброду који је саобраћао на линији између Глазгова и Белфаста. Тврдио је да никад није био срећнији него у тој атмосфери бродова, чамаца и морнара. Иако се кратко задржао на овом послу његова љубав према води и чамцима трајала је цијели живот. Слушајући приче морнара, заинтересовао се за САД. Од уштеђевине је купио карту и отпловио преко Атлантика, гдје је наредних пет година провео путујући по САД и бавећи се разним пословима: био је трговачки путник у Њу Орлеансу, рачуновођа на плантажама дувана и риже у Вирџинији и Јужној Каролини, земљорадник у Њу Џерсију, и коначно као трговачки помоћник у једној продавници у Њујорку. Боравак у САД му је омогућио да усвоји знања у вези финансијског пословања и одабере амерички начин рекламирања и продаје.
У прољеће 1869. доноси изненађујућу одлуку да се врати у Шкотску. И то управо у вријеме када је већина бродова који су прелазили Атлантик превозила емигранте у Америку. У прво вријеме радио је код родитеља, али је већ наредне године отворио сопствену продавницу у Глазгову и назвао је "Липтонов маркет". Његова продавница је била тако јако освијетљена, да је ноћу била прави свјетионик на улици. Роба је била складиштена на начин како се то радило у САД, не ради практичности, већ у циљу привлачења пажње купаца. Осим тога, Липтон је користио технику продаје коју је научио од мајке. Умјесто да тргује са посредницима на пијацама, производе је набављао директно од ирских фармера. Била је то само прва у низу продавница. Разборито вођено предузеће било је толико успјешно да је Липтон убрзо посједовао ланац продавница широм града, потом широм Шкотске, а на крају и широм Велике Британије. Започео је и посао са клаоницама у САД, али је напустио крајем осамдесетих година. У тридесетој години постао је мултимилионер, али је и даље с поносом причао да је одрастао у седмочланој породици у малом стану са две собе.
Након смрти родитеља (обоје су преминули 1889, у распону од неколико мјесеци) Липтон одлучује да се из родног Глазгова пресели у Лондон. Пошто је био јако везан за родитеље, посебно за мајку, доста времена је трошио путујући возом на релацији Глазгов—Лондон—Глазгов. Купио је велику комфорну кућу у Осиџу, жупа Саутхгејт, округ Мидлсекс на имању од шездесет хектара. Уживао је да забавља пријатеље и пословне партнере, а једном годишње је организовао дан спорта и забаве за своје канцеларијско особље. Богатство га је увело у сам врх тадашњег викторијанског друштва. Парну јахту Егуза, носивости 1240 тона, купио је 1898, коју је преименовао у Ерин (у част свог ирског поријекла). На њој је приређивао раскошне забаве, а међу гостима су били чланови краљевских породица, пословни тајкуни, познате личности и политичари, између осталих и чланови британске краљевске породице, предсједник САД Теодор Рузвелт, њемачки кајзер Вилхелм II, Томас Алва Едисон, Гуљелмо Маркони. Августа 1909. међу бројним званицама на јахти били су Џон Фицџералд и његова ћерка Роуз Фицџералд. Липтон је своје бродске забаве схватао толико озбиљно да је брод имао свој властити порцелански прибор. На шољама за чај налазили су се двије укрштене заставе са симболима који су подсјећали на Ирску, харфу и дјетелину. На транспаренту испод писало је "Ерин", а изнад застава слова "С.Ј" (S.Y. - steam yacht) за парну јахту. Ова парна јахта била је једна од најлуксузнијих у свом времену. Чланак у новинама Ивнинг телеграм (Evening Telegram) из Сент Џонса јахту назива "минијатурном плутајућом палатом" која је имала "комплетан вински подрум на броду, опскрбљен са 5.000 боца вина". На својој јахти, Липтон је имао дуга путовања, путујући чак до Цејлона гдје су се налазиле његове плантаже чаја. Избијањем Првог светског рата "Ерин" је пренамијењен у болнички брод, а затим је преименован у Егуза док је служио као наоружани патролни брод прије него што је ударио у мину и потонуо 1916.
мини|десно|Липтон на својој омиљеној јахти "Ерин"
Љубав према јахтама приближила га је високом друштву гдје су му пријатељи постали Едвард VII, а затим и Џорџ V. Био је чест гост Бакингамске палате. Његова популарност проширила се и на САД, гдје се дружио се са бројним познатим личностима са Вол Стрита, Холивуда, Вашингтона, Њујорка, а посјећивао је и предсједника Рузвелта у Бијелој кући. Када је 1897. у част дијамантског јубилеја краљице Викторије, Александра, принцеза од Велса у прилично кратком року организовала добротворну вечеру на којој је циљ био да се прикупи 30 хиљада фунти за помоћ сиромашнима Лондона управо је Липтон био тај који ју је, донацијом од 25. 000 фунти, спасио од фијаска. Наиме, сама акција није имала великог одјека, тако да је само недељу дана прије овог догађаја прикупљено свега 5 хиљада фунти. Анонимна донација створила је велике спекулације у новинама, а још већи публицитет када је два дана касније откривен идентитет дародавца. Његова великодушност донијела му је наклоност будућег краља и краљице. Са принцезом Александром је радио на оснивању труста које би сиромашним грађанима Лондона омогућавало оброке по повољним цијенама. Када се 1902. током фудбалске утакмице на стадиону Иброкс Парк у Глазгову урушила трибина сер Липтон је одмах послао новчану помоћ породицама жртава. Краљ Едвард VII га је марта 1901. прогласио за команданта витешког реда краљице Викторије, а наредне године 24. јула 1902. добио је титулу барона од Осиџа. Постављен је и за почасног пуковника у Шестом добровољачком батаљону Хајландске лаке пешадије, као и за поручника града Лондона као репрезент краља. Због доприноса италијанском фудбалу одликован је 1909. Орденом италијанске круне. Ипак њему најдража награда му је била "Слобода Града" коју му је градско вијеће Глазгова додијелило 1923. Липтон је био инициран у масонерију као припадник Шкотске ложе бр.178 у Глазгову.
Под притиском јавности Липтон 1898. пристаје да његово пословно предузеће постане предузеће са ограниченом одговорношћу. Ово је изазвало велико интересовање за акцијама, толике да је полиција у Националној банци Шкотске морала да регулише гужве. Већ 2. јуна исте године Липтон је одржао свој први скуп акционара. Тридесет година након отварања своје прве продавнице Липтон је морао да одговара још неком осим себи. Као јавно предузеће "Липтон" је континуирано напредовао увећавајући промет и дивиденде. Ситуација се промијенила током двадесетих година 20. вијека. када и друге компаније, попут Home and Colonial Stores и Ван ден Брегс, јачају и постају конкуренција. Када је Ван ден Брегс постао власник 25 % акција "Липтон" компаније, Томас Липтон се повукао из активног управљања предузећем. Након што је Сер Џон Фергусон преузео управљање компанијом, Липтон се одрекао и титуле почасног предсједника компаније, и своје акције продао (претпоставља се за милион фунти) млијечној компанији Meadow Dairy (која је била дио Home and Colonial Stores). Задржао је акције само у својој америчкој компанији Thomas J. Lipton Inc као и на плантажама чаја у Цејлону.
Рекламирање Схватајући неопходност рекламирања за успјешност пословања и стварање препознатљивог бренда Липтон није штедио новац. Ангажовао је изузетно талентованог карикатуристу Вилијема Локхарта, једног од водећих цртача тог времена за производњу седмичних плаката. Једна од најпознатијих карикатура приказује разговор између фино обученог господина и типично обученог Ирца уплаканих очију, са врећом пребаченом преко рамена из које вири свиња. У опису слике стоји: „Шта је са свињом, Пат?” док Ирац одговора: „Господине, оно је сироче, па га из сажаљења водим у Липтон!” Након ове карикатуре Липтон је купио свиње на пијаци, за репове им привезао шарене траке, и са транспарентом на којем је писало „Липтонова сирочад” возао их по граду. Сваког дана су до његове продавнице свиње возили другим путем и на тај начин привлачили нове муштерије.