мини|десно|180п|Рукописни Софијски псалтир, из 1337. године
Бугарска редакција старословенског језика, такође позната и као бугарскословенски, односно бугарскоцрквенословенски језик, а у бугарској лингвистици и као средњобугарски језик (), представља бугарску редакцију старословенског, односно црквенословенског језика. Бугарска редакција је настала на подручју средњовековне Бугарске, путем постепеног уношења бугарских језичких карактеристика у старословенску језичку, односно књижевну норму. Као литургијски и књижевни језик, бугарскословенски је употребљаван и током раног нововековног раздобља, све до 18. века, када је у бугарској средини под упливом руске црквене праксе дошло до прихватања рускословенског као званичног литургијског језика.
Назив мини|десно|180п|Рукописни бугарски Октоих, из 1492. године
У стручној лингвистичкој и славистичкој литератури, бугарска редакција црквенословенског језика је већ средином 19. века названа бугарскословенским или бугарскоцрквенословенским језиком, а те термине су након Ватрослава Јагића и Стојана Новаковића прихватили и многи други истраживачи. Насупрот томе, у бугарској лингвистици усвојен је термин средњобугарски (језик и период), са циљем да се и на тај начин оснажи основна теза бугарских лингвиста о претходном, односно старијем периоду као "старобугарском", а не старословенском. Иако су у међународним лингвистичким круговима за старији период преовладали називи старословенски и староцрквенословенски (а не "старобугарски"), за потоњу бугарску редакцију црквенословенског језика се, поред термина бугарскословенски и бугарскоцрквенословенски, често употребљава и назив средњобугарски.
На поменута питања надовезивала се и вишезначна употреба "средњобугарских" одредница у самој бугарској лингвистици, уз додатно увођење термина "новобугарски" (), не само за савремени бугарски језик, већ и за међупериод који се поклапа са позном фазом развоја бугарске редакције црквенословенског језика. Због таквих и сродних терминолошких проблема, српски историчар књижевности Димитрије Богдановић (потоњи универзитетски професор и члан САНУ) је већ као начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије нагласио (1968) да поједине спорне и вишезначне појмове, укључујући и "средњобугарски", не би требало употребљавати у српској археографској, односно лингвистичкој терминологији.
Развој Бугарска редакција црквенословенског језика настала је постепеним уношењем језичких особености бугарског народног говора у старословенску језичку норму. Развила се на темељима који су постављени оснивањем Преславске књижевне школе, која је почевши од краја 9. века и током 10. века имала одлучујући утицај на развој књижевно-језичке норме у матичним (источним) областима Првог бугарског царства. Тиме се бугарска редакција развила као једна од две најстарије варијанте у склопу источнојужнословенског огранка црквенословенског језика, док је другу представљала охридска, односно "македонска" редакција, која се развила под окриљем Охридске књижевне школе.
Наредна (средња) фаза у развоју бугарске редакције започела је крајем 12. века, након стварања Другог бугарског царства, а најзначајније промене наступиле су током друге половине 14. века, када је под окриљем Трновске књижевне школе спроведена књижевнојезичка реформа Јевтимија Трновског. Тиме је стандардизован трновски књижевни језик, који је употребљаван не само у бугарској средини, већ је извршио и знатан утицај на обликовање влашко-молдавске редакције црквенословенског језика.Иван Харалмпиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 16-26; изд. Фабер; Велико Търново;
О утицају бугарскословенске језичке норме на обликовање словенског књижевног језика на влашко-молдавским просторима сведоче и колофони раних штампаних словенских ћириличких књига које су током 16. века објављиване у влашким штампаријама.
Употреба бугарске редакције старословенског језика почела је да слаби већ током 17. века, услед све израженијег прилива нових црквених и школских књига које су у Русији штампане на рускословенском језику, тако да је током 18. века у бугарској литургијској и општој црквеној пракси преовладала употреба званичне новомосковске (синодалне) редакције рускословенског језика, док се у исто време под утицајем бугарског народног (говорног) језика почео развијати и савремени књижевни бугарски језик.
Види још
Преславска књижевна школа Охридска књижевна школа Трновска књижевна школа Књижевнојезичка реформа Јевтимија Трновског Бугарска ћирилица Словенски језици у Османском царству Бугарски народни препород Копитарица
Референце
Литература
Спољашње везе Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Старословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Црквенословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Српскословенски језик Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Рускословенски језик
*