Међани је село у Србији у општини Пријепоље у Златиборском округу, у историјској области Санџаку. Према попису из 2022. било је 21 становника (према попису из 1991. било је 119 становника).
Географија
Међани се налазе у брдско-планинском подручју југозападне Србије, на надморској висини од око 1038 м, између планинских масива Златара и Јадовника. Најближи урбани центар је Пријепоље, на ушћу Лима и Милешевке. Шумски покривач општине износи 79 %.
Године 1975. у Међанима су откривени примерци Панчићеве оморике, за коју се дотад веровало да расте само на Тари.Има ли наде за пут Пријепоље-Аљиновићи? zlatarinfo.rs 10. мај 2015.Na put Sjenica-Prijepolje se čeka 70 godina! sandzakpress.net 15. мај 2015. Овај ретки ендемични четинар, који је открио српски ботаничар Јосиф Панчић 1875. године, данас носи статус „рањиве врсте" према IUCN. Врста, реликт терцијарне ере, у природном стању преживљава само у ограниченом подручју долине Дрине и њених притока, између Србије и Босне и Херцеговине. Популација у кањону Милешевке код Међана спада међу најисточнија станишта врсте
Назив
Топоним „Међани" посведочен је у антропогеографској студији Танасија Пејатовића Средње Полимље и Потарје, објављеној 1902. године као прва књига серије Насеља српских земаља Краљевске српске академије. Пејатовић, први директор српске гимназије у Пљевљама, објавио је дело под псеудонимом ради заштите од османских власти. Преминуо је 1903. године, у двадесет осмој години живота.
Село Међани у којима се налазе и стара шљачишта, названо је по старословенском називу за бакар - међ.Просторни план Општине Прибој (страна 19) На подручју села постоје трагови историјске рударске делатности, остаци шљаке и зарушена рударска окна, који потврђују везу назива са рударством. Налазишта бакра, олова, цинка, злата и сребра документована су на нивоу општине.
Појава да породице носе као презиме име свог села порекла представља један од основних начина формирања презимена на Балкану, документован у 47 томова серије Насеља и порекло становништва Српске академије наука, покренуте од стране Јована Цвијића 1902. године. Документовани примери укључују Соколовић (од тврђаве Сокол), Градашчевић (од Градачца) и Црногорац (тј. „из Црне Горе").
Историја
Антика и средњи век
На подручју Међана постоји праисторијска градина (утврђено висинско насеље) која се приписује Илирима, као и средњовековно утврђење Ковинград, чије име вероватно потиче од српске речи ковина (кован метал), у вези са рударском делатношћу посведоченом на локалитету. Манастир Милешева, задужбина краља Стефана Владислава из 1234-1236, налази се на петнаестак километара. Овај манастир, у којем су чуване мошти Светог Саве од 1237. до 1594. године (када су их Османлије спалиле на Врачару у Београду), један је од најзначајнијих споменика српског националног идентитета. Познат је по фресци Белог анђела, ремек-делу европске средњовековне уметности, које је 1963. коришћено као прва слика пренета сателитом између Европе и Северне Америке. Пријепоље се у изворима помиње од 1343. године.
Османска власт (XV век - 1912)
Регија је потпала под османску власт у XV веку. Међани припадају кадилуку Пријепоље, у оквиру Санџака Херцеговине. Османска власт траје преко четири и по века, до октобра 1912.
Хришћанско становништво у османским дефтерима
Неколико кадастарских пописа (дефтера) документује становништво овог подручја. Дефтер Скадарског санџака из 1485. (Селами Пулаха, Тирана, 1974) бележи нахију Комарани, која је обухватала пријепољско подручје, са 15 села, једним манастиром и 169 хришћанских влашких домаћинстава. Поименични попис Санџака вилајета Херцеговине из 1477. (Ахмед С. Аличић, Сарајево, 1985) покрива кадилук Пријепоље домаћинство по домаћинство. Посебан дефтер за кадилук Пријепоље настао је 1574. године.
Девширма у долини Лима
Хришћанско становништво било је подвргнуто девширми, периодичном одвођењу дечака за корпус јаничара.
Ово одвођење је документовано примарним изворима управо за подручје Пријепоља. Историчарка Гилај Јилмаз (Gülay Yılmaz), на основу регистара физичког описа (ешкал дефтера) из истанбулских османских архива, идентификовала је дечаке поименично одведене приликом девширме 1493-1494. у Санџаку Херцеговине. Међу њима је Димитри, син Радасинов, одведен из Полимија, Милешева (тј. из Полимља, долине Лима у околини Манастира Милешеве, неколико километара од Пријепоља), описан као „светле коже, плавосмеђих очију и извијених обрва, стар око четрнаест година". Други дечак, Горги, син Обравов, такође четрнаестогодишњак, одведен је из истог подручја. Укупно 115 дечака одведено је из Санџака Херцеговине те године. Приликом девширме 1604. године, одведен је још 141 дечак из исте регије.
Најпознатији дечак одведен девширмом из овог санџака је Мехмед-паша Соколовић (око 1505-1579), рођен као православни хришћанин код Вишеграда, на стотинак километара од Пријепоља. Одведен са десет година, постао је најмоћнији Велики везир Османског царства.
Девширма, у комбинацији са пореским притиском статуса раје и подстицајима за преверавање, одржавала је хришћанска села Санџака у стању демографске стагнације. Емир О. Филиповић документовао је 403 напуштена села у Санџаку Босне (дефтер из 1468/69) и 110 у Херцеговини 1477.
Хроника
Евлија Челебија посећује Пријепоље 1662. и 1664. и описује касабу од 486 кућа у десет махала (шест муслиманских, четири хришћанске), са десет џамија, сахат-кулом, три медресе и четири текије.
Након Берлинског конгреса 1878, Аустроугарска стационира гарнизоне у Новопазарском санџаку, који остаје под османским суверенитетом. Ово присуство траје до 1908.
Балкански ратови и улазак у састав Србије
Први балкански рат (1912-1913) окончава османску власт. Лондонски уговор доноси поделу бившег Новопазарског санџака између Србије и Црне Горе.
Демографија
Село је достигло максимум од 280 становника 1961. године, када је отварање југословенских граница за гастарбајтере убрзавало већ постојећи процес исељавања. Али демографско крварење Санџака много је старије: Сафет Банџовић документује одлазак 56 500 особа ка Османском царству између априла и јуна 1914. Едвин Пезо је проучавао мигрантске таласе након југословенско-турског споразума из 1953. Међани су изгубили 92 % становништва за шездесет година.
У насељу Међани живи 75 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 52,6 година (52,8 код мушкараца и 52,3 код жена). У насељу има 32 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,50.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
График промене броја становника током 20. века
Дијаспора
Историја Међана је неодвојива од историје исељавања. Током четири и по века, девширма је одводила децу из хришћанских села Полимља у јаничарски корпус, распоређујући их широм Царства. Потом су балкански ратови, два светска рата, исељавање у Турску и економска емиграција у Западну Европу довршили пражњење регије.
Дечаци из Полимља у војскама Царства
Дечаци одведени девширмом евидентирани су у османским војним регистрима именом, именом оца и местом рођења. Овај географски идентификатор представљао је њихову примарну ознаку. Једном обраћени, преименовани и упућени у далеку провинцију, то порекло их је и даље разликовало.
Дечаци из Полимља документовани код Јилмаз (Димитри из Полимија-Милешева, Горги из Полимија-Милешева) могли су бити упућени у Анадолију, на Балкан или у регенције Северне Африке. Орхан Кологлу процењује да је око милион османских војника из Анадолије и са Балкана мигрирало у магрепске регенције током четири века. Године 1808, Регенција Алжира имала је око 10 000 „Турака" (термин који је обухватао и поданике балканског, кавкаског и анадолског порекла) и 5 000 Кулоглија.
Дијего де Аедо (XVI век) описивао је алжирске јаничаре као „синове хришћана, које Велики Господар прикупља сваке три године као данак из европских провинција које зове Романијом" (тј. Румелија, Балкан). Инвентари оставштине алжирских јаничара (1699-1701) идентификују појединце по пореклу, укључујући „Бошњак Мехмеда".
Балкански топоними као алжирски патроними
Пренос балканских топонима у алжирске патрониме кроз јаничарске војне канале је документован феномен. Хроничар Садек Брахим-Ђелул и дневни лист El Watan (29. март 2005) наводе: Бушнак (из Босне), Аруани (из Албаније), Козби (са Косова), Херши (са Крита), Родесли (са Родоса), Унесли/Луни (из Венеције), Земирли (из Измира), Карабагли (из Карабаха). Ана Пажимјес (Anna Parzymies) систематски је проучавала ове патрониме у студији Anthroponymie algérienne : noms de famille modernes d'origine turque (Варшава, 1985).
Најпознатији пример оваквог топонимског преноса је сам Соколовић: рођен као православни хришћанин у селу Сокол, носио је као презиме име свог српског села.
Патроним Меџани Патроним Меџани посведочен је у Француској у подацима INSEE (регистар RNIPP): 153 рођења од 1890. године, у 26 департмана, најранија између 1916. и 1940. године. База бележи и унос у категорији „Одликовања, титуле, пензије", што потврђује присуство имена у француским војним архивима.
Документоване су сложене варијанте: Nait-Medjani (кабилски префикс nait = „син од"), Amer-Medjani, Mait-Medjani и Ben Medjani (арапски префикс ben = „син од"). Коегзистенција кабилских и арапских префикса у овим варијантама указује на то да је име усвојено од стране породица различитих језичких супстрата, што је у складу са патронимом егзогеног порекла (ни арапског ни берберског у основи) интегрисаним у оба локална ономастичка система.
Најпознатији носилац овог презимена је фудбалер Карл Меџани (рођен 15. маја 1985. у Лиону), алжирски репрезентативац (57 наступа, два Светска првенства 2010. и 2014), бивши капитен младе репрезентације Француске, који је играо за Ливерпул, Монако и Олимпијакос. Рођен од оца Алжирца и мајке Францускиње, у интервјуу за France 24 изразио је „понос својим пореклом, својим презименом". Географска распрострањеност презимена у Француској (Париз, Буш ди Рон, Лоара, Калвадос, Нор) показује да носиоци имена нису ограничени на једну алжирску општину.
Патроним је концентрисан у општини Уед Атманија, вилајет Мила, у Алжиру. Име ове општине на арапском значи „османска долина" (wādī ʿuṯmāniyya), иако алтернативна етимологија упућује на латинско Turres Ameniae. Општина је припадала Бејлик Константине, чији је последњи управник, Ахмед-бег бен Мохамед Шериф, био Кулогли.
Фонетика и транскрипција
Систем француске колонијалне транскрипције алжирских патронима кодификован је од стране Мак Гукин де Слејна и Габоа (Париз, 1868), а примењен увођењем матичних књига законом од 23. марта 1882. У том систему, диграф dj транскрибује арапски фонем ج (ǧīm, африкат), а не сугласник د (dāl) који се јавља у арапском madanī (م-д-ن-ي, „градски, цивилизован"). Патроним Мадани (Madani), који заиста потиче од арапског корена m-d-n, постоји у Алжиру и на Магребу као засебно и широко распрострањено презиме. Мадани и Меџани коегзистирају у алжирском ономастичком простору као два одвојена имена, која носе различите породице.
Да је патроним Меџани потицао од madanī, матичари би записали просто d, производећи облик Madani, као што су то учинили за хиљаде других породица. Диграф „dj" у Medjani транскрибује глас ǧīm (ج) који не постоји у арапском корену m-d-n. Насупрот томе, „dj" тачно одговара стандардној романизацији српског ђ у Међани (види Романизација).
Оријенталисткиња Уердија Јермеш (CRASC, Оран) показала је да су колонијални матичари примењивали „француску транскрипцију која не узима у обзир фонетске и морфосинтаксичке особености аутохтоних језика", често производећи „фантастичне и нетачне записе". Ови службеници транскрибовали су звук који су чули, а не етимологију. Патроним усмено преношен и изговаран [medʒani] био би записан „Medjani" без обзира на језичко порекло.
Конвергенција индиција