Белгијски Конго (; ) била је белгијска колонија у средњој Африци, од 1908. до независности 1960. године. Након независности, бивша колонија је усвојила данашње име, Демократска Република Конго (ДРК), 1964. године.
Колонијална власт у Конгу почела је крајем 19. века. Белгијски краљ Леополд || покушао је да убеди белгијску владу да подржи колонијалну експанзију око тада углавном неискоришћеног басена Конга. Њихова амбивалентност је резултирала тиме да је Леополд сам основао колонију. Уз подршку бројних западних земаља, Леополд је постигао међународно признање Слободне државе Конго 1885. До краја века, насиље које су званичници Слободне државе користили против аутохтоних Конгоанаца и немилосрдни систем економске експлоатације довели су до интензивног дипломатског притиска на Белгију да преузме званичну контролу над земљом, што је и учинила стварањем Белгијског Конга 1908.
Белгијска владавина у Конгу била је заснована на „колонијалном тројству” (trinite coloniale) државних, мисионарских и приватних компанија. Привилеговање белгијских комерцијалних интереса значило је да су се велике количине капитала слиле у Конго и да су се поједини региони специјализовали. У многим приликама су се интереси владе и приватног предузећа уско повезивали, а држава је помагала компанијама да разбију штрајкове и да уклоне друге баријере које је подигло староседелачко становништво. Колонија је била подељена на хијерархијски организоване административне поделе и вођена је једнообразно према задатој „урођеничкој политици” (политикуе индигене). Ово се разликовало од праксе британске и француске колонијалне политике, која је генерално фаворизовала системе индиректне владавине, задржавајући традиционалне лидере на позицијама власти под колонијалним надзором.
Током 1940-их и 1950-их, Белгијски Конго је доживео опсежну урбанизацију и колонијална администрација је започела различите развојне програме који су имали за циљ да претворе територију у „узорну колонију”. Један резултат је био развој нове средње класе европеизираних афричких „еволуес” у градовима. До 1950-их, Конго је имао двоструко већу радну снагу за најам од оне у било којој другој афричкој колонији.
Године 1960, као резултат широко распрострањеног и све радикалнијег покрета за независност, Белгијски Конго је стекао независност, поставши Република Конго под премијером Патрисом Лумумбом и председником Жозефом Каса-Вубуом. Лоши односи између политичких фракција унутар Конга, континуирано учешће Белгије у пословима Конга и интервенција главних страна (углавном Сједињених Држава и Совјетског Савеза) током Хладног рата довели су до петогодишњег периода рата и политичка нестабилност, позната као криза у Конгу, од 1960. до 1965. године. Ово се завршило преузимањем власти од стране Жозеф-Дезиреа Мобутуа у новембру 1964.
Слободна држава Конго Све до каснијег дела 19. века, мало Европљана се упустило у басен Конга. Прашуме, мочваре и пратећа маларија и друге тропске болести, као што је болест спавања, учиниле су је тешким окружењем за истраживање и експлоатацију Европе. Белгијски краљ Леополд II је 1876. године организовао Међународно афричко удружење уз сарадњу водећих афричких истраживача и подршку неколико европских влада за промоцију истраживања и колонизације Африке. Након што је Хенри Мортон Стенли истражио регион на свом путовању које се завршило 1878. године, Леополд се удварао истраживачу и унајмио га да помогне његовим интересима у региону.
Леополд II је желео да стекне колонију за Белгију чак и пре него што је ступио на престо 1865. Белгијска грађанска влада показала је мало интересовања за снове свог монарха о изградњи царства. Амбициозан и тврдоглав, Леополд је одлучио да се бави овим питањем за свој рачун.
Европско ривалство у Централној Африци довело је до дипломатских тензија, посебно у вези са басеном Конга, на који ниједна европска сила није полагала право. У новембру 1884. Ото фон Бизмарк је сазвао конференцију 14 нација (Берлинска конференција) како би пронашао мирно решење за ситуацију у Конгу. Иако Берлинска конференција није формално одобрила територијалне претензије европских сила у Централној Африци, ипак се сложила око низа правила како би се осигурала подела региона без сукоба. Правила су признавала (између осталог) басен Конга као зону слободне трговине. Али Леополд II је тријумфовао са Берлинске конференције и његова „филантропска” организација једног акционара добила је велики део територије (2.344.000 km²) да буде организована као Слободна држава Конго.
Слободна Држава Конго је деловала као корпоративна држава, коју је приватно контролисао Леополд II преко невладине организације, Међународног афричког удружења. Држава је обухватала читаву област данашње Демократске Републике Конго и постојала је од 1885. до 1908. године, када је белгијска влада невољно анектирала то подручје. Под управом Леополда ИИ, Слободна држава Конго је постала хуманитарна катастрофа. Недостатак тачне евиденције отежава квантификацију броја смртних случајева узрокованих немилосрдном експлоатацијом и недостатком имунитета на нове болести које је унео контакт са европским колонистима – попут пандемије грипа 1889–1890, која је изазвала милионе смртних случајева у Европи, укључујући принца Бодуена од Белгије, који је умро 1891... Вилијам Рубинштајн је написао: „У суштини, чини се готово сигурним да су подаци о становништву које је дао Хохшилд нетачни. Наравно, не постоји начин да се утврди број становника Конга пре двадесетог века, а процене од 20 милиона су само нагађања. Већи део унутрашњости Конга био је буквално неистражен, ако не и неприступачан.” Леополдова Force Publique, приватна војска која је терорисала домороце да раде као принудни рад за вађење ресурса, пореметила је локална друштва и убијала и злостављала домороце неселективно. Форце Публикуе се такође укључио у Конго-арапски рат против афричких и арапских робова као што је занзибарски / свахили моћник Типу Тип.
Након Кејсментовог извештаја о злочинима и условима из 1904, европска (укључујући британску) и америчка штампа изложили су јавности услове у Слободној држави Конго почетком 1900-их. Године 1904. Леополд II је био приморан да дозволи међународној парламентарној истражној комисији улазак у Слободну државу Конго. До 1908. притисак јавности и дипломатски маневри довели су до краја личне владавине Леополда II и до анексије Конга као колоније Белгије, познате као „Белгијски Конго”.
Белгијски Конго Белгијски парламент је 18. октобра 1908. гласао за припајање Конга као белгијске колоније. Већина социјалиста и радикала одлучно се противила овој анексији и пожњела изборне користи од своје антиколонијалистичке кампање, али неки су веровали да земља треба да припоји Конго и да игра хуманитарну улогу за конгоанско становништво. На крају су се два католичка посланика и половина посланика либерала мини|Бивша резиденција генералног гувернера Белгијског Конга (1908–1923) у Боми придружила социјалистима у одбацивању колонијалне повеље (четрдесет осам гласова против) и скоро сви католици и друга половина посланика либерала су одобрили повељу (деведесет гласова за и седам уздржаних).J. Polasky, The democratic socialism of Emile Vandevelde, op. cit. Тако је 15. новембра 1908. Белгијски Конго постао колонија Белгијског краљевства. То је било након што је краљ Леополд II одустао од сваке наде да ће искључити огроман регион Конга из контроле владе покушавајући да задржи значајан део Слободне државе Конго као засебну својину круне.
Када је белгијска влада преузела управу 1908. године, ситуација у Конгу се у извесним аспектима побољшала. Заустављена је брутална експлоатација и произвољна употреба насиља, у чему су се истакле неке од концесионара. Заустављен је злочин „црвене гуме”. Члан 3 нове колонијалне повеље од 18. октобра 1908. гласио је да: „Нико не може бити приморан да ради у име и за профит компанија или приватника”, али то није спроведено, а белгијска влада је наставила да намеће принудни рад. аутохтони народ тог подручја, иако мање очигледним методама.Citations:
Прелазак из Слободне државе Конго у Белгијски Конго био је прекретница, али је такође обележен знатним континуитетом. Последњи генерални гувернер Слободне државе Конго, барон Вахис, остао је на функцији у Белгијском Конгу, а са њим и већина администрације Леополда II. Док су услови донекле побољшани у односу на владавину краља Леополда, извештаји лекара као што је др Рејнџард показују низак значај који је белгијска влада придавала здравственој заштити и основном образовању домородаца. Отварање Конга и његових природних и минералних богатстава за белгијску економију остало је мотив за колонијалну експанзију.
Влада лево|мини|287x287п|Мапа Белгијског Конга објављена 1930-их Управљање Белгијским Конгом описано је у Колонијалној повељи из 1908.Senelle, R., and E. Clément . Извршна власт припадала је белгијском министру колонијалних послова, уз помоћ колонијалног савета (Консеил Колонијал). Обојица су боравили у Бриселу. Белгијски парламент је вршио законодавну власт над Белгијским Конгом.
Највиши представник колонијалне администрације са пребивалиштем у Белгијском Конгу био је генерални гувернер. Од 1886. до 1926. године, генерални гувернер и његова администрација били су постављени у Боми, близу ушћа реке Конго. Од 1923., колонијална престоница се преселила у Леополдвил, око 300 км даље узводно у унутрашњости. У почетку, Белгијски Конго је био административно подељен на четири провинције: Конго-Касаи, Екватеур, Оријентале и Катанга, којима је председавао генерални вицегувернер. Административна реформа из 1932. године повећала је број провинција на шест, док су вицегувернери генералног гувернера „деградирали” на гувернере провинција.Белгија и даље има покрајине од којих свака има покрајинског гувернера.
Територијална служба је била права окосница колонијалне управе. Колонија је подељена на четири покрајине (шест после административних реформи 1933). Свака провинција је заузврат била подељена на неколико округа (24 округа за цео Конго), а сваки округ на неколико територија (укупно око 130–150 територија; неке територије су током времена спојене или подељене). Територију је управљао територијални администратор, уз помоћ једног или више помоћника. Територије су даље подељене на бројна „главства”, на чије је чело белгијска администрација поставила „традиционалне поглавице”. Територије којима је управљао један територијални администратор и шачица помоћника често су биле веће од неколико белгијских провинција заједно (цео Белгијски Конго је био скоро 80 пута већи од целе Белгије и био је отприлике двоструко већи од Немачке и Француске заједно). Од територијалног администратора се очекивало да прегледа своју територију и да покрајинској управи подноси детаљне годишње извештаје.
У погледу правног система, постојала су два система: систем европских судова и један аутохтоних судова (трибунаук индигенес). Овим аутохтоним судовима су председавали традиционални поглавице, али су имали само ограничена овлашћења и остали су под чврстом контролом колонијалне администрације. Године 1936. забележено је да је 728 администратора контролисало Конго из Белгије. Белгијанци који живе у Конгу нису имали право гласа у влади, а нису ни Конгоанци. Никаква политичка активност није била дозвољена у Конгу. Јавни ред у колонији је одржавала Форце Публикуе, локално регрутована војска под белгијском командом. Тек 1950-их су метрополитске трупе — тј. јединице регуларне белгијске војске — биле постављене у Белгијском Конгу (на пример у Камини).
Колонијалну државу — и било коју власт коју су вршили белци у Конгу — Конгоанци су често називали була матари („разбијене стене”), једно од имена које је првобитно дао Стенлију. Користио је динамит да би разбио камење док је прокрчио свој пут кроз доњи регион Конга. Термин була матари почео је да означава неодољиву и убедљиву снагу колонијалне државе.
Међународни сукоби