Палестински рат 1947—1949, у Израелу познат као Рат за независност (, ), а међу Арапима као Катастрофа (, ), био је оружани сукоб вођен на територији Палестине под британским мандатом. Први је у израелско-палестинском сукобу и ширем израелском-арапском сукобу. Током овог рата, Британска империја се повукла из Мандатске Палестине, која је била покрајина (ејалет) Османског царства прије британске окупације 1917. године. Рат је кулминирао када су Јевреји основали Државу Израел и довео је до потпуне демографске трансформације Палестине, са пресељењем око 700.000 палестинских Арапа и потпуног уништења њихових села и градова.— Memo US Department of State, 4 May 1949, FRUS, 1949, p. 973.: "One of the most important problems which must be cleared up before a lasting peace can be established in Palestine is the question of the more than 700,000 Arab refugees who during the Palestine conflict fled from their homes in what is now Israeli occupied territory and are at present living as refugees in Arab Palestine and the neighbouring Arab states."; — Memorandum on the Palestine Refugee Problem, 4 May 1949, FRUS, 1949, p. 984.: "Approximately 700,000 refugees from the Palestine hostilities, now located principally in Arab Palestine, Transjordan, Lebanon and Syria, will require repatriation to Israel or resettlement in the Arab states." Палестински Арапи су остали без држављанства, расељени да ли на палестинске територије које су заузели Египат и Трансјордан или у околне арапске државе; многи од њих, као и њихови потомци, остају без држављанства и живот настављају у избјегличким насељима. Територија, која је била под британском управом прије рата подијељена је између Израела, који је заузео око 78% цјелокупне територије, Трансјордана који је заузео и касније припојио подручје која ће постати познато као Западна обала и Египта, који је заузео Појас Газе, територију на обали Средоземног мора, у којој је успостављена Свепалестинска влада.
Рат је подијељен у двије главне фазе. Прва фаза је Грађански рат у Мандатној Палестини 1947—1948. Почео је 30. новембра 1947. године, дан након што је Генерална скупштина ОУН-а гласала за подјелу територије Палестине на јеврејску и арапску суверену државу и међународни Јерусалим (резолуција 181). Јеврејско руководство је прихватило план, али су се палестинске арапске вође, као и арапске државе, једногласно томе успротивиле и убрзо је почео сукоб. Ову фазу рата историчари описују као „грађански”, „етнички” или „унутрашњи” рат, пошто се сукоб углавном водио између јеврејских и палестинских арапских милиција, које је подржавала Арапска ослободилачка армија и околне арапске државе. Окарактерисан герилским ратовањем и тероризмом, ова фаза је ескалирала крајем марта 1948. када су Јевреји кренули у офанзиву и закључена је поразом палестинских Арапа у великим походима и биткама, успостављањем јасне линије фронта. Током овог периода, Британци су и даље одржавали све слабију власт над Палестином и повремено интервенисали у сукобима.
Британска империја је одредила своје повлачење и одбацивање свих претензија на Палестину 14. маја 1948. године. Тога дана, када су посљедње преостале британске снаге и особље напуштале град Хаифу, јеврејско руководство у Палестини прогласило је успостављање Државе Израел. Након проглашења усљедила је непосредна инвазија арапских армија и експедиционих снага у Палестину, како би се спријечило успостављање Израела и помогло палестинским Арапима, који су у том тренутку били на губитничкој страни, а велики дио њиховог становништва је већ бјежао или је био протјеран од јеврејских милиција. Инвазија је означила почетак друге фазе рата, Арапско-израелски рат 1948. године. Египћани су напредовали на јужном приобалном појасу и заустављени су у близини Ашдода, јорданска Арапска легија и ирачке снаге заузеле су средишњу висораван Палестине. Сирија и Либан су водиле неколико сукоба са израелским снагама на сјеверу. Јеврејске милиције, које су биле организоване у Израелске одбрамбене снаге (ИОС), успјеле су да зауставе арапске снаге. Наредних мјесеци водиле су се жестоке борбе између ИОС и арапских армија, које су полако гуране назад. Јорданске и ирачке снаге успјеле су да задрже контролу над већим дијелом средишње палестинске висоравни и да заузму Источни Јерусалим, укључујући Стари град. Египатска окупациона зона ограничена је на Појас Газе и мале џепове окружене израелским снагама код Фалуџе. У октобру и децембру 1948. године, израелске снаге су прешле на либанску територију и продрле до египатског Синајског полуострва, остављајући у окружењу египатске снаге у Појасу Газе. Посљедња војна активност догодила се у марту 1949. године, када су израелске снаге заузеле пустињу Негев и стигле до Црвеног мора. Израел је 1949. године потписао засебна примирја са Египтом (24. фебруар), Либаном (23. март), Трансјорданијом (3. април) и Сиријом (20. јул). Током овог периода настављено је исељавање и протјеривање палестинских Арапа.
У наредне три године послије рата, око 700.000 Јевреја се иселило из Европе и арапских земаља и имигрирало у Израел, од чега је једна трећина напустила или је била протјерана из својих претходних пребивалишта на Блиском истоку. Ове јеврејске избјеглице су апсорбоване у Израел кроз План један милион.
Позадина
Палестински рат је резултат више од 60 година трвења између Јевреја и Арапа који су насељавали подручје између Средоземног мора и ријеке Јордан. Јевреји су за то подручје користили назив Земља Израел (, ), а Арапи Палестина (, ). То је мјесто рођења јеврејског народа и њихове религије. Подручје се налазило под влашћу многих страних сила, са истока, запада и југо, које су окупирале јеврејску домовину. Једна од тих сила је Римског царство, које је сломило јеврејски устанак током 2. вијека и опустошило Јерусалим, што је довело до стварања јеврејске дијаспоре. Римљани су промијенили име земље из Јудеје у Палестина, што значи „земља Филистејаца”, древног народа који је у древна времена настаљивао јужну обалу земље. Име се задржало међу нејеврејима и постао је уобичајено име за то подручје.
Након Римљана, дошли су Византијци, рани арапски калифати, крсташи, муслимански Мамелуци и Османлије. У земљи је увијек постојало мало јеврејско присуство. До 1881. године, земља је била подијељена између санџака Наблус и Акра и мутасарифата Јерусалим. Подручје је имало становништво 450.000 арапских говорника, од чега су 90% били муслимани, а остатак хришћани и друзи. Око 80% Арапа је живјело у 700 до 800 села, а остали у десетак градова. Било је и око 25.000 Јевреја који су чили „Стари Јишув” (, ; значи „насеље”, али се односи на јеврејске становнике Земље Израел). Већина њих је живјела у Јерусалима и углавном су били ултраортодоксни и сиромашни. Нису имали националистичке погледе.
Јеврејска имиграција у Палестину
Ционизам је основан у Европи као национални покрет Јевреја. Тежио је поновном успостављању јеврејске државности у древној домовини. Први талас ционистичке имиграције, назван Прва алија, одвијао се између 1882. и 1903. године. Око 30.000 Јевреја углавном из Русије дошло је у Палестину. Они су били вођени ционистичком идејом, али и таласом антисемитизма у Европи, нарочито у Русији, који су исказани у облику сурових погрома. Жељели су да оснују јеврејска пољопривредничка насеља и поставе основу за јеврејску већину у земљи која ће им омогућити успостављање државности. Земљиште на којем су се населили стечено је куповином. Населили су се у углавном слабо насељеним низијама, које су биле пуне мочвара и изложене бедуинским пљачкама.
Арапско становништво Палестине поред којих су се ционистички Јевреји насељавали није имало националну свијест. Они су себе сматрали поданицима Османског царства, припадницима исламске заједнице и Арапима, географски, језички и културно. Најјачу припадност су исказивали свом клану, породици, селу или племену. Није постојао арапски, нити палестински арапски, националистички покрет. У прве двије деценије ционистичке имиграције, већинско противљење је дошло од богатих земљопосједника и племства који се плашили да ће се убудуће морати борити против Јевреја за земљу.
До 1914. године број Јевреја у Палестини нарастао је између 60.000 и 85.000, од чега су двије трећине били припадници ционистичког покрета и претежно су живјелу у око 40 нових насеља. Наишли су на веома мало насиља, у виду свађа и сукоба око земљи и ресурса са арапским сусједима или криминалним активности. Између 1909. и 1914. године то се промијенило, када су Арапи убили 12 јеврејски чувара насеља, а примјећен и раст арапског национализма као супротност ционистичком подухвату. У једном случају, Арапи су покушали да спријече оснивање јеврејског насеља у Израелској долини 1911. године, а спор је резултовао смрћу једног Арапа и јеврејског чувара. Арапи су Јевреје сматрали „новим крсташима”, а међу Арапима је цвјетала антиционистичка реторика. Тензије између Арапа и Јевреја довеле су до насилних изгреда у неколико прилика, нарочито 1920, 1921, 1929. и 1936—1939. године.
Први свјетски рат
Током Великог рата, Палестина је служила као линија фронта између Османског царства и Британске империје у Египту. Рат је накратко зауставио јеврејско-арапска трвења. Британци су извршили инвазију на земљу 1915. и 1916. године, након два безуспјешна османска напада на Синај. Британцима су помагала арапска племена из Хиџаза, предводили су их Хешемити и обећавали су им суверенитет над арапским областима Османског царства. Палестина је изостављена из обећања, прво је планирано да постане заједнички британско-француски домен и након Балфорове декларације у новембру 1917. постала је „национални дом јеврејског народа”. Одлука да се подржи ционизам била је вођена ционистичким лобирањем, који је предводио Хаим Вајцман. Многи британски званичници који су подржавали одлуке, подржали су ционизма из религијских и хуманитарних разлога. Вјеровали су и да ће држава са британском подршком помоћи у одбрани Суецког канала.
Арапске државе
Након Великог рата, околне арапске државе су напуштале мандаторну власт. Трансјордан, под хешемитским владарем Абдулахом I, стекао је независност од Британије 1946. и промијенио име у Јордан, али је остао под јаким британским утицајем. Египат је стекао номиналну независност 1922. године, али је Британија наставила да врши јак утицај на земљу до Анго-египатског споразума 1936. године, којим је ограничено британско присуство на војни гарнизон на Суецком каналу до 1945. године. Либан је стекао независност 1943. године, али су француске снаге остале до 1946, исте године и када је Сирија стекла независност од Француске.
На британски позив, Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан и Јемен су основали Арапску лигу 1945. године, са циљем координације политике између арапских држава. Ирак и Трансјордан су уско координисали политике, потписујући споразуме о узајамној одбрани, док су Египат, Сирија и Саудијска Арабије исказивале страх од могуће трансјорданске анексије дијела или цјелокупне Палестине, који би искористио за напад или подривање Сирије, Либана и Хиџаза.
План подјеле Палестине ОУН-а 1947.
мини|лево|Фавзи ел Кавукџи 1936. године
Дана 29. новембра 1947. године, Генерална скупштина ОУН-а усвојила је резолуцију којом „препоручује Уједињеном Краљевству, као мандаторној сили за Палестину, и свим осталим чланица ОУН-а усвајање и спровођење, у погледу будуће владе Палестине, полан подјеле са економском унијом”, резолуцију 181 (II) Генералне скупштине ОУН-а. Био је то покушај да се ријеши арапско-јеврејски сукоб подјелом Палестине на „независну Арапску и Јеврејску државу и Посебни међународни режим за Град Јерусалим. Свака држава би се састојала од три главне секције; арапска држава би такође имала енклаву у Џаби како би имала луку на Средоземљу.