Država () je jedan od najvažnijih dijaloga grčkog filozofa Platona. U ovom Platonovom delu prikazana su najvažnija Platonova razmišljanja o državi, ali i o etici i umetnosti, kao idealističkog utopiste.Brickhouse, Thomas and Smith, Nicholas D. Plato (c. 427–347 BC), The Internet Encyclopedia of Philosophy, University of Tennessee, cf. Dating Plato's Dialogues. Platonov idealizam slikovito pokazuje čuveni mit o pećini u VII knjizi "Države".National Public Radio (8 August 2007). Plato's 'Republic' Still Influential, Author Says . Talk of the Nation.Plato: The Republic . Plato: His Philosophy and his life, allphilosophers.com

Platonova država je idealistička iz razloga što ona ne postoji već treba da bude produkt svesne delatnosti ljudi. Za razliku od svog dela Zakoni u "Državi" Platon traga za apsolutno najboljom državom, i u ovome leži utopistička kategorija "Države". Za Platona društveni poredak idealne države čine tri klase: filozofi, vojnici i proizvođači (zanatlije i zemljoradnici). Filozofi su ujedno i upravljači države, vojnici su čuvari, a robovi su proizvođači. Platon je uočio da privatna svojina kvari čoveka, pa je odlučio da prve dve klase ne mogu posedovati privatno vlasništvo. Veoma važna činjenica za funkcionisanje ovakve države leži u Platonovom konceptu pravde, odnosno pravednosti koja traži da: „Svako radi svoj posao“. Po Platonu etički ideal je postići vrlinu, a ona se zasniva na znanju. To je težnja ka ideji dobra kao vrhunskoj vrednosti. Ideja dobra se ne može ostvariti samo u pojedincu nego istovremeno u zajednici, odnosno u državi. Radi toga filozofi treba da imaju vrlinu koja se zasniva na znanju, a vojnici da poseduju vrlinu hrabrosti.

Kritika koncepta Platonove države

Za Platonovu državu se može reći da je temeljni regulator svih delatnosti u njoj, i da je ona intersubjektivna kategorija. Njeno funkcionisanje nije zavisno od subjektivne želje pojedinca. Upravo radi toga Karl Poper za koncept Platonove države kaže da nije samo totalan nego i totalitaran, jer ne postoji ni autonomija društva ni autonomija pojedinca u odnosu na samu državu.

Razlika između Platonove i Aristotelove države

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel tvrdio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova. Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima, a to je da su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i rasnu teoriju društva.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Detaljnija analiza dela Platonovo delo je sastavljeno od 10 delova, odnosno knjiga. Bertrand Rasel prepoznaje tri dela Države:

U I-V knjigama, Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojska). U VI-VIII knjigama, Platon definiše filozofe zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. U VIII-X se raspravlja o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji i tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom.

Prva knjiga мини|"Sokratova smrt", Žak-Luj David, ulje na platnu, detalj, 1787. Na početku knjige I, Sokrat se vraća sa verskog festivala sa svojim prijateljem Glaukonom. Uskoro nailaze na Polemarha, Adeimanta, kada ih Polemarh ubedi da odu do njegove kuće, gde grupa nailazi na Polemarhovog starog oca, Kefala. Sokrat i stariji čovek počinju raspravu o vrlinama starosti. Ova diskusija se brzo okreće ka temi pravde.

O vrlini starosti, Kefal govori sledeće:Platon, Država, strana 38.

Kefal, bogati i ugledni starešina grada i domaćin, prvi je ponudio definiciju pravde. Kefal deluje kao zastupnik grčke tradicije. Njegova definicija pravde je pokušaj da se artikuliše osnovna heziodijska koncepcija: da pravda znači poštovati svoje zakonske obaveze i biti pošten. Sokrat pobeđuje ovu formulaciju suprotnim primerom, govoreći da vraćanje oružja ludaku ne donosi ništa dobro, jer iako mu to oružje zakonski pripada, ipak bi to bio nepravedan čin, jer će time ugroziti živote drugih ljudi. Dakle, ne može biti slučaj da pravda nije ništa drugo do poštovanje zakonskih obaveza i iskrenost.

Kefalov sin Polemarh nastavlja diskusiju. On postavlja novu definiciju pravde: pravda znači da se prijateljima duguje pomoć, a neprijateljima zlo. Iako se ova definicija može činiti drugačija nego ona koju predlaže Kefal, one su blisko povezane. Oni dele osnovni imperativ da svakom daju ono što zaslužuje i šta mu odgovara. Ovaj imperativ će postati temelj Sokratovog načela pravde u kasnijim knjigama.

Sokrat otkriva mnoge nedoslednosti u ovom gledištu. On ističe da se čovek može zavarati u percepciji i naneti štetu prijatelju, a pomoć neprijatelju. Takođe, nisu uvek najbolji prijatelji i najbolji ljudi, a neprijatelji loši. Sokrat ističe da postoji određena nedoslednost u ideji da se ljudima nanese pravda.

Sve ovo služi kao uvod za Trasimaha, sofistu. Kroz Sokratovo ispitivanje Polemarha i Kefala, može se primetiti da je popularno mišljenje o pravdi nezadovoljavajuće. Trasimah pokazuje loš rezultat ove zabune: sofističku kampanju da u potpunosti ukloni pravdu i moralne standarde. Trasimah, ljutito upadajući u diskusiju, izjavljuje da ima bolju definiciju pravde. On govori da je pravda prednost jačih i kako pravda nije isplativa, jer ide u korist drugim ljudima, a ne osobi koja je čini. Trasimah ovde pretpostavlja da je pravda neprirodno ograničenje ljudske prirodne želje da steknu više. Pravda je za njega konvencija koja je nametnuta i od nje nema koristi, kao i da je potpuno racionalno zanemariti pravdu.

Teret rasprave je porastao. U početku je jedini izazov bilo definisanje pravde, a sada se mora definisati i dokazati da je vredno činiti je. Sokrat ima tri argumenta protiv Trasimahove tvrdnje. Prvi argument tera Trasimaha da prizna da gledište koje zastupa promoviše nepravdu kao vrlinu. Prema ovom gledištu, život se posmatra kao neprestano takmičenje da se dobije više (više novca, više moći itd), a onaj ko je najuspešniji u tome ima najveću vrlinu. Sokrat tada nastavlja dugačak i složen lanac zaključivanja koji ga navodi na zaključak da nepravda ne može biti vrlina, jer je suprotna mudrosti, koja je vrlina. Nepravda je suprotna mudrosti jer mudar čovek koji je vešt u nekoj umetnosti nikada ne pokušava da pobedi one koji poseduju istu umetnost. Matematičar, na primer, nikada nije konkurencija drugim matematičarima.

Sokrat zatim prelazi na novi argument. Shvatajući pravdu sada kao pridržavanje određenih pravila koja omogućavaju zajedničkom delovanju grupe, Sokrat ističe da je za postizanje bilo kog od ciljeva koje je Trasimah ranije hvalio kao poželjne, potrebno je biti bar umeren samo u smislu pridržavanja tih pravila. Konačno, on tvrdi pošto je dogovoreno da je pravda vrlina duše, a vrlina duše znači zdravlje duše, pravda je poželjna.

Druga knjiga мини|Rukopis iz 3. veka nove ere, koji sadrži fragmente Platonove Države. Sokrat veruje da je adekvatno odgovorio na Trasimahov argument i da je završio sa raspravom o pravdi, ali drugi nisu zadovoljni zaključkom do kog su došli. Glaukon, Platonov brat i jedan od Sokratovih mladih saputnika objašnjava šta bi želeo da uradi. Glaukon navodi da se sva dobra mogu podeliti u tri klase: stvari, koje su poželjne samo zbog njihovih posledica, kao što su fizička obuka i lečenje, stvari koje su poželjne radi njih samih, poput radosti i najvišu klasu, stvari koje su poželjne i zbog njihovih posledica i same po sebi, poput znanja, vida i zdravlja. Ono što bi Glaukon i ostali hteli da Sokrat dokaže da je pravda nije samo poželjna, već pripada najvišoj klasi poželjnih stvari: one koje su poželjne same po sebi i zbog njihovih posledica.

Glaukon ističe da većina ljudi svrstava pravdu u prvu grupu. Na pravdu gledaju kao na nužno zlo, koje sebi dopuštamo da trpimo kako bismo izbegli veće zlo koje bi nas zadesilo da ga uklonimo. Pravda proizlazi iz ljudske slabosti i ranjivosti. Pošto svi možemo od nepravdi, sklapamo društveni ugovor pristajući da budemo pravedni jedni prema drugima. Mi samo patimo pod teretom pravde, jer znamo da bismo bez toga patili još gore. Pravda nije nešto što se sprovodi samo zbog sebe, već nešto u šta se ulazi iz straha i slabosti.

Da bi naglasio svoju poentu, Glaukon se poziva na misaoni eksperiment.

Niko ne može poreći, tvrdi Glaukon, da bi se čak i najpravedniji čovek ponašao nepravedno da je imao ovaj prsten. Udovoljio bi svim svojim materijalističkim, moćnim i erotski požudnim željama. Ova priča dokazuje da su ljudi samo zato što se plaše kazne za nepravdu. Niko nije samo zato što je pravda sama po sebi poželjna.

Glaukon završava svoj govor pokušajem da pokaže da ljudi ne samo da više vole da budu nepravedni nego pravedni, već da je to za njih racionalno. On tvrdi da je savršeno nepravedan život prijatniji od savršeno pravednog života. Iznoseći ovu tvrdnju, on crta dva detaljna portreta pravednog i nepravednog čoveka. Potpuno nepravedan čovek, koji popušta svim svojim porivima, počašćen je i nagrađen bogatstvom. Potpuno pravedan čovek je, pak, prezren i jadan.

Njegov brat, Adeimant, upada i pojačava Glaukonove argumente tvrdeći da niko ne hvali pravdu zbog nje same, već samo zbog nagrada koje pravda omogućava i u ovom i u zagrobnom životu. On ponavlja Glaukonov zahtev da Sokrat pokaže da je pravda poželjna u odsustvu bilo kakvih spoljnih nagrada: da je pravda poželjna radi nje same, poput radosti, zdravlja i znanja.

Treća knjiga

Sokrat nastavlja da raspravlja o sadržaju priča koje se mogu ispričati čuvarima, prelazeći na priče o herojima. Najvažnija funkcija ove klase priča je imunizacija mladih čuvara od straha od smrti. Heroji se nikada ne smeju predstavljati kao da se plaše smrti ili da više vole ropstvo nego smrt. Had - mesto mrtvih duša - nikada se ne sme predstavljati kao zastrašujuće mesto. Heroje nikada ne treba predstavljati kao da žale za slavnim ljudima i kao da je njihova smrt loša stvar. Heroje nikada ne treba prikazivati nasilnim, jer nasilne emocije u jednom smeru obično dovode do nasilnih emocija u drugom. Poput bogova, oni se uvek moraju prikazivati kao pošteni.

Glaukon postavlja pitanje o normalnim smrtnim muškarcima, ali Sokrat odlaže to pitanje. Ono što pesnici trenutno govore o muškarcima, ističe, jeste da nepravedni često uspevaju, a da su pravedni bedni. Oni hvale prve kao mudre i izjavljuju da je dobro biti nepravedan ako se neko može izvući.

Sokrat raspravlja o stilu priča koje će biti dozvoljene. On postavlja najprikladniji metar i pita se da li ove priče treba da budu u dramskoj ili lirskoj formi. Odavde prelazi na druge umetnosti, poput slikarstva i arhitekture. U svemu ovome - kao i u poeziji - zabranjuje umetnicima da predstavljaju likove koji su opaki, neobuzdani i bez milosti. Izuzimaju se sve karakteristike osim onih na koje bi se čuvari trebali ugledati.