Ерих Нојман (Берлин, 23. јануар 1905 — Тел Авив, 5. новембар 1960) је био психолог, филозоф, писац, и ученик Карла Јунга. Познат је по свом доприносу развојној психологији, као и проучавању архетипа жене.
Каријера Нојман је рођен у Берлину у јеврејској породици. Стекао је докторат из филозофије на Универзитету у Ерланген - Нирнбергу 1927. године. Након тога, студирао је медицину на Универзитету у Берлину, где је 1933. стекао своју прву диплому медицине. Како су обоје још од младости били Ционисти, са својом женом Џулијом се 1934. сели у Тел Авив. Више година се редовно враћао у Цирих, како би држао предавања Институту Карл Густав Јунг. Предавања је често држао и у Енглеској, Француској и Холандији. Био је члан Интернационалне асоцијације за аналитичку психологију и председник Асоцијације аналитичких психолога Израела. Практиковао је аналитичку психологију у Тел Авиву од 1934. године, па до своје смрти од рака бубрега 1960. године.
Допринос Нојманов допринос се односи на поља развојне психологије и психологије свести и креативности. На анализу је примењивао теоретски и филозофски приступ, насупрот фокусу у Енглеској и САД на клиничко искуство. Његов најзначајнији допринос психологији представља емпиријски концепт „центроверзије”, синтезе екстраверзије и интроверзије. Међутим, најпознатији је по својој теорији развоја Женског, која је формулисана у бројним публикацијама, а превасходно у књизи „Велика мајка”. Његова дела указују на начин на који митологија кроз историју открива аспекте развоја свести који су својствени и појединцу и друштву у целости.
Дела Нојманов најтрајнији допринос јунговској мисли јесу дела „Порекло и историја свести” и „Велика мајка”. Ова дела се баве развојним етапама еволуције свести и концептом, историјским примерима и архетипом богиње мајке. Дело „Дубинска психологија и нова етика” бави се људском деструктивношћу, као и начином на који се људски ум односи према својој сенци. Своја даља истраживања женског архетипа развијао је у делима „Уметност и креативно несвесно”, „Страх од Женског” и „Амор и Психа”. Нојман је такође писао и поезију, новелу под именом „Почетак”, и 1932. године критику дела Франца Кафке, у периоду када је Кафка и даље био ситна фигура у књижевном свету.
Библиографија
Tiefenpsychologie und neue Ethik. Rhein, Цирих 1949 Ursprungsgeschichte des Bewusstseins. Mit einem Vorwort von C.G. Jung. Rascher, Цирих, 1949 Amor und Psyche.1952 Umkreisung der Mitte. 3 Bde., 1953/54 Die große Mutter. Der Archetyp des großen Weiblichen. Rhein, Цирих,1956 Der schöpferische Mensch.1959 Die archetypische Welt Henry Moores. 1961, објављено постхумно Krise und Erneuerung. 1961, објављено постхумно Das Kind. Struktur und Dynamik der werdenden Persönlichkeit. 1963, објављено постхумно 1980. Jacob et Esaü: L'archétype des frères ennemis, un symbole du judaïsme, објављено постхумно 2015.
Референце
Спољашње везе
Erich Neumann: Theorist of the Great Mother, Камил Палија C. G. Jung and Erich Neumann: The Zaddik, Sophia, and the Shekinah, Ленс Овенс Art and the Creative Unconscious The Great Mother Origins and History of Consciousness - Volume II
Категорија:Рођени 1905. Категорија:Умрли 1960. Категорија:Немачки психолози Категорија:Психоаналитичари Категорија:Аналитичка психологија