Стефан Буријан фон Рајец (; Ступава код Братиславе, 15. јануар 1851 – 20. октобар 1922, Беч, Аустрија) био је аустроугарски дипломата и политичар. Након смрти Бенјамин Калај постао је заједнички министар финансија Аустроугарске и земаљски поглавар БиХ.
Биографија Стефан Буријан рођен je 16. јануара 1851. у данашној Словачкој, преминуо је у Бечу 20. октобра 1922. Обављао је дипломатске дужности у Софији (1887-1895), Виртембергу и Атини (1895- 1903), да би јула 1903. био именован за заједничког министра финансија Аустро-Угарске и земаљског поглавара БиХ. Потиснуо је Калајев апсолутистички режим и идеју стварања босанске нације. Послије анексије (1908), под његовом управом БиХ је добила Устав и Сабор (1910). Након што је смијењен фебруара 1912, извјесни период био је "дворски министар", да би затим јануара 1915. био именован за министра спољних послова Хабзбуршке монархије и на тој функцији је остао до децембра 1916. Затим је поново обављао дужност заједничког министра финансија Аустро-Угарске све до октобра 1918. Послије рата живио је повучено и писао мемоаре који су објављени постхумно.
Живот и рад Стефана Буријана српска и југословенска историографија маргинализовала је говорећи о њему увијек у склопу ширих тема. Страни истраживачи сврставају га пак у малу школу "мађарских балканиста", док га у фокусу мађарских историчара практично није ни било. У каталогу периодичних чланака Мађарске националне библиотеке објављених у периоду од 1945. до 2000. године налази се само један чланак о њему. Буријанови савременици такође му нису посвећивали велику пажњу или су пак његову политику сматрали узроком потоњих проблема с којим се аустроугарска власт суочавала. Посљедњи земаљски поглавар Босне и Херцеговине генерал Стјепан Саркотић (1858–1939) Буријаново раздобље у Заједничком министарству финансија Хабзбуршке монархије означио је као "кратковиди либерализам".
Земаљски поглавар у БиХ Као заједнички министар финансија Аустро-Угарске с базом у пријестоници заједничке државе у очима својих сународника био је, као и његов претходник Бенјамин Калај (1839–1903), аутсајдер повезан с Бечом и посвећен Јужним Словенима. Буријан је од самог почетка дипломатске каријере био оријентисан на источну Европу и Словене уопште. Проучавао је словенску културу и написао је три чланка о руском менталитету. Међутим, одустао је од писања књиге о овој теми јер би на тај начин своје знање подијелио с широм јавношћу и практично ослабио своје каријерне шансе. Амбициозан, није се задовољавао позицијом шефа неке секције у Бечу, него је себе видио као дипломату у Атини или Цариграду. Када је 24. јула 1903. постављен на чело Заједничког министарства финансија забиљежио је у свој дневник како је "осјетио додир крила судбине".
Стефан Буријан био је као и Бенјамин Калај припадник мађарског средњег племства. Подржавао је угарску заједницу с Хабзбурзима али је истовремено био и "угарски патриота", свјестан посебних угарских интереса и историје. Коментаришући књигу Лајоша Талоција o Бели III (1172–1196) у писму аутору јула 1900. Буријан је написао да се као и седам вијекова раније "МИ", мислећи на Мађаре, "поново суочавамо с истим источним проблемом". У финансијским пословима око откупа кметова у Босни и Херцеговини аустријска јавност га је оптуживала да је протежирао мађарске интересе на штету аустријских. мини|десно|250п|Грб земаља круне Светог Стефана: у средини мађарски грб; около грбови Хрватске, Ердеља, Ријеке, Босне и Херцеговине, Славоније и Далмације. Предлагао је да се у вези с анексијом Босне и Херцеговине прво фактички успостави тзв. Тројединица (Хрватска, Славонија и Далмација) као дио везан за круну Светог Стефана. Босна и Херцеговина би по анексији привремено била "нека врста царевинске земље", а затим би се као четврти аутономни члан прикључила Тројединици. Овај комплекс југословенских земаља у оквиру Угарске требало је по његовој замисли да гарантује дуалистички карактер Монархије и онемогући тријалистичке тежње Јужних Словена, али ови далекосежни планови нису имали конкретног утицаја на Буријанову политику.
С обзиром на то да је заједничко министарство финансија у својој надлежности имало Босну и Херцеговину, Буријан је скоро десет година утицао на живот ових јужнословенских покрајина и њених становника. Промијенио је дотадашњи начин дјеловања аустроугарске управе у Босни и Херцеговини који у историографији зовемо "Калајев режим". За разлику од Калаја није имао паралелну комуникацију с аустроугарским органима у Сарајеву, већ су се државни послови обављали кроз административни апарат. То не значи да Буријан није био заинтересован за прилике у овим покрајинама. Долазио је у редовне службене посјете, а у постхумно објављеном мемоарском дјелу Аустрија у дисолуцији јужнословенско питање заузима значајан простор. Босни и Херцеговини посветио је XVI поглавље, а Југославији XIX поглавље.
По Буријановом мишљењу окупација Босне и Херцеговине била је битан корак ка дефинисању аустроугарског става према проблему Јужних Словена, али сама окупација уопште није било рјешење проблема. Није било неопходно само успоставити мир, ред и сигурност у Босни и Херцеговини, већ је требало предузети и "цивилизаторски посао" који би показао да Монархија зна "како ускладити напредак с одржавањем и развојем националних посебности народа Босне и Херцеговине".
Оно што је у Буријановом дјеловању било посебно важно није чињеница да су Срби у првим годинама његовог мандата добили црквено-школску аутономију, пошто је тај процес отпочео много раније, већ то што је Буријан релаксирао комплетан приступ аустроугарске администрације у Босни и Херцеговини. Док је Бенјамин Калај након одустајања од босанске идеје своју политику усмјерио на давање подршке хрватском националном елементу с истим циљем као и раније, слабљења српске националне свијести, Буријан је имао много опрезнији и уравнотеженији приступ настојећи да комплетно становништво, од којих су Срби били релативна већина, ужива једнака права и има равноправан приступ услугама административног апарата. Посљедично, сматрао је Буријан, дошло би до потпуног прихватања хабзбуршке владавине у покрајинама. Запазио је да је аустроугарску администрацију домаће становништво и даље сматрало страном управом јер у тој управи није учествовало. Буријан је процјењивао да проблеми у окупираним покрајинама долазе због рђаве примјене закона и разних злоупотреба. Тврдио је да су лоша примјена закона, а не закон сам по себи, као и злоупотреба права од стране ага и бегова, од аграрног питањa направили узрок немира и несигурности. Аустроугарска управа је, по Буријану, требала да подједнако штити господара земље и кмета и спријечи нарушавање њиховог "аграрног правног односа". Промјене које је унио у аустроугарску политику у Босни и Херцеговини биле су свакако нужан предуслов за конституисање и дјелатност политичких партија и група. Муслимани су почетком 1907. организовали изборе на којим су изабрани тзв. "милетски одбори" који су послали своје делегате на прву страначку скупштину Муслиманске народне организације (МНО) у Будимпешти 11. марта 1907. МНО је била оријентисана на вјерска питања, вакуфско-меарифску аутономију и заштиту земљопосједничких интереса.
Исте године хрватски елемент је почео и да се формално организује у Хрватску народну заједницу (ХНЗ). Након конференције представника српских политичких група у Сарајеву маја 1907. и донесене резолуције, која је представљала компромис између ставова старих бораца за црквено-школску аутономију и младих који су умјесто вјерско-просвјетних у први план стављали политичко-социјалне циљеве, у Беч је упућена делегација која је требала да се обрати министру Буријану. Стефан Буријан је примио Николу Стојановића и Косту Кујунџића на двочасовни састанак након којег је одобрио да српски представници одрже изборе и скупштину. На Николу Стојановића оставио је утисак човјека који је толико увјерен у снагу Аустро-Угарске да је покушај српског организовања посматрао као "безопасну пробу српског расположења". Пошто су покрајинске власти опструисале српске захтјеве и тврдиле да ће Буријан повући одобрење, на Илиџи је организован нови састанак на којем је заједнички министар финансија потврдио своју дозволу да се Срби организују.
Стефан Буријан је сматрао да Србе треба уклопити у политички систем, а не оштрим мјерама хранити већ постојећи српски антагонизам према страном окупационом апарату. Тако је, уз Буријаново одобрење, Српска народна организација формирана на скупштини у Сарајеву 10-14. новембра 1907. познатој као "Митровданска скупштина".
Земаљска влада је 4. октобра 1907. наредила да се земаљски језик свуда официјелно назива "српско-хрватски језик". Буријан је 1. децембра 1907. заједничким министрима и предсједницима влада Аустрије и Угарске указао на потребу да се боље повеже са "дуго занемариваним и с неповјерењем посматраним православним Србима" којима треба "највише надокнадити". Том приликом констатовао је и да су се српске тежње за аутономијом "... искључиво кретале у оквирима окупационе мисли". Овај политички прагматизам био је од стране хрватског елемента у Босни и Херцеговини тумачен као још један мађарски атак на хрватске националне интересе. Буријанова опрезна политика маневрисања и уступака постала је предмет напада великоаустријске, франковачке и клерикалне штампе која ју је називала "генијалним цик-цак курсом". Буријан је законски уклонио превентивну цензуру процјењујући да је вријеме прегазило концепт "политичког туторства" над штампом у Босни и Херцеговини. Процијенио је да постоје друге једнако ефикасне методе којима се може контролисати евентуално штетно дјеловање новинара. Нови закон о штампи одобрен крајем 1906. а проглашен 2. марта 1907. није предвиђао превентивну цензуру политичких области. Број листова у покрајинама је нарастао, те је крајем 1907. износио 28, док их је годину дана раније било свега 19. Новонастале прилике и већу слободу дјеловања искористила је хрватска штампа у Босни и Херцеговини водећи константну кампању против Буријана као представника угарских интереса који користи свој положај да би, мимо знања Хрватима наклоњеног владара Франца Јозефа (1848–1916), водио антихрватску политику. У склопу антисрпске кампање у хрватској штампи Буријан је приказиван "као помагач и саучесник великосрпске пропаганде".
Анализирајући својеврсну превазиђеност дотадашње аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, Буријан је закључио да је она изазвана прије свега недостатком јасног циља највиших органа власти. Записао је да је одсуство јасних намјера или неспособности да се донесу одлуке водило збуњености домаћег становништва. ".. па су због тога широм била отворена врата поступцима који су били дијаметрално супротни интересима монархије". Шта год да се сматрало аустроугарском дужношћу према питању Јужних Словена, по Буријану је једно било сигурно: "Монархија није могла зауставити културни развој Босне и Херцеговине на одређеној тачки која би јој се могла чинити прихватљивом; морала је народ Босне и Херцеговине довести до пуног европског грађанства са свим политичким посљедицама које су из тога слиједиле, или се одрећи свог окупационог мандата."