Марко Санудо (око 1153 – између 1220. и 1230., највероватније 1227) био је творац и први војвода Архипелага, на италијанском: „војвода Егејског мора и краљ Кандије, барон острва Наксос, Парио, Мило, Марине и Андри,, војводство које је Венецијанска Република доделила њему и свим његовим потомцима, након Четвртог крсташког рата његова лоза је добила име Санудо де Кандиа.The Sanudo family, Dukes of the Greek Archipelago and Kings of Candia, Founders of Venice, ., History Institute of Rome, Italy
По мајци нећак венецијанског дужда Енрика Дандола, био је учесник Четвртог крсташког рата (1204). Учествовао је у преговорима када је Република Венеција купила острво Крит од краља Бонифација од Монферата.
Између 1205. и 1207. или нешто после 1213-1214. године, према изворима, он је окупио флоту и заузео острво Наксос, постављајући темеље Војводства Архипелага. Саградио је нови главни град на острву, Кастро (сада главна лука). Током своје владавине спојио је византијске и млетачке организације.
Постао је вазал латинског цара Хенрика од Фландрије око 1210. или 1216. године. За свог господара, борио се против Никејског царства. Али за Венецију је учествовао у критској експедицији 1211. године.
Референце Све биографије Марка Сануда написане су вековима након чињеница које они износе. Већина њих су венецијанске хронике из 14. и 15. века. У првом, Историа ди Романиа, Марино Санудо Торсело, члан породице Санудо, пише о Марку Сануду само ово: освојио је острва.Guillaume Saint-Guillain,
Дужд Андреа Дандоло написао је историју Венеције (названу "Проширена хроника") око 1350. године. Овај текст је први који говори о освајању Егејских острва и био је темељ свих каснијих извештаја:Guillaume Saint-Guillain, op. cit.,
Пловећи одвојено, Марко Санудо и они који су га пратили освојили су острва Наксос, Парос, Милос и Санторини, а Марино Дандоло је освојио Андрос. Такође, Андреа и Јеремиа Гиси [заузели] Тинос, Миконос, Скирос, Скопелос и Скијатос.
Хроника на венецијанском језику датирана 1360-1362 и приписана Енрику Дандолу даје кратку биографију Марка Сануда, почевши од његове борбе на Криту против Енрика Пескатора. Али текст није поуздан; већина је или измишљена или противречена званичним документима. Такође, то је први текст у коме се наводи да су Марко Санудо и дужд Енрико Дандоло били у сродству.Guillaume Saint-Guillain, op. cit., Године 1454. Флавио Биондо је објавио свој "О пореклу и понашању Млечана", у којем је копирао извештај Андреа Дандола и увео идеју да Млетачка Република даје својим грађанима званично право да освајају земље на Оријенту, све док се оно никада не преноси некоме ко није венецијанац. Ово правило, успостављено је у 15. веку, Биондо је стога проширио на почетак 13. века.Guillaume Saint-Guillain, .
Најчешће коришћена хроника, јер даје доста географских и хронолошких детаља, је она коју је написао Данијел Барбаро у 16. веку. Комбиновао је различите старије хронике да би створио кохерентну причу засновану на извештајима двојице Дандола. Његова верзија је она коју су користили сви каснији писци и историчари, као што је Ј. К. Фотхерингхам 1915. године, Гијом Сен Гилен, у чланку из 2004. године, предлаже друго тумачење, засновано на његовим недавним радовима на званичним документима.Guillaume Saint-Guillain, et 178
"Нова историја древних војвода архипелага", још један широко коришћен извештај, написао је у другој половини 17. века француски језуита из манастира Наксос, отац Саулгер.
Биографија 200px|мини|Војводство Наксос у време Марка Сануда Марко је био нећак млетачког дужда Енрика Дандола и један од учесника Четвртог крсташког рата. Тачна година његовог рођења није позната. Према неким историчарима, рођен је око 1153. године. У историјским изворима први пут се јавља око 1176-1177. година. Под командом млетачког дужда Себастијана Зјанија, Марко је учествовао у поморском нападу на бургундског војводу Отона I, сина Фридриха Барбаросе. Узео је учешћа у Четвртом крсташком рату, учествујући у опсадама Задра и Цариграда. Његово име се, међутим, не среће међу именима команданата галија. Вероватно је ратовао на галијама којима је командовао један од његове браће (Бернардо или Лунардо) или његов ујак Енрико Дандоло.
Марко се истиче након пада Византије и оснивања низа крсташких држава на њеној територији. Он је 1207. године на челу осам млетачких галија стигао на острво Наксос и освојио га за неколико недеља, упркос отпору Грка и ђеновљанских гусара. Марко оснива Војводство Наксос (познато и као Егејско или Архипелашко војводство) и прогласио је независност од Хенрика Фландријског, латинског цара. За главни град војводства Марко је изабрао Наксос, где је отпочео са изградњом велике тврђаве. Санудо наставља са поморским нападима и осваја сва велика острва Киклада - Наксос, Парос, Антипарос, Сифнос, Катнос, Иос, Аморгос, Кимолос, Сикинос, Сирос, Фолегандрос, Милос. Ова острва дао је на управу својим рођацима и другим млетачким племићима који су учествовали у Четвртом крсташком рату. Његов рођак Марино Дандоло постао је владар Андроса, браћа Андреј и Јеремија Гизи владари Тиноса, Миконода и Спорада, Пјетро Јустинијани и Доминико Микели деле Серифос и Кеју, Јакобо Барози постаје владар Санторинија, Леонардо Фосколо Анапана и Анафена. Неки су били подређени латинском цару, а неки самом Марку. Хенрик Фландријски је 1210. године прогласио Сануда наследним владаром Архипелашког војводства. Марко је војводством владао следећих 20 година, оснивајући династију Санудо.
200px|мини|Подела војводства
На Кандији (Криту) је 1212. године избио устанак локалног грчког становништва против млетачке владавине. Ускоро је побуна захватила велике делове источног Крита. Локалном владару помоћ је пружио Марко Санудо. Војвода је, међутим, убрзо променио став и одлучио да острво освоји за себе. Окреће се против Ђакома Тјепола који је управљао острвом. Санудо је уз помоћ локалног становништва и архонта Севастија Скордилидиса освојио тврђаву Кандију. Тјеполо је принуђен да се, прерушен у жену, спаси бекством у тврђаву Теменос. Убрзо је напустио острво.
Следеће, 1213. године, флота Марка Сануда напала је византијску луку Смирну у Малој Азији, у знак подршке Хенрику Фландријском. Латински цар је у то време ратовао са Никејским царством. Иако су Млечани за кратко време успели да освоје град и његову околину, никејски цар Теодор I Ласкарис је са 30 бродова уништио флоту Сануда, а сам војвода је заробљен. Санудо успева да стекне наклоност Ласкариса који му даје своју сестру за жену. Године 1214. закључен је мир између латинског и никејског цара, утврђен браком нећаке Хенрика Фландријског и Теодора Ласкариса.
Марко је умро 1227. године, две године након што је Отон де ла Рош дошао у Атинско војводство, три године пре уништења Солунске краљевине и мало пре смрти Жофроа I Вилердена, кнеза Ахаје. Према Вилијаму Милеру, Марко је оженио Ласкарину, односно припадницу ове никејске породице, могуће Теодорову сестру (према неким италијанским изворима). Михаило Димитрије Стурдза одбацује овакву претпоставку услед недостатка потврде у грчким изворима. Марко је имао једног сина, Анђела Сануда, који га је наследио на престолу (1227—1262).
Породица и младост мини|Пиетро I Кандиано. Породица Санудо можда потиче из Ераклеје где су преци Марка Сануда били оптужени. Породица је дошла на венецијанска острва почетком 9. века након што је њихов град уништен. Породица се можда неко време звала Кандијано и под тим именом давала дуждове Граду: Пјетро I Кандијано (887), Пјетро II Кандијано (932–939), Пјетро III Кандијано Кануто (бледа коса) или Сануто (мудри) ( 942–959), Пиетро IV Кандиано (959–976) и Витале Кандиано (978–979). Последњи Кандијани (11. век) је можда покушао да преузме власт у Републици и задржи је наследно у својој породици. Тако дискредитовано, име је нестало, а после постоји само породица Санудо.J.K. Fotheringham, op. cit., . Напомена: Кандиано потиче од Кандије, како се Крит звао на венецијанском, па "Кандиано" значи "Крићанин", као "Наполитано" значи "Наполитанац".
Четири генерације после Пјетра IV, Марко Санудо је забележен (друга половина 11. века) као „саветник“ и „капетан“. Он је такође могао бити амбасадор у Цариграду где је можда преговарао да византијски цар призна доминацију Венеције над Далмацијом и Хрватском око 1084-1085. Тада је можда изградио бројна пријатељства и односе у Грчкој и око Егејског мора. Тада је добио надимак Костантинополитани („Константинопољац“). Имао је сина Пјетра, за кога знамо само да је оженио сестру Енрика Дандола. Пјетро и Забарела су имали најмање три сина: Марка, Бернарда и Лунарда.Mihail-Dimitri Sturdza, Dictionnaire Historique et Généalogique des Grandes Familles de Grèce, d'Albanie et de Constantinople, Paris: Sturdza, J.K. Fotheringham, op. cit., .
Бернардо Санудо је, као младић, био међу изборницима дужда Енрика Дандола 1192. године, Лунардо је био један од официра који су командовали млетачком флотом која је напала Абидос 1196. године, Лунардо, или према другим венецијанским хроникама, Бернардо, био је капетан деле Нави ( Заповедник дела млетачке флоте) за дужда Енрика Дандола приликом освајања Цариграда 1204. године.J.K. Fotheringham, op. cit., .
Датум рођења Марка Сануда није познат. Често се одузима тако што се извлачи његова вероватна старост у тренутку његове вероватне смрти. Према Пере Саулгеру, он би 1220. године имао 67 година.J.K. Fotheringham considers he died in 1229 and G. Saint-Guillain in 1227. Можда је рођен око 1153. године. Први пут се помиње у средњовековним хроникама на венецијанским галијама око 1176-1177 када се 30 галија из Венеције, под командом дужда Себастијана Зианија, сукобило са 75 галија којима је командовао Отон I, гроф Бургундски, син Фридриха I, цара Светог римског царства. Али историјско постојање ове битке није сигурно.J.K. Fotheringham, op. cit., .
Дакле, прва сигурна чињеница која се зна о Марку Сануду је да је учествовао у Четвртом крсташком рату. Био је познат по својој храбрости, али без других детаља, приликом заузимања Задра и Цариграда. Али, његово име није међу официрима који командују галијама. Вероватно је био на галији којом је командовао један од његове браће (Бернардо или Лунардо) или његов ујак дужд Енрико Дандоло.J.K. Fotheringham, op. cit., .
Освајање Киклада
Киклади на почетку XIII века После цара Ираклија, Византијско царство је организовано у Темама. У 10. веку настала је тема Егејског мора (tò théma toû Aiyaíou Pelágous) којим је владао адмирал (друнгарије). Укључује Кикладе, Спораде, Хиос, Лезбос и Лемнос. Али брзо, централна власт више није била способна да контролише ове мале и раштркане земље. Почетком XIII века она је потпуно одустала од саме идеје.P. Hetherington, op. cit., p. xiv et xvi et Charles A. Frazee, The Island Princes of Greece., . Чини се да је Кикладима тада са Родоса могао владати бивши византијски државни службеник Лав Габала, самозвани "Цезар" и "Господар Родоса и Киклада". Али чак ни он није могао да наплати порез, углавном због Ђеновљана и турских гусара.Charles A. Frazee, The Island Princes of Greece., .
У то време, становници су напуштали села поред мора да би створили нова у планинама, као што су села на висоравни Трагеа на Наксосу.Guide Bleu. Îles grecques., .
Такмичење између Венеције и Ђенове мини|Ђеновљански и венецијански трговачки путеви са местима на којима је доказано присуство Марка Сануда.