Хришћанска архитектура у Београду између два светска рата сматра се златним добом црквеног градитељства у коме је између 1918. и 1941. изграђено двадесетак храмова. Својим изгледом, монументалношћу и распоредом на широј територији новоосноване престонице Краљевине Југославије ови храмови су, имали задатак, не само да задовоље растуће потребе верника, свештенства и државне власти, већ и да допринесу већој визуелној презентацији Београд у првој половини 20. века.B. Bojović, Vizuelna organizacija i prezentacija Beograda, Izgradnja, 9–10, Beograd, 1984, 57–62B. Bojović, Crkva u slici grada, DaNS, 20–21, Novi Sad, 1997, 56–57A. Kadijević, Poimanje čistote stila i autorskog izraza u novijoj srpskoj arhitekturi, у: Čist izraz, 13. bijenale umetnosti (ur. D. Jelenković), Pančevo, 2008, 14–22A. Kadijević, Интерполације у београдској новијој архитектури. Неомодернистичка ауторска интерполација у Таковској улици (2003–2008), Наслеђе, X, Београд, 2009, 203–208. Бомбардовањем Београда у Априлском рату 1941. године, потом окупацијом и распарчавање Краљевине Југославије, прекинуло је златно доба црквеног градитељства у Београду, које није настављено ни након ослобођења Београда од окупатора, јер нови социјалистички друштвени поредак није дозвољавао подизање монументалних храмова из политичких разлога, све до средине 1980-тих година, када су идеолошке и бирократске стеге у СФР Југославији и њеној престоници Београду, значајније ослабиле.Александар Кадијевић, Три нове цркве Београда — три потстицаја развоју српског сакралног градитељства. „Наслеђе” УДК 726.54(497.11)”199” стр.114

Предуслови Од настанка хришћанства у доба Римског царста, доласка Словена и пријема вере простор Београда је кроз вишевековну историју имао улогу важног верског хришћанског средишта, које је једино током дуготрајне турске владавине изгубило тај значај.D. Đurić-Zamolo, Beograd као orijentalna varoš pod Turcima 1521–1867, Beograd, 1977М. Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459–1690, Београд, 1984. Након ослобођења Београда од Османлија, прво је вазална Кнежевине Србија а потом и Краљевина Србија почела са грађењем хришћанских цркава у Београду, када су подигнуте цркве Светог Петра и Павла (1832–1834) у Топчидеру, црква Светог Марка на Ташмајдану (1835) и Саборни храм Светог архангела Михаила (1837–1840).Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Београд, 1986, 110, 112–126Б. Вујовић, Српске цркве и манастири Београда, 12–13, 28–29; Исти, Саборна црква у Београду, Београд, 1996З. Јаковљевић, Фасаде Саборне цркве – предлог рестаурације, Наслеђе, III, Београд, 2001, 141–154Б. Шекарић, Београд, Саборна црква, у:Споменичко наслеђе Србије, Београд, 2007, 123К. Митровић, Топчидер – двор Кнеза Милоша Обреновића, Београд, 2008, 92–114.

С краја 19. века Београд се демографски непрестано увећавао и урбанистички ширио и уобличавао све до Првог светског рата, што је изискивало и изградњу нових цркава. И поред скромних материјалних и техничких могућности Краљевине Србије, она је у својој престоници своје градитељство све више прилагођавало стилској трансформацији и незаустављивој европеизацији њеног градитељског фонда.Александар Кадијевић, Три нове цркве Београда — три потстицаја развоју српског сакралног градитељства. „Наслеђе” УДК 726.54(497.11)”199” стр.113

По окончању Првог светског рата, настао је период процвата сакралног градитељства за потребе Српске православне цркве, покренут: Снажним подстицајем након уједињења матичних српских области у обновљену Патријаршију (1920). Осниванјем Министарства вера Краљевине Југославије. Повећањем пројектантска активност Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Југославије.Српска православна црква 1920–1970, Београд 1971М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд – Крагујевац, 1987. Подршком архитеката руских емиграната који су, после Октобарске револуције, нашли своје уточиште у Београду. Њихова пројектна решења, снажног ауторског идентитета и специфичне типологије, не само да су обликовала Београд између два светска рата већ и већину верских објекте свих конфесија.А. Арсењев, Руска емиграција у Југославији (избор из библиографије), Руска емиграција у српској култури XX века, Том II, књига IV, Београд 1994, 213–223А. Арсењев, Биографски именик руских емиграната, Руска емиграција у српској култури XX века, Том II, књига IV, Београд 1994, 225–326.

Преглед православних цркава мини|Црква Св. Ђорђа мини|Црква Св.Марка мини|Мала црква Св. Саве мини|Црква Св. архангела Гаврила Између 1918. и 1941. године у Београду су изграђени бројни самостални верски објекти са портама, и бројне капеле у склопу постојећих или новоподигнутих објеката. Државне власти Краљевине Југославије и градска управа Београда биле су спремне да изађу у сусрет потребама верским заједницама и њиховим тежњама за очувања културног идентитета, разнородног и вишеконфесионално опредељеног становништва и њиховог свештенства. Према томе у Београду тога доба водило се рачуна и да се, поред верског и културног идентитета сопственог народа, као доминантног, краљевина брине и о верским потребама хришћана, али и тежњама осталих становника града.

У том раздобљу на простору Врачара, Палилуле, Чукарице, Сењака, Булбудера, Старог града, Дорћола и другима, настали су објекти сакралне архитектуре православне, вероисповести.

Црква Светог Ђорђа (1928–1932), дело ауторског тима Василиј Андросов и Драгутин Маслаћа, подигнута је на плацу који су београдски трговац Митар Јовановић и његова супруга Милица поклонили за изградњу цркве, као спомен на своју рано преминулу децу. Црква је, по жељи наручилаца, посвећена њиховој крсној слави Светом Ђорђу.Водич кроз Београд, Београд 1930, 62 Има основу у облику уписаног крста – тролиста и грађена је у неовизантијском стилу, што је било карактеристично за сакралне објекте које су грађене у Београду између два светска рата. Елементи за градњу ових цркава налазе се на нашим црквама из средњег века, које су припадале моравској школи.Д. Кашић, Београдска црква Св. Ђорђа на Чукарици 1932–1982Споменица о педесетогодишњици постојања храма, Београд 1982А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд 1997

Црква Светог Марка на Ташмајдану (1931–1940), дело је архитеката, браће Петра и Бранка Крстића, у духу српског средњовековног градитељског наслеђа, по узору на велелепну задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу. Подигнута је поред старе гробљанске цркве из 1835. на некадашњем Старом ташмајданском гробљу, коју је подигао кнез Милош, а која је срушена 1941. Једна је од најмонументалнијих цркава Београда, и једна од ретких која није фрескодекорисан.Група аутора, Водич кроз Београд, Београд 1930, 59Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Београд 1935, 22–23

Црква Светог Саве (1935), или Мала Црква Светог Саве, дело је руског архитекте Виктора Лукомског, подигнута је на североисточном делу Светосавског платоа на месту капеле из 1895, као црква за привремену употребу до завршетка, у њеној непосредној близини Храма Светог Саве. Изграђена је као триконхос уписаног крста развијеног типа са особитим тумачењем српско-византијских мотива. Кубична структура са полигоналном куполом перфорирана је малобројним отворима и оживљена белином фасаде и контрастно обојеним слепим нишама. Као посебан мотив истиче се забатно обликовано прочеље са мотивом розете надвишене крстом. Унутрашња декорација храма, је дело руских уметника, иконе на иконостасу рад су сликара Владимира Предијевича, а зидно сликарство зографа Н. Мајендорфа, Б. Обраскова и А. Дикија. У јужној певници храма налазе се посмртни остаци патријарха Варнаве, председика Одбора за подизање Спомен-храма Светог Саве.М. Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд – Крагујевац 1983, 197–215А.Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд 1997, 134–142А. Кадијевић, Београдски период рада архитекте Виктора Викторовича Лукомског (1920–1943), ГГБ, XLV–XLVI, Београд 1998/1999, 115–132

Храм Светог Саве на Врачару (1926, 1985–1993), дело ауторског тима Богдан несторовић и Александар Дероко, док је радове наставио Бранко Пешић са сарадницима;

Црква Светог Лазара (1936), изграђена на Булбулдеру, Звездара, ауторско је дело Момира Коруновића, најугледнијег ствараоца у домену архитектуре тзв. српског националног стила и водећег архитекте у домену црквеног градитељства, чији опус броји више од 39 сакралних објеката, за које су пројекти углавном рађени pro bono. Упркос изградњи на периферији града, црква има аутентичан и савремен израз овог преданог српског градитеља, који је маштовитост својих пројекта црпео је из богатог српског средњовековног наслеђа. Грађевину краси пирамидално успињање маса и њихово сужавање ка врху грађевине, на које се надовезују таласасти венци кровних површина, истурени трем на западном прочељу, наглашене бочне конхе, издужени лучни отвори, и на самом врху витка купола.Споменица цркве Великомученика косовског Светог кнеза Лазара, Београд 1937Ж. Шкаламера, Обнова српског стила у архитектури, ЗЛУМС, 5, Нови Сад 1969,228–231

Црква Светог архангела Гаврила (1937–1939), дело Георгија Самојлова, који је у то време био асистент на Архитектонском факултету на Катедри за византијску и стару српску архитектуру;

Црква Ружица, на северозападном подграђу Београдске тврђаве, настала пренаменом барутног магацина у другој половини 19. века, а која је потом имала намену гарнизонске цркве. Преправке овог војничког храма извршио је архитект николај Краснов, академик архитектуре и водећи градитељ међу пристиглим неимарима руским емигрантима.

Капела Свете Петке, која се налази у непосредној близини, цркве Ружице, подигнута је изнад „чудотворног“ извора. Данашња Капела је саграђена 1937. године на месту старе из 1867. године и изведена је по пројекту Момира Коруновића. Извор лековите воде налази се у самом олтару капеле. Њене унутрашње зидове и сводове покривају мозаици, које је у периду 1980. до 1983. године израдио сликар Ђуро Радуловић.

Манастир Ваведења Пресвете Богородице, или верски комплекс кога чине Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богродице (1935–1936), дело ауторског тима Иван Рик и Андреј Папков Конак за који су пројекат израдили Озрен Срдановић и Милан Секулић.

Црква Свете Тројице (1924), коју је за потребе Руске православне цркве пројектовао Валериј Сташевски, а која је позната као Руска црква у Београду. Подигнута је добровољним прилозима руске емиграције и београдског грађанства на простору Ташмајдана у непосредној близини Цркве Светог Марка.

Преглед католичких цркава мини|Црква Криста Краља Између 1918. и 1941. године у Београду су за потребе Београдске надбискупије изграђени следћи објекти сакралне архитектуре католичке, вероисповести:

Црква Криста Краља (1926–1928), као најстарија црква Београдске надбискупије и дугогодишња католичка катедрална црква, која је првобитно служила као капела посвећена Светом Ладиславу. Капела је 1920-тих преуређена и проширена по нацртима инж. Тунера и архитекте Штефла.

Храм Узнесења Блажене Дјевице Марије подигнут је као спомен храм француским борцима палим на Солунском фронту: За редовнике француске асумпциононисте, храм је пројектовао истакнути архитекта београдског модернизма Бранислав Маринковић

Црква Светих Ћирила и Метода на Чукарици (1928) изграђена је за верске потребе реда лазариста, по пројекту Блажа Катушића, архитекте из Осијека.

Црква Светог Петра Апостола (1933), која је додељена реду језуита (исусоваца), за чије потребе је прво адаптиран простор у дворишту куће у Македонској улици у капелу, а неколико година касније приступило се изградњи нове цркве по пројектима загребачког архитекте Јураја Дензлера. Уз северну страну цркве подигнуте су и просторије жупног уреда и резиденција језуита. У четвртој деценији XX века у Београду се подиже