Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године био је застој на Солунском фронту. Ово време употребљено је за појачање фронта и за припрему одлучне офанзиве. У овом циљу, Командант савезничких снага на Солунском фронту генерал Франше д’Епере, сазвао је 3. јула конференцију, којој је присуствовао Начелник Штаба српске Врховне Команде војвода Живојин Мишић.

Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту почињу 6. јула, и трају све до 13. септембра 1918. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километара, а затим брзом офанзивом прошири фронт пробоја и енергичним напредовањем дође до линије Демир Капија – Кавадарци.

После закључења брестлитовског мира 3. марта 1918, није дошло до очекиваног побољшања ситуације на Источном фронту. Мир који је Немачка наметнула новоустановљеној Совјетској Републици, задржавајући под окупацијом простране територије на истоку Европе, био је принудни мир који се сваког тренутка могао претворити у нов оружани сукоб. 3бог тога је немачка Врховна команда, и у тренуцима када је предосећала да се њено преимућство на Западном фронту приближава критичној тачки, морала да задржи на истоку око 600.000 војника, односно 53 дивизије и 13 мешовитих бригада, које су у Француској могле да одлучно утичу на повољан исход рата.Der Weltkrieg, В. XIV, pp. 530; Letzter Krieg, В. VII, pp. 485-486; Р. Renouvin, н. д.,

Смањење немачких снага на солунском фронту упркос енергичном противљењу бугарске Врховне команде, приморало је Бугаре да почну да пребацују своје снаге из Добруџе чим је закључено примирје са Румунијом. Крајем 1917. пребачено је са румунског на македонски фронт 18 батаљона, 20 ескадрона и 34 батерије. Тада је Бугарска на јужном фронту имала близу 400.000 војника и Немци око 70.000 војника. После потписивања сепаратног мира са Румунијом, Бугари су наставили пребацивање снага из Добруџе у Македонију и Немци својих из Македоније на западни фронт у Француску, тако да су уочи офанзиве на македонском фронту имали 626.000 војника, од којих су 30.000 били Немци. Непосредно пред почетак савезничке офанзиве, Немачка је пребацила са Крима (којег је добила од Совјетске Русије Брест-литовским миром) у Македонију 3 батаљона и један артиљеријски пук. Ова ојачања упућена су у долину Струме на располагање бугарској 2. армији. После великог смањења немачких ефектива, бугарска армија, према мишљењу начелника штаба бугарске Врховне команде генерала Николе Жекова, упркос општој мобилизацији и максималном ангажовању сопствених снага, није била способна за офанзивна дејства против Антантиних армија на Солунском фронту. Он је, чак, сумњао у њену способност да успешно брани свој јужни фронт у случају Антантине офанзиве.Der Weltkrieg, В. X, p. 1.7-20, 596; В. XI, p. 337-338, 341-344; В. XII, p. 521-523; В. XIII, стр. 400-406 413; Г. Нойков, Защо не победихме 1915-1918 г., София 1922,

Данас се у Србији и Републици Српској 15. септембар обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Распоред снага пред пробој

Централне силе thumb|Маркица са приказом пробоја Солунског фронта thumb|Српска артиљерија на Солунском фронту Немачко-бугарске снаге су биле распоређене у четири армије. Обалу Егејског мора и доњи ток Струме до Сереса бранила је бугарска 4. армија (две и по дивизије, командант генерал Стефан Тошев); долину реке Струме од Сереза до Демир Хисара и планину Белеш — бугарска 2. армија (3 дивизије без 1 бригаде, командант генерал Луков). Део фронта од Дојранског језера до Дзене (планина Кожуф) бугарска 1. армија (две и по дивизије, командант генерал Нерезов), која је штитила долину Вардара. Од Дзене на запад до Гора-топ у Албанији — немачка 11. армија (7 дивизија, командант генерал Штојбен), која је затварала Битољску равницу и област језера до Албаније на западу. Ову последњу армију такође су сачињавале бугарске јединице, сем штабова 61. и 62. корпуса, 302. дивизије, затим три пешадијска батаљона и разне специјализоване јединице састављене од немачког људства.

У Албанији се налазио самостални аустријски 19. корпус, који је са три и по дивизије држао фронт од Гора топ до мора (командант генерал Пфланцер-Балтин). Бугарска 1. и немачка 11. армија образовале су Групу армија Шолца са седиштем у Скопљу, која је у оперативном смислу била потчињена бугарској Врховној команди. Тако је, и поред извлачења немачких снага из Македоније, врховно командовање код непријатеља остало двојно. Бугарској Врховној команди су биле непосредно потчињене 2. и 4. армија, а 1. и 11. посредно — преко генерала фон Шолца. На челу бугарске Врховне команде био је генерал Георги Тодоров, који је заменио тешко оболелог генерала Жекова. 3бог оваквог двојног командовања бугарском војском долазило је до трвења, које се штетно одражавало на ток операција.

Укупне непријатељске снаге на фронту од 450 километара биле су 14 и по пешадијских и 1 коњичка дивизија, свега око 626.000 људи, од којих око 30.000 Немаца, 1.600 топова и 80 авиона. Њихов распоред био је скоро линијски, без иједне комплетне оперативне јединице у резерви. Оперативне резерве су стваране извлачењем појединих пукова, батерија и батаљона из дивизија прве линије. Према немачким подацима, извлачење целих дивизија у резерву није било могуће због специфичног начина снабдевања бугарске војске, чије су се трупне јединице снабдевале из сопствених позадинских рејона. На тај начин, створене су недовољно компактне резерве распоређене по групама (укупно 36 батаљона и 24 батерије). Тако је у резерви Врховне команде било 9 батаљона и 9 батерија, распоређених у долини Вардара, позади фронта 1. армије; у резерви Групе армија генерала Шолца било је 7 батаљона и 3 батерије у рејону између Градског и Велеса, немачка 11. армија имала је 10 батаљона и 5 батерија југоисточно од Прилепа, бугарска 1. армија располагала је са 9 батаљона и 7 батерија позади свог фронта, а 2. армија је, такође, имала неколико својих батаљона и батерија позади свог фронта, као и неколико немачких батаљона који су уочи офанзиве стигли са Крима.Н. Недев, н. д., pp. 132-134; Les Armées françaises, том VIII, вол. 3,

Комуникације бугарске 1. и немачке 11. армије су се, такорећи, потпуно стицале на 70 километара позади фронта у јединствен склоп, везујући се на вардарску железничку пругу узводно од ушћа Црне реке. У Градском се железничка пруга уског колосека од 0,60 метара повезивала са пругом Скопље—Ђевђелија, одакле је сама или упоредо са жичаром водила до села Тројака и Прилепа, завршавајући се, лепезасто, у близини фронта између Козјака и Пелистера. Између Велеса и села Степанаца такође је постојала железничка пруга 0,60 метара која се настављала жичаром до Плетвара, на прузи Градско—Прилеп, али је тим путем транспортован незнатан део огромне количине материјала који је ишао преко Градског. Непријатељ је око Градског, важне раскрснице путева између Скопља и Ђевђелије и између Прилепа и Штипа, нагомилао магацине, складишта и радионице. Од Скопља се одвајала пруга узаног колосека која је, преко Тетова и Кичева, водила за Охрид, између Преспанског језера и Шкумбе, опслуживала један део фронта од око 40 километара.

Горски рељеф

С обзиром на тежак планински рељеф земљишта, комуникацијске правце и линијски распоред трупа, бугарске снаге су биле лишене могућности за јаче маневре по унутрашњим операцијским правцима ради парирања продора савезника на било којем од сектора фронта. У том погледу посебно је била осетљива ситуација у долини Вардара, где су биле нагомилане највеће снаге. После губитака планинских положаја источно од Црне реке и брзим продирањем савезничких снага у правцу Скопља, главнина бугарских снага била би неизбежно пресечена на двоје, јер би биле одбачене делом према Штипу, делом према Тетову и тако раздвојене у две групације које би, због конфигурације терена, остале без икакве међусобне везе све до Скопља. Стога је требало прилагодити систем одбране како би омогућио чврсту повезаност виших штабова са трупом и организовање положаја по систему утврђених појасева. Међутим, бугарски штабови дивизија и бригада били су доста удаљени од јединица. Они су издавали многа веома опширна наређења, упутства и шеме и достављали их трупама ради утврђивања и организовања положаја, али многа од тих упутства нису извршавана, јер виши штабови нису спроводили контролу, сматрајући да би тиме показали неповерење према потчињеним и мешали се у њихову надлежност.

Лоши односи између Бугара и Немаца

Однос између немачких и бугарских официра постајао је све нетрпељивији како се рат продужавао. Немачки официри односили су се према бугарским официрима са потцењивањем. Сем тога, они су и у погледу исхране, смештаја и других повластица били у бољем положају од бугарских официра. Све је то имало одраза и на борбену способност трупа. Ти односи у 1918. години били су толико заоштрени да се дешавало да бугарски команданти дивизија нису хтели да приме немачке официре за везу који су долазили из корпуса или армије. А уколико би немачки официри, и поред тога, остајали у штабовима, команданти дивизија су забрањивали да им се даје храна како би их присилили да напусте штаб. Тешкоће у материјалном снабдевању бугарске војске су се, повећавале са продужавањем рата. Нарочито се осећао недостатак преносних и превозних средстава за формирање комора. Да би се олакшало снабдевање трупа, свака јединица на фронту добијала је позадински рејон на коме је гајила стада оваца и говеда, обрађивала баште са поврћем, сејала и житарице. 3а Те послове требало је одвајати велики број војника са положаја. Јединице које су имале добро уређене рејоне нерадо су се од њих одвајале, јер је одласком на друго место долазила у питање њихова нормална исхрана. 3бог тога се јединице нису смењивале на положајима. То је, такође, стварало тешкоће око образовања резерви од целих оперативних јединица.

Слаба маневарска способност бугарских трупа је због рељефа и устроја снабдевања брзо помогла ка каснијој предаји.

Сазнање Бугара о офанзиви и припрема резерва

На основу очигледних припрема за напад, које су савезници вршили на целом фронту, и на основу поверљивих обавештења примљених из Швајцарске, бугарски и немачки штабови су, почев од 20. августа 1918., дошли до закључка да се врше припреме за општу офанзиву, такође су знали и место планираног пробоја. Једино нису били сигурни где ће бити усмерено продирање после пробоја: да ли у правцу Прилепа или у долину Вардара. На основу тога, наређено је да се предузму мере ради пружања енергичног отпора. Са фронта су повучени добри пукови у циљу стварања тактичких резерви, које су образоване по групама од по неколико батаљона и распоређене у долини реке Струмице, у подручју Хума, на источној обали Црне реке, на окуци Црне реке, на простору северно од Битоља и позади Шкумбе. 3анимљиво је да су између Дојранског језера и Вардара концентрисали масу од 11 батаљона, с намером да се добро заштите долина Вардара и комуникације које су туда водиле. Међутим, у близини српског фронта, на коме је очекиван пробој, резерве нису примицане, због уверења да су њихови положаји на том правцу неосвојиви. Једино је било наређено да се ојачају утврђења на Соколу и повећа општа опрезност.MT VII, документи аустроугарске и немачке ВК, филм 6-а/123-125, извештаји аустроугарских официра за везу у Скопљу и Ђустендилу; Les Аrmées françaises, том VIII, вол. 3, сто. 306-308; М. Алимпић. н. д., pp. 317-321; Р. Kirch, н. д., pp. 89-101; Н. Недев н. д.,

Силе Антанте мини|250п|Распоред трупа пред офанзиву, септембар 1918.