Право на социјално осигурање у Краљевини Југославији настало је прво као социјално осигурање радника Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, које је трајало од 1921. до 1929. године, а затим као део социјалног осигурања радника Краљевина Југославија, на основама Видовданског устава из 1921. године. Иако се обавезно осигурање односило на сва лица у радном односу на читавој територији Краљевине, између два светска рата, број осигураних лица био је мали и износио је 4,2 лица на 1.000 становника.Kosanović, R.& Anđelski, H. 2015, .

Предуслови Регулисање права на социјалног осигурања у новоснованом Краљевству Словена на Балканском полуострву, зачето је на основу Члана 130. Видовданског устава којим је предвиђено...''...да све уредбе и остали привремени прописи, који су донети пре изгласавања Устава, буду озакоњени у Народној скупштини, а то се односило и на Уредбу о уређењу социјалног осигурања радника за случајеве болести и несреће на послу од 27. јуна 1921. године.Kosanović, R.& Anđelski, H. 2015,

Закон о осигурању радника,Закон о осигурању радника, „Службене новине”, број 117/22. који је потписан 14. маја 1922. године, а објављен 30. маја 1922. године, односио се примарно на осигурање за случајеве изнемоглости, старости и смрти. Он је у својим члановима уградио (за то историјско раздобље) модерна начела осигурања: обавезност осигурања, широки круг осигураних ризика, самоуправа радника и послодаваца у осигурању, државна помоћ и надзор...

Ризици осигурања Законом о осигурању радника били су обухваћени и сви ризици осигурања (изузев незапослености), а били су засновани на принципима: јединствене примене на територији целе државе; финансирања система средствима доприноса која су плаћали запослени и послодавци (изузев у осигурању од несреће на послу, које су путем доприноса финансирали искључиво послодавци); обавезности осигурања, најшири обухват свих лица у радном односу, укључујући и ученике, лица на пракси, волонтере, поморце, запослене у иностранству и лица која се баве домаћом (кућном) радиношћу.Kosanović, R.& Anđelski, H. 2015, , .

Врсте осигурања Законом о осигурању радника, заснован на начелима немачког система социјалног поретка, уведеног у Немачкој крајем 19. века, за време канцелара Бизмарка, који је сматран једним од најнапреднијих прописа ове врсте у Европи, састојао се од четири врсте обавезног осигурања, и то за случајеве: Осигурање у случају болести Допринос за случај болести, плаћали су радници и послодавци, сваки са једном половином. Осигурање у случају изнемоглости, старости и смрти Иако је било прописано да ће се ово право спроводити од 1. јула 1925. године, почело је да се спроводи и то делимично (ограничено) тек од 1. септембра 1937. године.

Допринос за случај изнемоглости, старости и смрти храниоца плаћали су радници и послодавци, сваки са једном половином. Осигурање у случају несреће на послу Допринос за случај несреће на послу плаћали су само послодавци. Осигурање у случају назапослености Ова врста осигурања постојала је само за рударе и топионичаре код главних братинских благајни, а за остале раднике иако је требало да буде уређено посебним прописима, то никада није учињено, нити је уведено. Војнопензијски ситем Војнопензијски систем, као једна од облика социјалног осигурања у Краљевини Југославије уређен је одредбама члана 300. Закона о устројству Војске и морнарице 30. септембра 1931. године

Референце

Литература

Uredba o dopuni Uredbe o prenosu poslova socijalne politike i narodnog zdravlja sa države na banovinu Hrvatsku, Službene novine Kraljevine Jugoslavije, 22(1940), 22. V., str. 3; Narodne novine, 105(1940), 24. V., str. 2.

Категорија:Социјална заштита у Србији Категорија:Историја Југославије