Право на смрт је концепт заснован на уверењу да појединци имају аутономију да доносе суштинске одлуке о сопственим животима, укључујући избор да одузму себи живот или се подвргну добровољној еутаназији, што је централно за шири појам здравствене слободе. Ово право се често повезује са случајевима терминалних болести или неизлечивог бола, где асистирано самоубиство пружа појединцима могућност да остваре контролу над својом патњом и достојанством.

Расправа о праву на смрт често се врти око питања да ли ова одлука треба да почива искључиво на појединцу или да укључује спољне власти, наглашавајући шире тензије између личне слободе и друштвених или законских рестрикција.

Религијски погледи на ово питање значајно се разликују, при чему неке традиције попут хиндуизма (Прајопавеса) и џаинизма (Сантхара) дозвољавају ненасилне облике добровољне смрти, док друге, укључујући Ислам и Јудаизам, сматрају самоубиство моралним преступом.

Етика

Очување и вредновање живота довели су до многих медицинских напредака у лечењу пацијената. Нови уређаји и развој палијативне неге омогућили су људима да живе дуже него раније. Пре ових медицинских напредака и неге, животни век оних који су били у коми, минимално свесном стању и у вегетативном стању био је кратак јер нису могли да добију помоћ у основним потребама попут дисања и храњења. Напредак медицинске технологије поставља питање о квалитету живота пацијената који више нису свесни. На пример, право на самоопредељење доводи у питање дефиницију квалитета и светости живота — ако неко има право да живи, онда и право на смрт мора да следи. Постоје питања у етици о томе да ли право на смрт може коегзистирати са правом на живот. Ако се тврди да је право на живот неотуђиво, онда се оно не може предати и стога може бити некомпатибилно са правом на смрт. Друга дебата постоји у оквиру биоетике о томе да ли је право на смрт универзално, да ли се примењује само под одређеним околностима (као што је терминална болест) или уопште постоји. Такође се наводи да „право на живот” није синоним за „обавезу да се живи”. Из те перспективе, право на живот може коегзистирати са правом на смрт.

Право на смрт многи подржавају и одбацују. Аргументи за ово право укључују:

Ако неко има право да живи, онда мора имати и право да умре, и једно и друго под сопственим условима. Смрт је природни део живота. Наши животи су наши, па можемо са њима радити шта желимо. Ако је еутаназија строго контролисана, можемо избећи улазак у клизав терен и спречити пацијенте да траже алтернативне методе које можда нису легалне.

Аргументи против укључују:

Може довести до клизавог терена; ако дозволимо пацијентима ово право, оно се може проширити и имати страшне последице. Довести до притиска на оне да окончају своје животе или животе других; етички неморално према људским и медицинским стандардима. „Одбацивање” пацијената за које се сматра да више нису способни да буду део друштва. Смањење палијативне неге на крају живота због очекивања терминалних пацијената да искористе своје право на смрт.

Суд у америчкој савезној држави Монтана, на пример, утврдио је да се право на смрт примењује само на оне са животно угрожавајућим медицинским стањима. Заговорник асистираног самоубиства Лудвиг Минели, стручњак за еутаназију Шон В. Ашер, и професор биоетике Џејкоб М. Апел, насупрот томе, тврде да сви компетентни људи имају право да окончају сопствене животе. Апел је сугерисао да је право на смрт тест укупне слободе датог друштва. Професор социјалног рада, Александар Барил, предложио је стварање етике одговорности „засноване на приступу смањења штете, непринудном приступу самоубиству. [Он] сугерише да би асистирано самоубиство требало да буде опција за суицидалне људе.” Он је тврдио да се глас суицидалних људи сматра нелегитимним и да постоје „забране да се живи и за будућност” где су суицидални субјекти потлачени и ућуткани. Барил предлаже реч суицидизам да опише „[...] опресивни систем (који потиче из несуицидалних перспектива) који функционише на нормативном, дискурзивном, медицинском, правном, социјалном, политичком, економском и епистемичком нивоу на коме суицидални људи доживљавају вишеструке облике неправде и насиља [...]” Он предлаже стварање сигурнијих простора и слушање суицидалних људи без наметања 'воље за животом'.

Закон о самоопредељењу пацијената из 1991. (Patient Self-Determination Act) који је усвојио Конгрес САД на захтев финансијске гране Medicare-а дозвољава старијим пацијентима Medicare/Medicaid (и имплицитно свим „терминалним” пацијентима) да припреме унапред изјаву воље у којој бирају или одбијају третмане за продужење живота и/или спасавање живота као начин скраћења својих живота и тиме патње до извесне смрти. Према овом закону, третман одбијен у унапред изјави не мора да се докаже да је „медицински бескористан” према неком постојећем поступку правилног поступка развијеном према државним законима, као што је TADA у Тексасу.

Право на смрт, такође познато и као право на смрт, је етички и правни концепт који подржава слободу људског бића да оконча свој живот или да се подвргне добровољној еутаназији. Ово право се генерално повезује са појединцима који пате од терминалне болести или немају вољу да наставе да живе, и може им омогућити да прекину сопствени живот, одбију третман за продужење живота, или се одлуче за асистирано самоубиство или еутаназију. Питање ко би требало да може да искористи ово право је често централно у дебати.

Неки научници и филозофи, попут Дејвида Бенатара, приступају овој дебати у смислу антинатализма. Пошто људска бића немају моћ да делују у тренутку свог рођења, нико не би требало да има ауторитет над одлуком особе да настави да живи или да умре.

Заговорници права на смрт га често повезују са идејом да тело и живот особе припадају искључиво њој, и да би требало да има слободу да са њима располаже како сматра да треба, схватајући да право на живот не подразумева дужност или обавезу да се живи. Међутим, обично се противи легитимном државном интересу у спречавању ирационалних самоубистава. На пример, Авитал Пилпел и Лоренс Амсел тврде:

„Савремени заговорници рационалног самоубиства или права на смрт генерално захтевају, из разлога рационалности, да одлука о окончању живота буде аутономна одлука појединца (тј. да није резултат притиска лекара или породице да 'уради праву ствар' и изврши самоубиство), да избор буде 'најбоља опција у тим околностима' (коју су желели стоици или утилитаристи), као и други природни услови, попут стабилности одлуке, одсуства импулсивности, одсуства менталне болести, промишљања, итд.”

По земљама

мини|350п|десно|Статус еутаназије у свету: мини|350п|десно|Тренутни статус асистираног самоубиства у свету: Од 2026. неки облици добровољне еутаназије су легални у Аустралији, Белгији, Канади, Колумбији, Луксембургу, Холандији, Новом Зеланду, Шпанији и Швајцарској.

Аустралија

Пошто је еутаназија здравствено питање, према аустралијском уставу ово спада у надлежност државних и територијалних влада да доносе законе и управљају.

Еутаназија је била легална у оквиру Северне Територије током делова 1996–1997. као резултат усвајања Закона о правима терминално болесних из 1995. од стране територијалног парламента. Као територија, а не држава, савезна влада под премијером Џоном Хауардом изменила је Закон о Северној Територији (самоуправи) из 1978. (између осталог) како би се обезбедило да аустралијске територије више не могу да доносе законе о еутаназији. Међутим, ово је укинуто у децембру 2022. усвајањем Закона о враћању права територија. Савезна влада није у могућности да на исти начин доноси законска рестриктивна правила о здравственим питањима за аустралијске државе и територије.

Шеме добровољног асистираног умирања на снази су у следећим државама; Викторија од 19. јуна 2019, Западна Аустралија од 1. јула 2021, Тасманија од 23. октобра 2022, Квинсленд од 1. јануара 2023, и Јужна Аустралија од 31. јануара 2023. Нови Јужни Велс је био последња држава која је усвојила закон о асистираном умирању у мају 2022. године, а ступио је на снагу 28. новембра 2023.

Белгија

Белгијски парламент је 2002. легализовао еутаназију.

Канада

У августу 2011, судија Врховног суда Британске Колумбије затражио је да се убрза судски поступак о праву на смрт како би Глорији Тејлор лекар помогао да умре самоубиством. Имала је Лу Геригову болест. Умрла је од инфекције 2012.

Дана 6. фебруара 2015, Врховни суд Канаде пресудио је да је ускраћивање права на асистирано самоубиство неуставно. Пресуда суда ограничава асистирано самоубиство од стране лекара на „компетентну одраслу особу која јасно пристаје на окончање живота и има тешко и неизлечиво медицинско стање, укључујући болест, обољење или инвалидитет, које узрокује трајну патњу која је неподношљива за појединца у околностима његовог или њеног стања.” Примена пресуде је одложена на 12 месеци како би се канадском парламенту омогућило да изради нови, уставни закон који би заменио постојећи.Supreme Court rules Canadians have right to doctor-assisted suicide Sean Fine, Globe and Mail 6 Feb. 2015 Судска одлука укључује захтев да морају постојати строга ограничења која се „скрупулозно прате.” Ово ће захтевати да потврду о смрти попуни независни медицински вештак, а не лечећи лекар, како би се обезбедила тачност извештавања о узроку смрти. Канадско медицинско удружење (CMA) известило је да нису сви лекари били вољни да помогну у смрти пацијента због правних компликација и да се то противило ономе за шта се лекар залаже. Многи лекари су изјавили да би требало да имају реч када је у питању помагање пацијенту да оконча живот. Међутим, крајем 2015. се веровало да ниједан лекар неће бити приморан на то, али је CMA нудила едукативне сесије члановима о процесу који ће се користити.

Дана 17. јуна 2016, закон је усвојен у оба дома Парламента Канаде и добио је краљевску сагласност чиме је еутаназија дозвољена у Канади.

Колумбија

Дана 20. маја 1997, Уставни суд Колумбије декриминализовао је убиство из милосрђа, за терминално болесне пацијенте, наводећи да „медицински аутор не може бити одговоран за асистирано самоубиство терминално болесног пацијента” и позвао Конгрес да регулише еутаназију „у најкраћем могућем року”. (in Spanish)

Дана 15. децембра 2014, Уставни суд дао је Министарству здравља и социјалне заштите рок од 30 дана да објави смернице за здравствени сектор како би се гарантовало терминално болесним пацијентима, који желе да се подвргну еутаназији, њихово право на достојанствену смрт.

Немачка У фебруару 2020, Савезни уставни суд Немачке пресудио је да право на лични идентитет у немачком уставном праву обухвата право на самоопредељену смрт, што заузврат садржи право на самоубиство. Значајно је да ово право није ограничено само на терминално болесне пацијенте, већ своје границе налази у захтеву да избор буде аутономан. Пресуда је изазвала контроверзе, а противници тврде да би могла омогућити притисак вршњака на асистирано самоубиство.

Индија

Од 2018. Врховни суд Индије легализовао је пасивну еутаназију у Индији током случаја Аруна Шанбауг под строгим условима, наиме да је потребна сагласност пацијента (или рођака) и да пацијент мора бити терминално болестан или у вегетативном стању. 2026. Врховни суд Индије прихватио је захтев Хариша Ране, који је био у вегетативном стању протеклих тринаест година, за пасивну еутаназију.

Холандија