thumb|200п|десно|Прва биоскопска представа у Београду, слика Луке Младеновића
Историја филма хронолошки прати развој филма као визуелне уметничке форме настале употребом филмских технологија, која је започела крајем 19. века. Филм, као најмодернија уметност, у великој мери зависи од науке и технологије. Настаје и развија се у уској вези са развојем индустријске технологије, оптичке илузије и тежњом за представљање покрета.
Појава филма као уметничког медија није јасно дефинисана. Постојале су раније кинематографске пројекције, попут првог приказивања покретних слика у природној величини 1894. године у Берлину од стране Отомара Аншица; међутим, комерцијална, јавна пројекција десет кратких филмова браће Лимијер у Паризу 28. децембра 1895. године може се сматрати прекретницом за пројектоване кинематографске покретне слике. Најранији филмови били су црно-бели, трајали су мање од једног минута, нису имали снимљен звук и састојали су се од једног кадра снимљеног статичном камером. У првој деценији, филм је прешао пут од новитета до утемељене индустрије масовне забаве, са филмским компанијама и студијима основаним широм света. Развиле су се конвенције према општем филмском језику, где су филмска монтажа, покрети камере и друге филмске технике допринеле специфичним улогама у наративности филмова.
Популарни нови медији, укључујући телевизију (у широкој употреби од 1950-их), кућни видео (1980-их) и интернет (1990-их), утицали су на дистрибуцију и конзумацију филмова. Филмска продукција је обично одговарала садржајем прилагођеним новим медијима, као и техничким иновацијама (укључујући широки екран (1950-их), 3Д и 4Д филм) и спектакуларнијим филмовима како би биоскопске пројекције остале привлачне. Јефтинији и лакши системи (укључујући 8мм филм, видео и камере на паметним телефонима) омогућили су све већем броју људи да стварају филмове различитог квалитета, за било коју намену, укључујући кућне филмове и видео-уметност. Технички квалитет је обично био нижи од професионалних филмова, али се побољшавао са дигиталним видеом и приступачним, висококвалитетним дигиталним камерама. Дигиталне методе продукције, које су се временом усавршавале, постале су популарније током 1990-их, што је резултирало све реалистичнијим визуелним ефектима и популарним дугометражним рачунарским анимацијама.
Различити филмски жанрови настајали су током историје филма, уживајући различите степене успеха.
Претече
Употреба филма као уметничке форме вуче корене из неколико ранијих традиција у уметности, као што су усмено приповедање, књижевност, позориште и визуелне уметности. Кантасторија и сличне древне традиције комбиновале су приповедање са низом слика које су приказиване или показиване једна за другом. Претече филма које су користиле светлост и сенке за стварање уметности пре појаве модерне филмске технологије укључују театар сенки, позориште лутака сенки, камеру опскуру и чаробну лампу (латерна магика).
Театар сенки и позориште лутака сенки представљају ране примере намере да се покретне слике користе за забаву и приповедање. Сматра се да је ова уметничка форма настала на Далеком истоку, користећи сенке које бацају руке или предмети за помоћ у стварању наратива. Позориште лутака сенки је вековима уживало популарност широм Азије, посебно на Јави, и на крају се проширило на Европу током доба просветитељства.
До 16. века, забављачи су често дочаравали слике сабласних указања, користећи технике попут камере опскуре и других облика пројекције како би побољшали своје наступе. Представе са чаробном лампом, које су се развиле у другој половини 17. века, изгледа да су наставиле ову традицију са сликама смрти, чудовишта и других застрашујућих фигура. Око 1790. године, ова пракса је развијена у врсту мултимедијалне представе духова познате као фантазмагорија. Ове популарне представе забављале су публику користећи механичке слајдове, задњу пројекцију, покретне пројекторе, суперимпозицију, претапања, живе глумце, дим (на којем су пројекције могле бити приказане), мирисе, звукове, па чак и електричне шокове. Иако су многе прве представе са чаробном лампом имале за циљ да уплаше гледаоце, напредак пројекциониста омогућио је креативно, па чак и едукативно приповедање које је могло привући ширу породичну публику. Новоуведене технике, попут употребе претапајућих погледа и хроматопа, омогућиле су глаткије прелазе између две пројектоване слике и помогле у стварању снажнијих наратива.
Године 1833, научно проучавање стробоскопске илузије на точковима са паоцима од стране Жозефа Платоа, Мајкла Фарадеја и Симона Штампфера довело је до проналаска фантаскопа, такође познатог као стробоскопски диск или фенакистоскоп, који је неко време био популаран у неколико европских земаља. Плато је сматрао да би се могао даље развити за употребу у фантазмагорији, а Штампфер је замислио систем за дуже сцене са тракама на ваљцима, као и провидну верзију (вероватно намењену за пројекцију). Плато, Чарлс Витстон, Антоан Клоде и други покушали су да комбинују ову технику са стереоскопом (уведен 1838) и фотографијом (уведена 1839) за потпунију илузију стварности, али су деценијама такви експерименти углавном били ометани потребом за дугим временима експозиције, са замућењем покрета око објеката који су се кретали док је рефлектована светлост падала на фотоосетљиве хемикалије. Неколико људи је успело да добије пристојне резултате техником заустављеног покрета, али су они врло ретко комерцијализовани и ниједан облик анимиране фотографије није имао већи културни утицај пре појаве хронофотографије.
Већина раних фотографских секвенци, познатих као хронофотографија, у почетку није била намењена за гледање у покрету и обично је представљана као озбиљна, чак научна, метода проучавања кретања. Секвенце су готово искључиво укључивале људе или животиње који изводе једноставан покрет испред камере. Почевши од 1878. године објављивањем картоца Коњ у покрету, фотограф Едвард Мајбриџ почео је да прави стотине хронофотографских студија кретања животиња и људи у реалном времену. Ускоро су га пратили и други хронофотографи попут Етјена-Жила Мареа, Жоржа Деменија, Албера Лонда и Отомара Аншица. Године 1879, Мајбриџ је почео да држи предавања о кретању животиња и користио је свој зоопраксископ за пројектовање анимација контура својих снимака, исцртаних на стакленим дисковима.
Године 1887, немачки проналазач и фотограф Отомар Аншиц почео је да приказује своје хронофотографске снимке у покрету, користећи уређај који је назвао Elektrischen Schnellseher (такође познат као електротахископ), који је приказивао кратке петље на малом екрану од млечног стакла. До 1891. године, покренуо је масовну производњу економичнијег уређаја за гледање на кованице истог имена, који је излаган на међународним изложбама и сајмовима. Неке машине су биле инсталиране на дужи период, укључујући неке у Кристалној палати у Лондону и у неколико америчких продавница. Премештајући фокус медија са техничког и научног интереса за покрет на забаву за масе, снимао је рваче, плесаче, акробате и сцене из свакодневног живота. Скоро 34.000 људи платило је да види његове представе у Берлинском изложбеном парку у лето 1892. године. Други су га видели у Лондону или на Светској изложби у Чикагу 1893. године. Иако је остало мало доказа о већини ових снимака, неке сцене су вероватно приказивале инсцениране комичне секвенце. Постојећи записи сугеришу да су неки од његових радова директно утицали на касније радове компаније Едисон, као што је филм Кијање Фреда Ота из 1894. године.
Напредак ка технологијама пројекције покретних слика био је заснован на популарности чаробних лампи, хронофотографских демонстрација и других блиско повезаних облика пројектоване забаве, као што су илустроване песме. Од октобра 1892. до марта 1900. године, проналазач Шарл-Емил Рено излагао је свој филмски систем Théâtre Optique („Оптичко позориште“) у музеју Гревен у Паризу. Реноов уређај, који је пројектовао серију анимираних прича као што су Јадни Пјеро и Око кабине, приказан је пред више од 500.000 посетилаца током 12.800 представа. Дана 25, 29. и 30. новембра 1894. године, Отомар Аншиц је пројектовао покретне слике са електротахископских дискова на велики екран у замраченом Великом аудиторијуму зграде Поште у Берлину, што је било прво приказивање покретних слика у природној величини. Од 22. фебруара до 30. марта 1895. године, комерцијални програм од 1,5 сата са 40 различитих сцена приказан је публици од 300 људи у старом Рајхстагу и имао је око 4.000 посетилаца.
Доба новитета (1890-е – ране 1900-е)
Напредак ка пројекцији thumb|right|Сцена у Раундхејском врту (1888) Луја ле Принса Током касног 19. века, неколико проналазача као што су Вордсворт Донисторп, Луј ле Принс, Вилијам Фриз-Грин и браћа Складановски дали су пионирски допринос развоју уређаја који су могли да сниме и прикажу покретне слике, постављајући темеље за настанак филма као уметничког медија. Сцене у овим експериментима првенствено су служиле за демонстрацију саме технологије и обично су снимане са породицом, пријатељима или пролазним саобраћајем као покретним субјектима. Најранији сачувани филм, данас познат као Сцена у Раундхејском врту (1888), снимио је Луј ле Принс и накратко је приказао чланове његове породице у покрету.
У јуну 1889, амерички проналазач Томас Едисон задужио је свог лабораторијског асистента, Вилијама Кенедија Диксона, да помогне у развоју уређаја који би могао да произведе визуелне садржаје који би пратили звукове произведене из фонографа. Надовезујући се на претходне машине Мајбриџа, Мареа, Аншица и других, Диксон и његов тим створили су кинетоскоп, уређај за гледање у кутији, са целулоидним петљама које су садржале око пола минута забаве у виду покретних слика. Након ране презентације 20. маја 1891, Едисон је представио машину 1893. године. Многи филмови приказани на кинетоскопу представљали су познате водвиљске наступе који су се одвијали у Едисоновом студију Блек Марија. Кинетоскоп је брзо постао глобална сензација са више салона за гледање у већим градовима до 1895. године. Како је почетна новина слика бледела, компанија Едисон је споро диверсификовала свој репертоар филмова, а опадајуће интересовање јавности довело је до успоравања пословања до пролећа 1895. Да би се супротставили опадајућим профитима, спроведени су експерименти, као што је Експериментални звучни филм Диксона, у покушају да се постигне првобитни циљ уређаја — пружање визуелне пратње за звучне снимке. Међутим, ограничења у синхронизацији звука са сликом спречила су ширу примену. У истом периоду, проналазачи су почели да унапређују технологије за пројекцију филма које ће на крају надмашити Едисонов формат кутије за гледање. thumb|left|Кадар из комичног филма браће Лимијер, Попрскани поливач (1895)
Браћа Складановски су користили свој сопствено направљен биоскоп да прикажу прву представу покретних слика публици која је платила улазницу 1. новембра 1895. у Берлину. Међутим, нису имали квалитет нити финансијске ресурсе да стекну замах. Већина ових филмова никада није прешла експерименталну фазу, а њихови напори су привукли мало пажње јавности све док филм није постао успешан.