Београд у 19. веку пролази кроз драстичне промене у сваком погледу. Током овог периода може се пратити трансформација града у коме на самом почетку влада потпуно безвлашће и анархија дахија у периоду османске управе и сукоба за време Српских устанака, све до европеизације и велике урбанизације града током друге половине 19. века захваљујући успешној борби Срба и ослобођењу Београда, као и признању независности Србије на Берлинском конгресу 1878. године. Све ово је имало велике утицаје на урбано ширење и мењање града, као и на развитак његове економије и културног живота. мини|Поглед на Београд, 1890.
Историјски преглед
Период османске управе и српски устанци Период 19. века је веома значајних промена које су имале велики утицај по српски народ и на Београд. На самом почетку овог века, Београд је био под управом Османског царства. Одлука османског султана Селима III да након Свиштовског мира 4. августа 1791. којим је завршен последњи аустријско-турски рат, да јањичарима забрани приступ Београдском пашалуку, изазван је револт код јањичара. Њихов отпор је олакшала и самовоља Османа Пазваноглуа, турског војног заповедника и управника Видинског пашалука, пореклом из Босне. Убрзо, 1798. године, Наполеон Бонапарта покреће војну експедицију на Египат, што је натерало Високу порту да повуче редовну војску са Балкана. Додатно, исте године је донесена одлука да је јањичарима дозвољено да се врате у Београдски пашалук. мини|Дахије убијају Хаџи Мустафа пашу, бакрорез непознатог аутора Након повратка јањичара у Београдски пашалук, убрзо су се истакла четворица јањичара који ће бити познати као дахије: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-Ага Фочић. Они су 1801. године убили тадашњег београдског везира Хаџи-Мустафа пашу, иначе наклоњеног Србима, и започели независну управу од централних власти. У то време, у читавом Београдском пашалуку, високо су подигли намете и увели читлучење. Све то, уз терор и насиље које је кулминирало Сечом кнезова када је убијено 72 тадашњих српских великаша, изазвало је српски народ да се побуни против њихове власти. Након збора у Орашцу 1804. године, избила је буна на дахије, што је довело до избијања Првог српског устанка под вођством Карађорђа Петровића.
Буна на дахије Централне власти су тада подржале борбу српског народа против дахија, и послале Бећир-пашу да убије дахије и заведе ред у граду. Током буне на дахије, вођен је велики број борби од којих је по Београд најзначајнија борба за ослобођење града. После састанка у Земуну, устаничке вође су током 1804. године низом победа којим су ослобођени Пожаревац и Смедерево, те и оних у околини града и спајањем устаничких војсци, успели да зузе опсадну линију око Београда. Убрзо након тога, Бећир-паша успева да изолује дахије на дунавском острву Ада Кале, и ду покушају да смири побуњене Србе, оставља их њима да их убију, што су Срби и учинили. Поред тога, паша је поставио 20 српских кнезова и дао им градове на управу и почео преговоре са српским устаницима, који су се завршили неуспешно, јер је жеља устанака била да се успостави самостална српска држава под заштитом Русије, а нудили су Османлијама да у даље плаћају данак султану.
Устаничке борбе и Београд
Након тога, 27. јула 1804. године, српски устаници пишу молбу руском цару, као заштитнику православаца, да затраже помоћ у даљем току устанка, у виду наоружања, муниције, новца и војних стручњака. Примивши ове молбе, руски цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством о томе како да утиче на Порту. Са друге стране, султан решио да преговорима умири Србе, те је замолио влашког и молдавског кнеза да, као хришћани посредују између Порте и устаника, што су они и учинили. Устаници су одговорили да су и даље верни султану, али су затражили да Алија Гушанац буде уклоњен из Београда, као и да односе утврђене преговорима са Бећир-пашом гарантује једна страна сила. Султан је одбио предлоге Срба, а они су одбили султанов захтев да распусте оружане одреде. Карађорђе је, ипак послушао савете Бећир-паше и других посредника да буде толерантнији према Порти, те је смањио устаничке снаге око Београда, али, Порта је априла 1805. наредила нишком Хафиз-паши, који је постављен за новог београдског везира, да почне да скупља војску и угуши буну. Превентивно, Карађорђе је још у марту 1805. један део устаничке војске од Београда померио ка Западној Морави ради заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица, а други део према Великој Морави ради одбране у случају да Османлије крену тим правцем. Османлије су, изреволтиране,започеле оружане сукобе са устаницима. Српски устаници су током 1805. и 1806. године, у многим биткама попут оних за Иванковац, Параћин, као и одлучујућих битки на Мишару и Делиграду, извојевали велике победе над Османлијама. мини|Ослобађање Београда од стране српских устаника, 1806. година
Охрабрени овим успесима, устаници су у офанзиви ослободили и остале делове Београдског пашалука, што је довело да се у септембру 1806. године закључи мир између изасланика Срба Петра Ичка и Порте. Ипак, због непостојања писаног документа, већ усмених обећања, као и због почетка сукоба Русије и Османске империје, и руским заузимањем Будимпеште, Карађорђе је започео опсаду Београда и до 27. децембра 1806. године ослободио готово цео град, укључујући и тврђаву. Тог дана је Београд напустио и последњих представник османске власти града, Сулејман паша.
Током 1807. године долази до збацивања кнежева Влашке и Молдавије које су биле под руским протекторатом. Ипак, Срби одбијају да се ставе на страну Османлија и настављају борбе за ослобођење осталих градова, те је убрзо ослобођен читав Београдски пашалук. Ипак, због пораза у бици на Чегру, немогућности да се Карађорђевој војсци придруже и црногорски Срби под вођством владике Петра I Петровића Његоша, као и велике офанзиве Османлија ка Београду током августа 1809. године, кренуо је велики талас избеглица преко Дунава, а Карађорђе је затражио помоћ Хабзбурга и Наполеона, али без икаквог успеха.
За разлику од претходних пута, 1810. године када су Руси поново дошли у Србију, устаницима је стигла помоћ у виду муниције и обуке, као и материјала. Ипак, због све вероватније инвазије Наполеона на Русију, Русија је била приморана да се повуче из рата чиме су устаници остали сами у борби против османске војске. Врло брзо је уследио огроман напад османлија са готово четвртину милиона војника на далеко малобројније устанике. Тиме је 7. октобра 1813. године сломљен отпор устаника, а османлије ушле у Београд, где су успоставили управу исту као и пре устанка, док су устаници били приморани да се повуку северно од Дунава у Аустрију.
Ипак, након Хаџи Проданове Буне из 1810. године, избија и Други српски устанак у периоду од 1815. до 1817. године, у коме су Срби успели да извојују победу и формирају аутономну кнежевину Србију. У Београду су организовани различити органи власти, као Народна канцеларија, Београдски суд или "Магистрат", варошки кнез и кметови, полиција, обшчество."Политика", 31. март 1938
Након тога, у Београду је 1830. прочитан Султанов хатишериф о аутономији Србије, и од тада почиње благи привредни, урбани и културни успон града. Србија је 1839. добила Закон о општинама, које су први пут биле самоуправне - прва општинска управа у Београду је изабрана у августу или септембру 1839."Политика", 29. март 1937 Први управитељ вароши био је Илија Чарапић.
Потпуно ослобођење Београда Ипак, присуство турске војске у тврђави спутавало је даљи развој Београда. У јуну 1862. године, један турски жандарм је тешко повредио српског дечака на Чукур чесми, што је резултирало окршајем између српских жандарма и турских војника. Овај догађај је познат као инцидент на чукур чесми, и након њега су уследили жестоки окршаји Срба и Османлија, који су се завршили примирјем. Ипак, незадовољни одредбама примирја, Османлије су вршиле притисак на њиховог заповедника града, Али-пашу, што је кулминирало артиљеријским бомбардовањем Београда од стране Османлија 1862. године, када је убијено и повређено већи број људи и чиме је граду учињена велика материјална штета. десно|мини|200x200пиксел|Илустрација предаје кључева града Београда кнезу Михаилу на ККалемегдану Ово је натерало велике силе, у циљу спречавања даље ескалације сукоба, да сазову низ конференција поводом тог питања. Оне су на крају резултирале да 1867. године Османлије напусте, након осталих градова, и последња четири града у тадашњој Србији - Београд, Смедерево, Кладово и Шабац. Султанов хатишериф везан за ову одлуку је прочитан 6. априла 1867. и Риза-паша је тада предао кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу, те су последње османске трупе коначно напустиле Београд.
На почетку српско-турског рата 1876, захваљујући успешним борбама Срба, са тврђаве је коначно скинута и застава Османске империје. На крају, на Берлинском конгресу 1878. призната независност Србије, а 1882. Србија постаје краљевина. Београд је проглашен за њеном престоницом, и након тог периода коначно креће привредни, урбани и културни успон града, без спутавања од стране Османлија.
Урбани развој
Уопштено Урбани развој града током 19. века, уско је пратио историјска дешавања, али је био условљен и чињеницом да су Сава и Дунав биле граница између два царстава - Аустријског и Османског.
Због директне османске управе, терора дахија, као и великих сукоба који су уследили након тога, на почетку 19. века није било никаквог значајног развоја града. Тада је град био мала неуређена варош са кривудавим и уским улицама, подељен на горњи и доњи део у виду пристаништа. Град је био опасан Шанцем и палисадама, а некадашња линија Шанца је делимично очувана у изломљеним трасама Обилићевог, Топличиног и Косанчићевог венца, док је према Дунаву ишла према Скадарској улици. Ипак, путописац Ото Дубислав Пирха бележи да се види велика разлика између турског дела на дунавској падини, који чини Дорћол, и српског дела који је почео да се развија око Варош капије и данашње Саборне цркве. мини|Београд око 1890, са Саборном црквом лево мини|Мапа урбаног развоја Београда у 19. веку Након 1830. године Београд почиње делимично да се развија. Овом развитку града је допринела највише кнез Милошева намера да по одласку Османлија што више насели и оснажи. Кнез Милош Обреновић је 1834. године јасно изложио свој политички и урбанистички програм о стварању новог Београда, као главног града Србије, те је започео оснивање новог дела града ван Шанца, односно тврђаве коју су држале Османлије. Тиме, град почиње да се развија ка падинама према Сави, ван историјског језгра. Кнез Милош је тада ангажовао познатог инжењера Франца Јанкеа из Беча, иначе словачког порекла, да помогне даљем развоју града. Франц Јанке успева да оствари задатак оснивања новог Београда на Врачару, упркос проблемима које је имао поводом успостављања оријентације правоугаоне мреже новог града. Свиме овиме, формирана је структура која је окружила данашњи Савски амфитеатар.
До почетка најзначајнијег раста долази тек након споразума 1862. године, када су османске трупе напустиле Београд. У том периоду долази до нагле трансформације града путем озбиљнијих урбанистичких планова чији је циљ био да промене његов, до тада оријентално-отомански изглед у изглед модерних европских градова. Емилијан Јосимовић, први српски урбаниста, инжењер и професор Лицеја и Велике Школе, је 1867. године дао темеље оваквог планирања Београда, у духу европског стила, својим регулационим планом. Израдио је пројекат реконструкције вароши у самом некадашњем турском делу, односно Шанцу, и тиме трансформисао градски пејзаж од оријенталног османског у европски град. Додатни подстрек му је давала и тадашња политичка подршка и жеља да се одбаци све што је асоцирало на Османску империју. Тиме је овај план дао прве идеолошке основе српском урбанизму.С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, архитектура, том I, Београд 2005.