мини|Битка код Цеља 1515.

Словеначка сељачка буна (1515) био је устанак словеначких кметова против феудалаца, који је захватио готово сву Словенију, у којем је учествовало око 80.000 устаника. Била је то највећа средњовековна буна југословенских народа која је трајала 4 месеца, а са припремама и уводним сукобима преко годину дана. Позадина Крајем 15. и почетком 16. века феудални поредак у словеначким земљама почео је западати у све озбиљнију кризу, а у најтежем положају нашло се словеначко сељаштво, тако да многи нису више могли живети од земље. Радне, натуралне и новчане дажбине све више су их притискивале. Кметови су били обавезни да феудалном господару одраде тлаку, предају део својих годишњих производа (давшчина), дају за најам део жита и осталих пољопривредних производа (и неродне године), део стоке и сточних производа, од пчеларства део меда, а од виноградарства одређену количину вина или новца. Кмет је плаћао и ванредне намете феудалцу, цркви десетину, а покрајинском кнезу одређену количину овса за војне потребе. Феудалци су у трговини убирали царину, односно митнину, и кметовима онемогућавали трговину и могућност да дођу до новца продајом вишка производа у граду. Био је уведен и посебан порез за одбрану земље; феудалци су произвољно повећавали износ редовних и ванредних намета и мобилисали сељаке у феудалну војску, намећући им често и обавезу издржавања најамника.

Притиснути од властелина, цркве и државе, сељаци су претили исељавањем и склапали савезе ради одбране пред покрајинским кнезом, а од 1478. дизали буне (у Корушкој) и захтевали стару правду, што је значило повратак на обавезе које су биле у обичају до средине 15. века.

Рат са Млечанима погоршао је ионако тежак положај поданика. Борбе нису директно утицале на територију "словеначке" сељачке побуне која је избила усред ових борби. Али трошкови рата резултирали су великим порезима сваке године, покрајинска војска је позивана више пута, рат је увелико ометао трговину са Италијом. Прво је уведена нова царина на извоз стоке, а на крају је стигла потпуна забрана трговине на граници са Венецијом. Поред тога, цар је такође морао да попусти сталежима и одрекне се надзора земљишне властеле и делимично повуче своје правосудне реформе.

Савремени извори ову побуну називају „словеначким сељачким савезом“ јер је њен обим у великој мери одговарао словеначкој територији. Покрет је од самог почетка био много зрелији од Корушке побуне 1478. Устанак 1515. године заправо је рођен из сељачких захтева за „старом правдом“, односно обичајем и начинима покоравања који су били уобичајени пре покушаја феудалних господара да ојачају власт над земљом и повећају своје приходе разним иновацијама. Међутим, у овој ситуацији, побуњеничка борба за "стару правду" значила је борбу за напредак. Аспирације племства представљају јасан покушај да се коло историје врати уназад. Сељачка "стара правда", која садржи захтеве за делимичном слободом у трговини и занатству, у замену за плаћање дажбина у новцу, а не у натури, одупирала се феудалном ширењу племићких права и тлаке, без сумње је била напредна борба за очување старих, и истовремено за промоцију нових права. Овог пута, побуњенички покрет је од почетка имао јасну анти-феудалну оријентацију, коју нису маскирали други циљеви и који се логично развијао у шире револуционарне планове током побуне.

Устанак Сељачки савез Побуњенички покрет рођен је из три, четири старија и независна побуњеничка центра. На подручју око Кочевја земљорадници су дуго одолевали насиљу грофа Турна, који је успео да удвостручи приходе од своје земље у једној деценији; Толминци, који су под Хабсбурговце дошли тек 1509. године, одупирали су се новом, оштријем феудалном режиму Тиролца Нојхаусера од 1513. године, а били су незадовољни и теретом рата са Млечанима; Полхов Градец се већ 1514. жалио цару због Гашпара ​​Ламберга, али покушај помирења у Крању није успео; нова брана на Љубљаници изнад Љубљане проузроковала је поплаву на око 700 фарми све до Бистре код Врхнике и изазвала жестоке протесте сељака на покрајинском сабору. Коначно, неколико година, поданици из Бледа и Бохиња опирали су се разним даћама, а 1515. године спорили су се са грађанима из Радовљице због сеоских заната, који су желели да их угуше: грађани су послали наоружане људе у околину града да униште сеоске радионице. Побуну против Турна нехотице су запалиле и сами државни сталежи, који су га, у писмима цару, више пута упозоравале на његово насиље над поданицима друге властеле у његовом суседству од 1510. године: ишао је тако далеко да је чак заробио поданике са суседних имања и продао их у иностранство. Сва сељачка незадовољства, међутим, повезивале су препреке у сељачкој трговини, пошто је граница са Фурланијом била затворена дуги низ година због рата са Венецијом.

Већ првих месеци 1515. године, раније изоловани побуњенички центри почели су се формирати у облику широког сељачког савеза. Када су побуњеници изненадили неки од својих скупова, најкасније средином марта, с Турном и његовим омраженим стјуардом Стрженом и убили их обојицу, то је покренуло побуњенички покрет. Већ крајем марта сељачки савез, према некој поруци, имао је око 20 000 чланова и проширио се од Кочевја кроз долину Рибнице до Горењске, где су му се придружили поданици од Бохиња до Камника и Полховог Градеца. Већ за то време, поред повратка старој правди, сељачки савез је тражио и право да одлучује о ванредним порезима. Пољопривредници "не желе више да плаћају порез, осим онога што ће цар затражити и желе и послати им затворено писмо или одговор; на овај начин су припремљени и послушни дан и ноћ, са животом и имањем за оно што би цар желео од њих. "

Крањска провинцијска скупштина затражила је помоћ од цара представника на њеним састанцима. Закључио је да су специјални комесари стигли у Крањску средином априла, али су их побуњеници одбили на скупу у близини Љубљане и послали своје заменике директно цару Максимилијану. Цар, који је одбио да одобри нови хитни порез за рат против Млетачке републике, јер је сматрао да ће то додатно повећати незадовољство сељака, забранио је сељачки савез пре доласка сељачке мисије, али је желео да користи сељаштво. побуна ради јачања његове моћи у односу на феудалце. Због тога је и он љубазно примио пољопривреднике и обећао им своје посебне комесаре који ће истражити ситуацију и помоћи субјектима да изађу на правду. Од тада надаље, побуњеници су били чврсто уверени да је цар на њиховој страни, а не на страни феудалних господара. Тек су на крају побуне схватили своју заблуду.

Године 1514. почела је буна на поседу грофа Гашпара Ламберга у Полховом Градецу, али се 1515. пренела на све словеначке покрајине (осим Приморске). У марту 1515. сељаци су убили омрзнутог грофа Јулија Турна у близини замка Кочевје. После тога убрзано су почеле припреме за општи устанак. Одржавани су зборови сељака, одрицана послушност феудалцима, полагана заклетва и почело се са организовањем сељачких савеза у устаничким жариштима око Кочевја, Полховог Градеца, Рибнице, Бледа, Радовиљице, Крања и Камника, и њиховим повезивањем у шири Сељачки савез. Крајем марта 1515. Савез је окупио око 20.000 чланова на подручју од Кочевја преко Рибничке долине до у Горењско, где су му се прикључили кметови од Бохиња до Камника и Полховог Градеца.

Дизање сељака на на оружје вршено је под паролом Бој за стару правду () и Удружи се, бедни народе (). Цару је изражавана оданост, али се тражила заштита од племића и Турака, стара правда и друге слободе. Велику улогу у буни одиграо је и национални моменат, јер су кметови били готово искључиво Словенци, а господари - већином Немци, а незадовољство су довели до крајности некажњени турски упади.

Крањска Средином априла 1515. крањски сељаци су на великом збору код Љубљане одбили посредништво тадашњих власти и царских емисара између њих и цара, и захтев да се разиђу. Одмах после збора освојени су племићки замкови Полхов Градец, Брдо (код Домжала), Рожек (код Моравча) и Лебек (код Вача). На великом збору сељака у Новом Месту (Крањска) донета је 14. маја одлука за напад на замкове. У снажном налету, за свега неколико дана, они су освојили замкове Шрајберски Турн (код Лесковеца), Мехово (јужно од Новог Места), Рекштајн и Боштањ (код Севнице), Мокроног, Мирну и Раку. Нарочито упорно су племићи бранили ватреним оружјем замак Мехово, али су сељаци освојили бедеме замка. Штајерска Из Крањске, буна се у мају пренела у доњу Штајерску, где је 25. маја у Коњицама одржан велики сељачки збор коме су присуствовали и представници побуњених сељака из Крањске и Корушке. На збору је изабрано посебно вођство буне за Штајерску (300 људи). Покушај цара и племства да смире сељаке остао је безуспешан, и устанак се брзо ширио. У другој половини маја сељаци су освојили замкове између Сутле и доње Савиње (Подчетртек, Пилштањ, Збелово и манастир Студенице). Око 9.000 сељака је заузело је, после дводневних борби, Брежице, настављајући са још већом жестином нападе на племићка упоришта. Почетком јула освојени су замкови Куншперк, Подсреда и Бизељски град. У другој половини јуна буна је обухватила подручје око Граца. Корушка У међувремену, устанак који је у Корушкој почео још у априлу, разбуктао се свом силином после сељачког сабора у Пустрици 1. јуна, на коме је учествовало око 3.000 сељака и изабрано руководство буне. У наредних неколико дана буна је обухватила подручје од Подјуне (Јаунтал) према Рожу (Росентал), уз реку Гајл (Геил) и Драву до Линца, уз реке Глину и Крку; према северу устанак се преносио у долине реке Енс (Еннс) и Мел (Молл). Сви градови у Корушкој, осим Филаха и Фелкермаркта (Волкермаркт) стали су на страну устаника. Цела Словенија у пламену Док је устанак буктао у Штајерској и Корушкој, крањски кметови освојили су замкове и цркве на својој територији и принудили војску крањских сталежа (око 200 коњаника у почетном периоду борби) да се повуче у Љубљану, у коју су устаници продрли, али је напад на тврђаву био безуспешан.

До краја јуна буном је била обухваћена сва словеначка територија, осим Краса и Горице, где је живот сељака био нешто бољи. Устаници су освојили скоро све замкове, а на територији Крањске и Градове, осим Љубљане, Шкофје Локе и Крања. На ослобођеној територији сељаци су преузели сва царска права и сву власт, освојене замкове почели су уништавати и делити племићку имовину, а од захтева за старом правдом прешли су на обрачун са целим племством. Иако идеја за потпуно укидање феудализма у овој сељачкој буни није дошла до јасног изражаја, развој буне указује докле су стигли планови побуњеника. Они су, ипак, сувише касно сазрели, што је све утицало да се нису могле спречити значајне тактичке грешке и пропаст буне. Реакција власти Супротстављене снаге Војна организација устаника ослањала се на већ постојећу војну организацију за одбрану од Турака, а у систему те одбране устаничка упоришта постали су табори (утврђења). Устаничке јединице биле су због одбране од турских навала увежбаније за одбрану, а за успех у устанку напад је значајнији. Устаничка војска била је састављена искључиво од пешадије наоружане мањим бројем пушака, вилама, косама, секирама и мотикама. Устаничке јединице делиле су се на читав низ мањих група, међусобно неповезаних по покрајинама, већ по мањим рејонима. Војне старешине били су углавном сељаци са ратним искуством из борби против Турака. На челу војске сваке покрајине стајале су војводе, са двојицом старешина и двојицом говорника или прокуратора, и њиховим помоћницима. Укупна јачина устаничких снага у највећем размаху буне цени се на око 80.000 људи (10% целокупног становништва).

Племићка војска била је боље наоружана (оклопима, пушкама и топовима) и обучена, састављена од пешадије и коњице, што је у борби против кметова одиграло пресудну улогу, мада су за одлучујуће борбе у Корушкој племићи располагали са свега 600, а у Штајерској са 900 војника. Царска интервенција