Грчка ( — Елада; — Хелас), званично Република Грчка ( — Елиники Димократија), држава је у југоисточној Европи. Налази се на Балкану, између Егејског мора на истоку, Јонског мора на западу и Средоземног мора на југу. Граничи се са Албанијом на северозападу, Северном Македонијом и Бугарском на северу и Турском на североистоку. Са површином од нешто мање од 132.000 km² највећа је држава на Балканском полуострву и на 97. месту је у свету. Поред континенталног дела, Грчка обухвата и преко 1.400 острва од којих су највећа и најзначајнија Крит, Евбеја, Лезбос, Родос и Крф. Обала је јако разуђена и са дужином од 13.676 km, Грчка је на 11. месту у свету. Рељеф је углавном планински, а највиши врх је планина Олимп са надморском висином од 2.917 m.
Према подацима пописа становништва из 2011. Грчка је имала нешто мање од 11 милиона становника, а готово половина становништва је живела у три највеће градске агломерације у земљи — Атини (која је уједно главни и највећи град), Солуну и Патри. Већи градови су још и Ираклион, Лариса, Волос и Родос. Око 95% становништва су етнички Грци, те се Грчка сматра једном од етнички најхомогенијих земаља Европе. Најбројнија национална мањина су Албанци са уделом у укупној популацији од око 4%. Службени језик је грчки, а у конфесионалном погледу доминира православно хришћанство (Православна црква Грчке и Васељенска патријаршија).
Историја савремене грчке државе вуче корене још из времена Античке Грчке, а сама Грчка се често сматра „колевком“ модерне европске цивилизације. Грчка је домовина савремене демократије, филозофије, Олимпијских игара, европске књижевности и историографије, политичких наука, важних научних и математичких принципа, географије, уметности (посебно драмских форми комедије и трагедије, те скулптуре). На Унесковој листи светске баштине налази се чак 17 локалитета широм Грчке. Модерна Грчка држава настала је 1830. након победе у рату за независност против Османског царства.
Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација. Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981. Од 2001. део је Еврозоне. У привредном смислу Грчка се убраја у високоразвијене државе са високим животним стандардом становништва.
Порекло имена На савременом грчком језику ова земља се зове Елада, односно Елас (), док је званично име Еленска Република (). Према митологији праотац свих Грка (односно Елена) био је Елен (), најстарији син твораца људског рода после великог потопа Деукалиона и Пире. Према Хесиоду Еленови синови Еол, Дор и Ксут су основали четири најважнија грчка племена и ујединили цео грчки народ који је добио име по њиховом оцу Елену (па отуда Елени или Хелени). Етноним Елени помиње и Хомер у свом епу Илијада где племе Мирмидонаца које је предводио Ахил назива још и Хеленима. По Хомеру Елени су били сви Грци који су живели у копненом делу данашњег Балканског полуострва.
Етноним Грчка који се користи у савременом српском језику (баш као и иста основа у већини светских језика) потиче од латинског назива Греција () којим су Римљани означавали подручје где живе Грци (односно Греки, ). Етноним вероватно представља латинизовану верзију грчког имена Грекос () који у преводу означава придев грчки (али чије порекло није у целости доказано).
Етноним Греки () први је користио Аристотел у свом делу Метеорологија и под тим појмом подразумевао је земље између древне Додоне и реке Ахелос (у данашњој централној и северозападној Грчкој) које су насељавали народи који су себе некада називали Грекима, али у Аристотелове време Еленима. На основу поменутих Аристотелових запажања очито је да су се становници данашњег Епира и западне обале Грчке која се налази насупрот Апенинског полуострва (и данашње Италије) једно време називали Греки и да се тај назив проширио и на Римско царство.
Хесиод је у свом делу Женски каталог спомињао Грекоса као једног од два сина Зевса и Пандоре (други је био Латинус).. Према филозофу Стефаносу Византијском (дело Етника) Грекос је био Тесалосов син и по њему су Грци добили првобитно име које је касније прерасло у Елени.
Током позног античког периода грчке историје (од III до VII века) сви Грци су се називали Ромејима односно Римљанима (), што је у вези са чињеницом да су се све Грци Римског царства сматрали Римљанима после 212. године. У доба цара Теодосија -{I}- и јачања хришћанске вере на подручју целог Римског царства термин Елени се односио на следбенике древних паганских политеистичких религија. Термин Елени и Еленизам је поново оживео тек након IX века и поново постао доминантан део грчког културног живота у XI веку.
У српском језику термин Еленизам се углавном односи на антички део грчке историје.
Географија
Положај мини|Географска мапа Грчке Грчка излази на Егејско, Јонско, и на Средоземно море између Албаније и Турске. Налази се на 39° СГШ и 22° ИГД.
Копнене границе су јој дуге укупно 1.288 -{km}-. Граничи се са Албанијом у дужини од 282 -{km}-, Бугарском 494 -{km}-, Турском 206 -{km}-, Северном Македонијом 246 -{km}-. Обале су јој дуге 13.676 -{km}-.
Обала је веома разуђена, са мноштвом острва, полуострва и залива. Њихова обала је по разуђености друга у Европи. Највећи део државе је под планинама, највиши врх је Олимп са 2.911 m надморске висине. Земља није погодна за развој пољопривредне културе осим у неким долинама уз реку.
Геологија и рељеф Рељеф Грчке је претежно планински. Дуж западних обала пружају се Пиндске планине, на које се настављају планине на Пелопонезу и Криту. У североисточном делу су Родопске планине. Низија је мало и настале су таложењем речних наноса. То су у долини реке Пиниос Тесалија, у долини реке Вардар Солунска низија и у долини реке Марице Тракија. Тло је на овом простору нестабилно, због чега су чести земљотреси.
Воде
Бистрица је најдужа река у Грчкој са укупном дужином од 322 km. Река је друга по дужини у историјској области Македонији, после реке Вардар дуге 388 km. Бистрица извире на планини Грамос (Северни Пинд), у северозападној Грчкој на граници са Албанијом под именом Белица, затим тече ка југоистоку ка области Западна Македонија, прави велики завој и почиње да тече ка североистоку ка области Средишња Македонија, где се улива у Солунски залив Егејског мора у великој делти коју уз Бистрицу чине и реке: Караазмак (Лудиас) и Вардар (Аксиос).
Највеће језеро у Грчкој је Трихонида и налази се у округу Етолија-Акарнанија.
Клима Грчка првенствено има медитеранску климу, са благим, влажним зимама и топлим, сувим летима. Ова клима се јавља на свим приморским локацијама, укључујући Атину, Киклада, Додеканези, Крит, Пелопонез и делове Стере Еладе (Централна Континентална Грчка). Пиндус планине снажно утичу на климу земље, због веће изложености југозападном систему довођења влаге.
У планинским областима северозападне Грчке (делови Епира, Централна Грчка, Тесалија, Западна Македонија), као и у планинским централним деловима Пелопонеза — укључујући делове префектура Ахаја, Аркадија и Лаконија — карактеристична је алпска клима са обилним снежним падавинама. У унутрашњости северне Грчке, у централној Македонији и Источној Македонији и Тракији карактеристична је умерена клима са хладним, влажним зимама и топлим, сувим летима. Снежне падавине се јављају сваке године у планинама и северним деловима, а кратке снежне падавине се ретко јављају у нижим јужним областима, као што је Атина.
Флора и фауна Фитогеографски, Грчка припада Бореалном краљевству. Према Светском фонду за природу и Европској агенцији за животну средину, територија Грчке може се поделити на шест екорегија: илирске листопадне шуме, мешовите шуме Пинда, балканске мешовите шуме, родопске планинске мешовите шуме, егејске и западне турске склерофиле. мешовите шуме и медитеранске шуме Крита. Грчка је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа из 2018 године, од 6,6/10, што је рангирало државу на 70. место у свету од 172 земље.
Историја
Праисторија
Најстарији доказ људског присуства на Балкану, датиран у 270.000. п. н. е. у пећини Петралона у северној грчкој покрајини Македонији. Неолитска насеља у Грчкој, која датирају у 7. миленијум п. н. е. су најстарији у Европи за неколико векова, пошто Грчка лежи на путу којим се земљорадња ширила са Блиског истока у Европу.
лево|мини|200п|Фреска у палати Кнососа на острву Крит Почетак европске историје, када су краљевства и царства цивилизација на Оријенту цветала и пропадала, почиње доласком Грка. Први, стидљиви кораци ка успону, од примитивне културе до врхунске цивилизације, учињени су на простору Егејског мора у току бронзаног доба (2800—1100. п. н. е.). Било је то доба трговине и комуникације међу народима у коме је углавном владао мир, који би повремено био прекидан крвавим ратовима. Област Егеја имала је кључну позицију при свакој трговини међу народима који су долазили са севера из Мале Азије или северне Африке током 2. и 3. миленијума п. н. е. Целокупна егејска цивилизација била је заснована на војно поморској моћи и трговини. Становници старог света пренели су своју трговину на острва и приобално подручје Егеја, а самим тим су допринели повећању материјалног богатства. Крит је био у сталној трговачкој вези са остатком Егеја где су израстале нове, мале, независне цивилизације, од којих је Кикладска била најзначајнија. Група Кикладских острва је била исувише мала да би могла примити велики број становника, међутим богатство минерала и метала уз изузетно повољан географски положај, доделио је острвима веома важну улогу током раног бронзаног доба.
мини|Остаци Аполоновог храма у Делфима|200п Зависно од места развитка егејских цивилизација или у зависности од одређених карактеристичних археолошких остатака, добиле су име, Минојска по критском легендарном краљу Миноју; Кикладска по групи острва; Микенска по граду Микени. Постојала је и Тројанска цивилизација, у региону Троје, на северозападу Мале Азије. Доласком Дораца са севера бронзано доба се завршава свуда између 1100. и 1000. п. н. е. Њихов долазак је представљао последњи ударац микенској цивилизацији.
Античка Грчка
У међувремену Пелазги и Јоњани напуштају континентални део Грчке под притиском Дораца, који су освојили Пелопонез. Прешли су море и настанили се на северним егејским острвима и дуж малоазијске обале. Ту су израсли велики градови који су већ од 7. и 6. века п. н. е. постали центри бриљантних цивилизација. Међу богатим градовима Мале Азије издвајали су се Клазомена, Халикарнас, Колофон, Смирна, Фокеја, Самос, Ефес и изнад свих Милет. Они су били колевка науке и филозофије и први градови који су се развили у градове-државе. Пре него што су потпали под власт Лидијаца и Персијанаца, помогли су да се области Медитеранског и Црног мора отворе утицају грчке цивилизације. Крајем тог периода (6. век п. н. е.) појављују се две супарничке силе, Спарта и Атина.
Са појавом Хомера и његових епова, Илијаде и Одисеје, Грчка иде ка новом добу убрзаног напретка који ју је увео у период данас познат као класично доба (500—323. п. н. е.). То је период који је иза себе оставио најпознатије споменике и реликвије.
мини|лево|200п|Партенон на Акропољу у Атини Период од 480. до 431. п. н. е. карактерише доминација великог државника Перикла, који је иницирао грађење велелепних здања међу којима се истичу Партенон и Пропилеји на Атинском Акропољу. У спољашњој политици Атинска империја је доживела врхунац. Што се тиче унутрашње политике, била је заснована на принципима широке демократије формирањем народног сабора коме је свако имао приступ и стварањем савета “војсковођа” који су бирани сваке године.
Пелопонески рат (431—404. п. н. е.), који је наговестио пропадање Атине, у суштини представља последицу неизмерног страха који су Спартанци осећали у односу на снажну и моћну Атину.
Велика епидемија 430. п. н. е., фатални неспоразуми око стратегије коју је требало применити након Периклове смрти 426. п. н. е. дефинитивно су бацили Атину на колена и подредили дејству бруталне диктатуре коју јој је Спарта наметнула.