Српско средњовековно право обухвата период од прве половине -{VII}- до друге половине -{XV}- века нове ере. Средњовековно српско право је започело са народним веровањима и обичајима, па се почело развијати у форми писаног права захваљујући српским царевима, краљевима и архиепископима тог доба. Њиховим повељама и разним законицима су уведене казне и почело се развијати статусно, грађанско, кривично и процесно право. Видљив је и утицај Византијског права чији је допринос био од великог значаја за српско средњовековно право.
Извори права Већи део српског средњовековног права познат нам је кроз обичајно право. Већ од краја -{XII}- века настају писани извори права као што су: повеље, међународни уговори, закони и статути. Као најзначајнији извори од свих издваја се Хиландарска повеља Стефана Немање, Законоправило Светог Саве и Душанов законик о којима ће бити више у наставку текста. Без обзира на постојање писаног права, обичајно право се није у потпуности угасило, многи обичаји се практикују и данас, неки у већој, неки у мањој мери, а многи су постали саставни део неких закона.Шаркић, Срђан. „Извори средњовековног српског права”. HeinOnline
Обичајно право Није сигурно да ли су постојали писани извори права у Србији до -{XII}- века, али до тада је постајало обичајно право као један од извора. Ти обичаји се присутни и данас, неки обичаји у мањој, а неки у већој мери. У Србији, обичајно право представља најважнији извор права до краја -{XII}- века јер је њиме усмераван начин живота народа. Као што и сама реч каже, обичајно право чине обичаји, што значи устаљено понашање према неким неписаним правилима која су постала традиција одређене заједнице или читаве нације. Бројне ствари су биле регулисане обичајним правом попут брака, а обичајно право се прожима и кроз само кривично право. Приватноправни односи, попут регулисања земљишних спорова и накнаде штете су такође били регулисани обичајима. Брачни односи су били регулисани обичајима и после примања хришћанства. Један од брачних обичаја је био закључивање брака отмицом и трајао је вековима. У Србији се примењивао све до краја -{XIX}- века, а неки случајеви су забележени и у првој половини -{XX}- века. Према обичајном праву, Словени су лако раскидали брак са својим женама, а одјек тога се види у Жичкој повељи где се мирним тоном говори о мужевљевом раскиду брака, док се женин раскид брака види као једна врста беснила.
У кривичном праву бројне установе су биле пореклом из обичајног права, тако је обичајно право, у случају убиства или рањавања познавало и крвну освету или њену замену вражду. Обичајно право се налази у темељима многих средњовековних државних установа, тако је државни сабор (станак у Босни) дуговао своје порекло обичајима. Постојао је обичај да се сви мушкарци, који су способни за оружје, окупљају на зборовима у жупама и племенима. Примањем хришћанства, дошли су и црквени сабори. На тај начин, из два стара начина окупљања настала је институција државног сабора.
Код Срба се помиње и веровање у натприродна бића попут вампира и вукодлака и према том веровању покојник би се повампирио у првих 40 дана смрти и чинио лоша дела. Према веровању, он би се једино могао уништити ако би га проболи глоговим коцем или ако би се његово тело спалило. Одредбом из Душановог законика то је постало забрањено и кажњиво плаћањем вражде. Црква је оштро осуђивала магијско-религијску праксу, такозване празноверице. Чак се може казати да је обичајно право основ српских средњовековних државних институција. Државни сабор, поред владара главно државно тело у средњовековној Србији, своје порекло вуче из племенских ратничких зборова.
Примена обичајног права је полако губила свој значај настанком писаног права, али не у потпуности. Сви правни односи који нису били решени неким писаним правом су и даље наставили да се регулишу путем обичајног права, а неки обичаји су чак постали саставни део повеља и Душановог законика.Шаркић, Срђан Смањење обима примене обичајног права није значило нестанак и губитак значаја обичајног права из два разлога: 1) бројна обичајна правила су била кодификована у повељама и у Душановом законику и на тај начин наставила свој живот; 2) обичајно право је наставило да важи за све оне правне односе који нису били регулисани писаним правом.
Повеље
Повеља је документ којим се пружају нека права и привилегије као што су владари тог доба пружали повељама права цркви, властели, а некад и привилегованим градовима. Осим тога што су могле да служе као даровнице, повеље су владари користили и као заповести властели којима су уређивали односе на властелинском поседу, као и односе између властеле и њима потчињених субјеката. Повеље су најстарији писани извори права у Србији, а Хиландарска повеља Стефана Немање из 1198/1199. године је најстарији писани извор права из средњовековног периода српске историје.
Из разлога што је то најстарија сачувана повеља има и посебан значај, али то је само једна од значајних повеља Стефана Немање. Српски владари су своје повеље писали на српскословенском језику, а касније и на грчком. Писане су на папиру или папирусу који је брзо пропадао па баш због тога је и сачуван мали број повеља. Форма повеља је била изразито строга, а она се састојала од увода (протокола), текста и закључка (есхатокола), а сваки од тих делова је имао своје мање целине. Постојале су и посебне повеље под називом хрисовуље, а оне су се естетски разликовале од других јер су биле означене златним печатом. Повеље се деле на манастирске, градске и властелинске од којих је највише манастирских. Од 165 манастирских повеља најзначајнија је већ поменута повеља Стефана Немање којом је заснован Хиландар. Његов син, Стефан Првовенчани, обдарио је манастир Жичу 1220. године и у још два каснија наврата повељама чији текст је сачуван на зидовима манастира, а које нам доносе важна сазнања о брачном праву тог времена.. Још неке значајне повеље су: Скопска повеља из 1299/1300. године којом је краљ Милутин потврдио даровања претходних византијских и бугарских владара манастиру св.Ђорђа код Скопља, Бањска повеља из 1313-1318. године којом је краљ Милутин основао и обдарио своју задужбину манастир Светог Стефана у Бањској, повеља краља Милутина манастиру Грачаници из 1321. уклесана је на унутрашњем зиду цркве, Дечанске повеље из 1330. и 1343-1345. године настале су када је краљ Стефан Дечански даровао своју задужбину, Призренском повељом из 1348-1353. године цар Душан је обдарио задужбину-манастир Светих арханђела Михајла и Гаврила код Призрена... Властелинских је сачувано само десетак, а од градских само једна.Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет. стр. 21-23
Разлог за мали број сачуваних властелинских повеља је, осим материјала на коме су писане, чињеница да су властелини, у највећем броју, нестали са пропашћу средњовековне српске државе. Од градских повеља је сачувана само једна, у латинском преводу, којом је краљ Душан 1343. године потврдио права и привилегије албанском граду Кроји. Та повеља се чува у архиву у Барселони.
Међународни уговори Међународним уговорима у Србији за време средњег века успостављене су повластице и односи страних трговаца у Србији. Такви уговори, који су подстицали економски развој државе, су најчешће склапани са Дубровником, а у мањем броју са Венецијом као и са неким другим земљама. Уговор Стефана Немање са Дубровником из 1186. године је најстарији сачувани међународни уговор. Тај уговор је био мировни уговор са Дубровником после неуспелог заузимања Дубровника. Прво су ти уговори били закључивани двостраном заклетвом, свака страна се заклиње да ће испунити обећање и извршити обавезе, али касније за време краља Драгутина добијају облик једностране повеље, којом су српски владари давали привилегије тговцима из Дубровника. У почетку су уговори са Дубровником били склапани од стране хумских кнезова, потом са централизацијом српске власти од стране српских владара, а са падом српске царевине су поново српски великаши били ти који су, уз деспота, склапали споразуме са Дубровником. Заклетве владара су биле размењиване после сваке промене на српском престолу. Главне карактеристике тих уговора су биле да је њима гарантована слобода кретања трговаца, накнада причињене штете, неприкосновеност трговачке робе и забрана репресалија. Поштовање тих уговора је довело до постепеног изграђивања својеврсног међународног права на том подручју Европе. Важна тема су биле и царине од којих су били ослобођени на почетку, али касније се предвиђало њихово наплаћивање на законитим местима, без увођења нових што је било и забрањено Мирковић, Зоран. стр. 23-24
Законоправило
Зборници црквеног и грађанског права у Византији су били номоканони у којима су изложени црквени прописи, царски закони, као и тумачења правника. Њихову садржину су чинила правила светих апостола, правила шест васељенских сабора, правила десет помесних сабора, као и правила светих отаца. Најпознатији наш номоканон је номоканон који је написао архиепископ Сава назван „Законоправило”, настао после добијања аутокефалности 1219. или 1220. године. Архиепископ Сава је користио грађу из канонских зборника и зборнике кривичног, грађанског и процесног византијског права које је превео Прохирон цар Василије -{I}-. Циљ овог Законоправила је био да тек насталој српској цркви осигура самосталан положај и избегне византијски "цезаропапизам". То је изведено тако што је Законоправило почивало на принципу сагласја цркве и власти. Законоправило је садржало тумачење Аристине и Зонаре, а оригинал није сачуван. Најстарији препис је Иловички из 1262. године. Познато је још 11 српских преписа: Рашки, Сарајевски, Дечански, Пчињски, Хиландарски, Пећки, Београдски, Савински, Морачки, Законик Јована Злокруховића и Номоканон из Сентандреје. Чак и за време туђинске власти Законоправило је било извор права. Највећи део је посвећен кривичном праву.Мирковић, Зоран. стр. 24-26
Српски Номоканон нема прототип ни у једном сачуваном грчком или словенском рукопису. Сава се определио за тумачења канона Алексија Аристина и Јована Зонаре, уместо тенденциозних коментара Теодора Валсамона, који изражавају идеју свемоћи византијског цара и битно ограничавају самосталност, аутокефалних цркава. Аутор је свесно изоставио све правне списе који би ограничавали слободу деловања владара у световној сфери и цркве у оквиру сопствене јурисдикције, Сава је изоставио и оне одломке из Еклоге и Епанагоге у којима се оправдавало потчињавање цркве државној власти. Законоправило Светога Саве је имало велики значај не само код Срба него и код свих православних Словена. Већ 1226. године препис је однет у Бугарску, где је прихваћен као опште обавезни зборник, да би 1262. други препис био послат из Бугарске у Русију, митрополиту Кирилу -{II}-. На сабору у Владимиру 1274. године Крмчија је проглашена за опште обавезни зборник правила за руску цркву.Срђан Шаркић,Утицај византијског права на средњовековно српско право Законоправило је било извор црквеног и световног права српске државе. Једина разлика између српског и византијског Законоправила је била у томе што је византијско Законоправило начелно све слободне људе третирало као равноправне, што није одговарало српском сталешком уређењу.
Душанов законик