мини|321x321пиксел|Џон Хопкинс ледник мини|325x325пиксел|Залив глечера Национални парк и резерват Залив глечера (енгл. Glacier Bay National Park and Preserve) је амерички национални парк који се налази на југоистоку Аљаске западно од Џуна. Председник Калвин Кулиџ прогласио је подручје око залива глечера националним спомеником према Закону о старинама (Antiquities Act) 25. фебруара 1925. После проширивања споменика од стране председника Џимија Картера 1978. године, по Закону о очувању земље од националног интереса (АНИЛЦА) (Alaska National Interest Lands Conservation Act - ANILCA) 2. децембра 1980. године национални споменик је проширен за 523.000 хектара (817.2 квадратних миља; 2.116,5 km²) и створен је залив глечера национални парк и резерват. Национални резерват обухвата 58 406 хектара (91,3 квадратних миља; 236,4 km²) јавног земљишта на непосредном северозападу парка, штитећи део реке Алсек са стаништима рибе и дивљих животиња, а истовремено омогућава спортски лов.
Геологија Западна страна залива се састоји од 7925 метара дебелог низа палеозоидских седиментних стена, углавном крупних кречњака и аргилита. Најстарије стене у овом низу су Вилоубај кречњачке стене из касног силура, а најмлађе су црни кречњаци из средњег девона. Стене откривене на брду високом 367 метара надморске висине зову се Нунатак и оне су метаморфне. Резерве диорита из ране креде су откривене јужно од плимског канала и на острвима Себрее и Стургес. Кварц диорит избија на острву Лемесурир. Залихе гранита су откривене у Бундас заливу.
Глацијални напредак се догодио пре 7000, 5000 и 500 година са последњим проширавањем до улаза у залив, где је са леве стране огромна полукружна термална морена. Површинска последица глацијалног наноса укључује шљунак, као и испирање морене. Глацијални шљунак се проширио и до 609 метара дуж планинске падине. Језера су формирана тамо где су глечери преграђивали долине. Предглацијалне шуме су пронађене источно од увале Гоосе и на источној страни улаза у Муир. Према Росману, једна од изузетних карактеристика Залива глечера је брзо напредовање и повлачење глечера током неколико подстаница у последњих неколико хиљада година.
На посматрачкој планини се налази лежиште бакра. Кварцне жице које садрже злато изложене су западно од залива Дундас и на острву Гилберт. Плако злато се такође налази у заливу. На западном делу улаза Ренду је укопано налазиште сребра.
Према Мек Кевету, најопсежнија и најбоља налазишта злата се налазе у песку плаже близу залива Литуја. Ископавање овог песка започело је 1894. године запошљавајући до 200 мушкараца до 1896. Међутим, већина производње је завршена до 1917. године.
Ова регија има има изражену тектонску активност са честим земљотресима. Клизишта узрокована земљотресом су изазвала цунамије. Поред тога, у деловима региона се дешавају и постледнички одскоци, то јест процес у ком се земља подиже након што је тежина ледника уклоњена. Географија мини|Национални парк Залив глечера Национални парк Залив глечера обухвата најсевернији део југоисточне обале Аљске, између Аљаског залива и Канаде. Обухвата простор од 13 287 km², а већину парка чини дивљина која покрива површину од 10 287 km² од укупног простора овог парка. Остатак од 2428 км представља заштићени поморски екосистем. Бредијево ледено поље покрива планински масив Фаирвеатхер, који се протеже од океана до Залива глечера. Залив глечера се протеже од Леденог мореуза до границе између Канаде и Сједињених Америчких Држава.
Нема путева који воде до паркаи најлакше је доћи путем ваздушног саобраћаја. Током лета имају трајекти који воде до мале заједнице Густавус или директно до луке у ували Бартлет. Упркос недостатку путева парк просечно прима око 470 000 рекреативних посетиоца годишње, од 2007 до 2016 године са 520 171 посетиоца 2016. Највише посетиоца долази бродом. Број бродова који може да стигне сваког дана је ограничен прописом. Клима Према систему класификације Копен, национални парк глечера има шест климатских зона; субарктичка са хладним летима и кишом, субполарна океанска, умерена океанска, влажна континентална блага, влажна током целе године, влажна континентална сува хладна летња и топла летња медитеранска. Зона тврдоће биљке у посетилишту Глацијер Беј износи 7а са просечном годишњом екстремном минималном температуром од .
Животна средина мини|275x275пиксел|Залив глечера Национални парк глечера чува готово 600.000 хектара (2428.1 km²) федерално заштићених морских екосистема на Аљасци (укључујући потопљена земљишта) са којима се могу упоредити други мање заштићени морски екосистеми. Унутар парка и резервата налазе се два завичаја Тлингита, која су данас од културног и духовног значаја за животне заједнице. Река Алсек служи као пут открића и миграције из обалног планинског ланца у парку до Тихог океана у резервату. У оквиру резервата, за разлику од парка, река Алсек пружа окружење за потребе преживљавања, комерцијални риболов и лов, како је предвиђено Законом о очувању земље од националног интереса (АНИЛЦА) (Alaska National Interest Lands Conservation Act - ANILCA), истовремено штитећи ледени екосистем. Глечери Национални парк глечера је назван по својим обилним воденим и копненим глечерима, којих укупно има 1.045.
У парку се налази седам плимерских глечера: ледник Маргерије, глечер Гранд Пацифик, ледник Мек Брајд, ледник Ламплуг, ледник Џонс Хопкинс, глечер Гилман и ледник Ла Пероуз. (Глечери са високим водостајима укључују и глечер Ригс, ледник Рејд, ледник Литија и ледник Норт Крилон.) Четири од ових глечера активно мељу ледене брегове у залив. У деведесетим годинама, ледник Мујир се повукао до те мере да то више није глечер са плимним турбинама. Рецесија ледника у парку детаљно је документована откако је Ла Пероус посетио залив 1786. Према америчкој националној служби парка, Уопште, плимни и копнени глечери у парку се смањују и полако се повлаче током последњих неколико месеци деценијама. Неки глечери и даље напредују, укључујући ледник Џонс Хопкинс и глечере у заливу Литија. Глацијално повлачење Џосеф Видбеј, господар открића током експедиције у Ванкуверу 1791–95, пронашао је ледени теснац, на јужном крају залива глечера, угушеног ледом 1794. године. Сам леднички залив био је готово у потпуности прекривен једним великим плитководним ледником. Године 1879. природословац Џон Муир открио је да се лед повукао готово целим путем до увале, на удаљености од око 77 км. До 1916. ледник Гранд Пацифик налазио се на челу Тар Инлета на око од ушћа залива глечера. Ово је најбрже документовано повлачење ледника. Нису сви глечери парка у повлачењу. Два примера су ледник Џон Хопкинс који је, према опажањима 2012. године, напредовао брзином од 10 до 15 стопа дневно (3,0 до 4,6 м), и леденица Маргерије која је стабилна, нити напредује нити се повлачи. Научници који раде у парку чувају наду да ће научити како се ледена активност односи на климатске промене. мини|169x169пиксел|Залив глечера геолошка доба
Екосистеми Екосистеми у парку су влажна тундра, алпска тундра, обална шума, глечери и ледена поља.
Региони парка најближи Аљаском заливу имају релативно благу климу са значајним кишама и релативно ниским снежним падавинама. Доњи ледењачки залив је прелазна зона, а горњи глечерски залив је хладан и снежан. Приступ копну може бити отежан, будући да леднички фјордови имају стрме зидове који се уздижу директно из воде.
Фауна Дивљач у Заливу глечера обухвата врсте мрког и црног медведа, сивог вука, којота, лоса, ситка јелена, риђу лисицу, дивокозе, мамуте, овце, дабра, риса, две врсте видре и планинску козу . Птице које гнезде у овом парку укључују ћелавог орла, сурог орла, пет врста детлића, две врсте колибрија, гаврана, четири врсте сокола, шест врста јастреба и десет врста сове. Морске врсте сисара који пливају на обали су морска видра, морски лав Стелер, пацифички бели делфин, орка и грбави кит.
Активности мини|295x295пиксел|Маргери глечер - приказ са НСП туре бродом Око 80% посетилаца у Заливу глечера стиже бродовима. Управа националних паркова управља кооперативним програмима где чувари парка пружају интерпретативне услуге на бродовима и чамцима који нуде излете у удаљеније делове парка. Смештај у парку је доступан у хотелу Глацијер Беј Лоџ (Glacier Bay Lodge).Catton, Ch. 4 У парку и резервату одржавају се многе активности на отвореном, као што су пешачење, камповање, планинарење, кајакаштво, рафтинг, риболов и посматрање птица. За разлику од многих других националних паркова на Аљасци, лов за преживљавање је дозвољен само у резервату, а не и у парку.
У резервату су дозвољени спортски лов и заробљавање животиња. За лов и заробљавање животиња морате да имати све потребне дозволе и да поштујете све остале државне прописе. Управа националних паркова и држава Аљаска заједно управљају ресурсима дивљих животиња у резервату. Кампери и ловци треба да буду свесни да су мрки медведи уобичајени у резервату и да треба да буду спремни да избегну сукобе са њима. Врсте које људи углавном лове у резервату су црни медведи, планинске козе, вукови, ждеравци, снежнице, пловуше и бројне крзнене животинје. Постоји један велики водич за лов овлаштен путем уговора за рад у Националном резервату Залив глечера. Три колибе и једана агенција могу пружити превоз и услуге за риболов, и лов на дивље животиње и птице.
Спортски риболов је још једна од популарних активности у парку. Аљаска дозвола за спортски риболов је потребна свима који имају 16 година или више, а нису становници Аљаске, и свим становницима између 16 и 59 година, да би могли да лове у слатким и сланим водама Аљаске.
Људска историја Праисторија и истраживање мини|318x318п Најранији трагови људске окупације у Заливу глечера датирају још пре око 10 000 година. Евиденција о људкој активности је оскудна, зато што је већи део глечера био и јесте замрзнут и тако су глечери избрисали све трагове историјске окупације. Стално подизање копна може открити нове локације које су потопљене порастом нивоа мора. Већина свих доказа потиче из претходних 200 година.
Жан Франсоа де Гало де Лаперуз је био први европски истраживач који је 1786 године пешке истражио обалу Аљаске у области Залива глечера и успоставио контакт са племеном Тлингит. Средином 18. века су и Руски трговци крзном посетили обалу Аљаске. Џорџ Ванкувер је касније 1794. посетио ту област у Ванкуверовој експедицији. Руси су се углавном бавили тим подручјем све до 1880-их, када су Американци стигли на Аљаску.
Џон Муир је посетио Залив глечера 1879, непосредно пре оснивања Националног парка Јосемити, његовог првог великог случаја. Муир је дошао на Аљаску како би сазнао о глечерима, средству формирања ледничког пејзажа долине Јосемита. Муир је послао отпреме назад у Сан Франциско, да буду објављене у Билтону Сан Франциска 1879. и 1880. године. Коначно, сакупљајући приче и извештаје са свог трећег и четвртог путовања, 1890. и 1899. године, 1915. године објављује књигу Путовања по Аљасци, промовишући Залив глечера и унутрашњи пролаз. Муирови списи су довели до именоваља једног глечера, глечера Муир.
Паробродна компанија Пацифичке обале је, током 1890-их, покренула обиласке унутрашњег пролаза из Такоме и Портланда, истичући Глечер Муир и Залив глечера. Приступачност Заливу глечера довела је природњаке и геологе да проучавају, прегледају и именују глечере. Извршни директор железнице Едвард Хариман је 1899 организовао експедицију Хариман на Аљасци. Едвард Хариман је регрутовао Муира, Џорџа Бирда Гринела, фотографа Едварда Шерифа и неколико других да проучавају обалу Аљаске на специјално опремљеном броду, проведући 5 дана у заливу. Експедиција је приметила значајно повлачење ледника. Неколико месеци касније, земљотрес магнитуде 8.0 који се догодио 10. септембра 1899. године, проузроковао је да се глечер Муир уруши у залив, испунивши га и учинивши га мање доступним и привлачним за туристе. После 1900. глечер Таку је постао популарна дестинација.