Љускавци (, [Манидае] — „духови”), панголини или љускави мравоједи је породица плаценталних сисара из натпородице Manoidea. Ову породицу сисара чине родови Manis (потпородица Maninae), Phataginus (потпородица Phatagininae) и Smutsia (потпородица Smutsiinae), и несврстана изумрла врста Manidae sp. [DPC 3972 & DPC 4364]. Стручни назив за чланове ове породице сисара је маниди, али су такође знани и по неформалним називом (тј. надимком) "шишарке које ходају". Ова породица је једини живи представник реда Pholidota.Mark S. Springer, Christopher A. Emerling, John Gatesy, Jason Randall, Matthew A. Collin, Nikolai Hecker, Michael Hiller, Frédéric Delsuc BMC Evol Biol 19, 31
Етимологија назива Породица: Поријекло назива од: Значење назива:Manidae типског рода Manis и таксономског наставка -daeдухови
Назив панголин води поријекло од малајске ријечи пенггулинг (), што значи онај који се склупчава. Такође, овај назив води поријекло и од сличне малајске ријечи тенггилинг (), као и од индонежанске ријечи тренггилинг () и филипински ријечи балинтонг (), голинг () и танггилинг (), које имају исто значење.
Опис Глава Лобање код љускаваца су издужене и троугластог су облика (гледано одозго и са стране) са непотпуним или веома танким јагодичним (зигоматским) луком и са њушком цјевастог облика. Иако љускавци немају зубе у вилицама, па чак ни гене за развој зубне глеђи, горња вилица код љускаваца има оштре рубове који бочно граниче са непцем. Доња вилица је дуга и танка, и на почетку ње се налази пар коштани структура по облику слични зубима (тзв. псеудозуби). Ушне шкољке код љускаваца су мале и присутне само код азијски врсти, а ноздрве су валвуларне. Вид и слух код љускаваца је слаб а очи су им мале, те се зато они више ослањају на добро развијено чуло мириса.
Љускавци имају слабе мишиће за жвакање те зато не могу да зваћу храну. Са својим дугим љепљивим језиком љускавци хватају свој плијен. Слично као код цјевастоустог шишмиша и џиновског мравоједа коријен језика код љускаваца није причвшћен на подјезичном кости, већ је на грудном кошу причвршћен између душника и грудне кости. Велики љускавци су способни да издуже свој језик до дужине од 40 cm и пречника 0,5 cm. пљувачне жљезде код љускаваца су као и код други мирмекофагни сисара страховито увећене. Ове жљезде покривају већи дио ждријела и грла, скоро до рамена, и луче љепиву алкалну пљувачку.
Остатак тијела Љускавци су сисари који по свом изгледу подсјећају на мравоједе, али такође и на шишарке четинара због љуски које им покривају тјело. Ови сисари посједују кратке ноге са дугим оштрим канџама и меснатим јастучићима на стопалима. Крећу се плантиградно, углавном ходајући на све четири ноге као и други сисари, али такође могу ходати и стајати на својим задњим ногама. Љускавци су такође и добри пливачи. Мужјаци љускаваца су већи од женки и теже 40% више него женке. Највећа знана врста унутар породице љускаваци (и која је икада живјела на свијету) је била дивовски азијски љускавац (), и била је дуга од 2,5 до 3 m. Данас, највећа живућа врста љускаваца на свијету је џиновски љускавац (), која достиже дужину од 1,4 m.
Предње ноге љускаваца су снажне и имају закривљене канџе које користе при копању земље, при пробијању кроз дрво и вегетацију и при разбијању мравињака и термитњака да би пронашли свој плијен. Код врсти прилагођени животу на тлу канџе на задњим ногама су кратке, а канџе на предњим ногама су дуже, више исхабане и мање закривљеније неко код врста прилагођени пењању по дрвећу. Разлог је тому што приземне врсте користе своје канџе при копању земље и при ношењу терета свог тјела. Врсте које користе своје канџе при пењању и кретању по дрвећу имају дуже канџе на задњим ногама него на предњим ногама. Канџе на предњим ногама су закривљене и они их држе окомито од земље док своју тежину тијела носе на склопљеним ручним зглобовима.
Такође, љускавци посједују и дуги мишићави реп. Приземне врсте користе свој реп као баланс док ходају на својим задњим ногама или га користе као батину при одбрани од предатора. Врсте прилагођене пењању по дрвећу користе реп као пети уд са којим се припомажу при придржавању, пењању и кретању по дрвећу, па чак и да би са њим огулили дио коре дрвета да би лакше дошли до гнијезда инсеката.
Желудац код љускаваца се састоји или од једне или од двије коморе са великим бројем рожнати структура чекињасто-зубастог облика, које покривају дио желудца у близини дванаестопалачног цријева. Пошто љускавци не могу да жваћи храну, они користе те структуре како би дробили прогутане мраве и термите. Поред ови структура, љускавци додатно гутају каменчиће (гастролите), пјесак и/или земљу како би лакше могли да здробе храну. Љускавци не посједују слијепо цријево, али зато посједују доста увећане аналне жљезде које формирају избочен перианални прстен око аналног отвора, из који луче смрдљиву и штетну хемијску течност. Када се нађу угрожени, љускавци штрцањем избацују ту течност, слично као што то раде амерички творови и мрки твор.
Женке љускаваца посједују двије подпазушне брадавице, бикорнуатну матерницу и постељицу са раширеним чуперцима реса. Мужјаци имају мали пенис са спојени corpus cavernosum ткивом на почетку, док су тестиси смјештени у кожнатом набору код препона. Мужјаци технички не посједују мошнице нити кауперове жљезде.
Љуске Љускавци су једини сисари који посједују склеропротеинске (тј. кератинске) крљушти које им прекривају њихову дебелу кожу. За разлику од рогова код носорога или бодљи код кљунати јежева гдје су ове структуре грађене од збијене длаке, љуске код љускаваца су по својој грађи више налик ноктима код примата. Ове љуске су рожнате избочине на покожици, састоје се од спљоштени и тврди кератинизирани ћелија, и захтијевају унос велике количине протеина у тијело да би се оформиле. Заједно са кожом, љуске чине од па до или укупне тјелесне тежине једног љускавца (овисно о врсти). Ове велике заштитне љуске су меке и бјеле код тек рођени младунаца, али са одрастањем постају тврде и тамне. По тијелу су распоређене као цријеп, преклапајући се једна преко друге и тако формирају оклоп који покрива тјело, врат, чело, цјели реп и спољну страну ногу. Љуске нису присутне само на њушки и бочним дјеловима лица, доњој страни врата, стомаку и унутрашњој страни ногу. Између љусака и на остатку тјела се такође могу пронаћи и кратке длаке.
Љуске не играју никакву улогу у регулацији тјелесне температуре љускаваца, нити им служе као одбрана од мрава, термита и разни кожни паразита, као што су крпељи из рода Amblyomma. Њихова главна улога је заштита од озљеда које могу настати од стране велики предатора или приликом копања земље. Такође је примјећено да ваши не паразитирају љускавце због љуски на њиховом тијелу.
Љуске су осјетљиве на додир и њихова оријентација се може мијењати помоћу мишића коже. Када се нађу у опасности, љускавци се смотају (склупчају) у лопту и тако одбране од предатора. Још једна додатна особина љуски је та да су на рубовима оштре, што додатно помаже љускавцима при одбрани.
Еволуција Љускавци из породице Manidae су се развили од предака из натпородице Manoidea на простору Евроазије у периоду средњег еоцена. Према генетским истраживањима преци азијске линије љускаваца (тј. потпородице Maninae) су се одвојили од предака афричке линије љускаваца око 40,5 милиона година. Унутар афричке линије љускаваца, мали афрички љускавци (тј. потпородица Phatagininae) су се одвојили од велики афрички љускаваца (тј. потпородице Smutsiinae) око 25,7 милиона година. Најстарији знани фосилни остаци представника ове породице сисара су из периода раног олигоцена (стари између 30,2 и 29,5 милиона година), и ради се о засад научно неименованој врсти (са подручја Египта) која представља засебну линију афрички љускаваца.
Распрострањеност Данашњи живући представници ове породице сисара насељавају подручје подсахарске Африке, јужне и Југоисточне Азије и јужне Кине. У прошлости, ова породица је била распрострањена и на подручју Европе Folia Zoologica et Hydrobiologica Riga Terhune, C. E., Curran, S., Croitor, R., Drăgușin, V., Gaudin, T., Petculescu, A., Werdelin, L. Quaternary International и Сјеверне АфрикеDaniel Gebo, D. Tab Rasmussen ,
Понашање и екологија мини|десно|илустрација понашања индијског љускавца
Љускавци насељавају различите екосистеме на простору Африке и Азије, углавном тропске и суптропске шуме, укључујући шуме бамбуса, четинарске и широколисне шуме, саване прошаране дрвећем, травнате равнице, као и вртове и пољопривредна земљишта засијана монокултуром. Они воде усамљенички начин живота, притом не рачунајући на женке са младунцима, и састају се једино са другим припадницима своје врсте због парења. Углавном су ноћне животиње које спавају у току дана, иако се неке врсте могу сусрести и у току дана. Када спавају љускавци се склупчају у лопту.
Врсте прилагођене животу на дрвећу спавају у шупљем дрвећу, док приземне врсте спавају у јазбинама које копају у земљи. Љускавци праве своје јазбине у различитим врстама тла, као што су иловача, пјесковита и глиновита тла. Ове јазбине могу бити дубоке и до 3,5 m. Понекад друге врсте животиње користе јазбине љускаваца као своје склониште.
Исхрана Исхрана љускаваца се углавном састоји од јајашаца, ларви, лутки и одрасли јединки различити врста мрава и термита које хватају својим дугим, љепљивим језицима. Такође, љускавци се понекад хране и са пчелама и другим инсектима. Љускавци су донекле пробирљиви и имају тенденцију да се хране само са једном или двије врсте инсеката, чак и када су им доступне различите врсте. Дневно љускавци могу да поједу од 140 до 200 g инсеката. Љускавци се сматрају важним регулаторима популације термита у природним стаништима.
Размножавање мини|десно|мајка и младунац филипинског љускавца
Иако сезона парења код љускаваца није тачно дефинисана, она се дешава једном годишње и то углавном у току љета и јесени. У току сезоне женке траже мужјаке за парење, умјесто да мижјаци траже њих. Да би их женке пронашле мужјаци означавају своју локацију са урином и изметом. Уколико се деси надметање између мужјака око женке, мужјаци ће се међусобно борити користећи своје репове и побједник те борбе ће добити прилику да се пари са том женком.
Периоди трудноће код љускаваца се разликују од врсте до врсте, али се отприлике креће од 70 до 140 дана. Женке афрички врста рађају углавном по једно младунче, док женке азијски врста рађају од једног до три младунца. Када се роде младунци су дуги 150 mm и теже између 80 до 500 g. Након што се роде у својој јазбини, о младунцима води бригу мајка која их и штити својим тијелом уколико осјети опасност. Код приземни врста љускаваца младунци остају у јазбини прве двије до четири седмице њиховог живота. Када ојачају, младунци љускаваца напуштају јазбину са напуњени мјесец дана старости. Кад се налазе ван јазбине мајка их носи на својим леђима или на свом репу. Одвикавање младунаца од мајчиног млијека се дешава око трећег мјесеца старости, када поред млијека којег још једе младунац почиње да се храни са инсектима. Након напуњене друге године живота млади љускавци постају сексуално зрели и тада их њихова мајка напушта.
Предатори, паразити и болести Љускавце нападају разни предатори, од који се они бране са тако што се склупчају у лопту док су заштићени са својим тврдим љускама. Поред људи, међу животињским врстама које се хране са љускавца се налазе и лав, тигар, леопард, обична шимпанза, јазавац медојед, те разне врсте крокодила и питона. Љускавци такође могу бити домаћини различитим ектопаразитима и ендопаразитима, као што су разне врсте вируса, бактерија, протозоа, ваљкасти црва, пантљичара, акантоцефала, пентастомида, крпеља и гриња.
Pestivirus и Coltivirus