мини|Повеља манастиру Жича мини|Остатак друге повеље Жичке повеље представљају остатке натписа двеју повеља Стефана Првовенчаног. За историју наше дипломатике пажње су вредне већ саме вести да су даровнице истицане у црквама, а с обзиром на оскудност грађе, посебно су драгоцени – макар и само у изводима – сачувани преписи њихове садржине. Према истраживањима прва повеља настала је 1219. године, док је друга настала између 1224-1227 године. Ниједна од поменутих повеља (као и сви правни и историјски документи тога доба) није сачувана у оригиналу, али је сачуван напис на зидовима манастира ( који је поприлично оштећен). Текстови на зидовима Жиче не представљају од речи до речи преписане повеље Стефана Првовенчаног, већ изводе из њих. Због ограниченог простора, очито је најпре сачувано оно што је за манастир и архиепископију било од практичног правног, а за владара ктитора и доносиоца повеље (мада, свакако, и за сам манастир) још више од идеолошко-симболичног значаја: набрајање привилегија и нормативни делови. Садржина повеља је црквено-правна. Уређивале су живот у црквама, манастирима, прописивали правила поста, доделили Влахе као помоћ и цркви и жупе од којих су епископи прикупљали бир. Што се правила тиче, велики део Жичких повеља посвећен је брачном праву.
Манастир Жича
Историја манастира Жиче почела је оног тренутка када је седаманестогодишњи Растко Немањић одлучио да напусти двор свог оца Стефана Немање и посвети се монашком подвигу на Светој гори Атоској. Као смерни монах, Сава је својим подвизима пружао пример светогорским калуђерима. Божијом благодаћу успео је да препороди српску земљу и у духовном и у државотворном погледу.Манастир Жича, приступљено дана 13.04.2020. године
Жича је српски средњовековни манастир из прве половине 13. века, који се налази у близини Краљева и припада Епархији жичкој Српске православне црква. Подигао ју је први краљ Србије из династије Немањића, Стефан Немањић (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), од 1206. до 1221. године, а значајну улогу у њеном подизању имао је и његов брат, Свети Сава (1219—1233).
Главна манастирска црква, подигнута у Рашком стилу, посвећена је Вазнесењу Христовом (Светом Спасу) и према мишљењу академика и историчара уметности Војислава Ј. Ђурића црква Вазнесења Христовог када је била готова, постала је узор и остала то кроз читав 13. век, тиме је у историји рашког градитељства, као заметак новог раздобља, заузела кључно место. У њеној унутрашњости налазе се два слоја живописа Сачувана су два екстензивна натписа на зидовима самог манастира, испод куле-звоника храма Св. Спаса, на северном и јужном зиду, који датирају из времена обнове живописа у храму у доба краља Милутина и архиепископа Саве III.
Садржина прве Жичке повеље
Хрисовуља Краља Стефана Првовенчаног манастиру Жичи установила је манастирски посед са људством и правно регулисала економске привилегије на новостеченим имањима. По интитулацији Стефан је „први краљ све Српске земље, Дукље, Травуније и Захумља са превазљубљеним сином Радославом, по Божијој милости његовим намесником“
У својеврсном контрапункту, повеља на северном зиду, за коју се с разлогом сматра да је прва издата, и друга, на јужном, донеле су преглед обимног манастирског властелинства, утврдиле права Жиче као седишта Архиепископије и одредиле њено место у животу земље. Драгоцени документи ће, без сумње, трајно бити занимљиви, а могуће је да ће ново издање повеља са савесно начињеним копијама подстаћи и одговарајућа палеографска истраживања.
У првој Жичкој повељи доминира списак дарова Стефана Првовенчаног манастиру: од богослужбених предмета, важних реликвија, икона и књига, преко села са становницима и поименце наведених Влаха, до читавих жупа. Тек пред крај очуваног текста почињу одредбе које прописују општа правна правила (о поповском биру, о позивању архиепископовог човека код краља и обратно), али нажалост, њихов крај није сачуван. Поред села, владар са сином дарује жупе које су пре тога биле под духовном влашћу других епископија и чији су становници плаћали бир сеоским поповима, који су овај духовни порез сада дуговали цркви Светог Спаса (уместо епископима). Позивање „архиепископовог човека“ пред краљевски суд врши се преко краљевског печата, као симбола државне власти, што указује на постојање судске процедуре која штити појединца од злоупотреба и доказ је постојања правне државе.
Садржина друге Жичке повеље мини|265п|Повеља манастиру Жича Друга повеља садржи релативно опсежан и у потпуности сачуван нормативни део. Он регулише исту материју из прве повеље, али и постављање попова и игумана, као и питања развода брака, двобрачности и забрањеног брака са свастиком. Такође, регулисан је низ питања која су се у току рада архиепископије јавила као спорна. Уведено је да црква Св. Спаса врши обред крунисања краљева и устоличење архиепископа (патријарха), епископа и игумана. Интересантно је да се у Повељи налазе одредбе из брачног права, које су се иначе регулисане у црквеним уставима (како се и у повељи каже).
Као што се може видети, већина наведене материје спада у црквено право или се барем додирује с њим. Међутим, када се погледају касније повеље српских владара, види се да они нису наставили да доносе прописе ове врсте у сличном обиму: већина повеља се фокусира на дужности сељака на манастирским поседима и казне за (световна) кривична дела. Друга повеља у почетку говори о биру. Након одредби о биру, повеља одређује за четири краљевска манастира – Свету Богородицу Студеничку, Светог Георгија у Расу, „светогорски манастир“, тј. Хиландар, и Свету Богородицу Градачку. Стављање најзначајнијих манастира српске државе под директну власт краља и архиепископа у складу је са ромејским режимом царских манастира , али самим тиме и подвлачи јачање власти државе и новоосноване домаће цркве. Осим тога, ово сведочи и о њиховој активној сарадњи у световним и духовним питањима, што је нарочито очигледно из описаног начина постављања игумана, а поново у складу са ромејским идејним узором – доктрином симфоније.
Трећа Жичка повеља
Познате две повеље краља Стефана Првовенчаног и његовог сина Радослава манастиру Жичи, исписане на бочним странама пролаза испод куле/звоника, опажене су већ почетком двадесетих година ХIХ века и потом, у више махова, на основу разних преписа издаване. Остало је, међутим, непримећено да се уз њих, испод фигура св. Петра и Павла на потрбушју лука, на западној страни, налазе и оштећени, ситније исписани текстови чији остаци откривају да је постојала још једна даровница краља Стефана. Текст је почињао инвокацијом и интитулацијом, након чега је следило излагање садржине са низом топонима који се односе на дароване поседе, а завршавао санкцијом. Издавање треће повеље уследило је вероватно пред крај владе оснивача Жиче (+ 1228). Као и претходна два документа, даровница је сачувана у скраћеном виду, у препису из времена поновног украшавања цркве у доба архиепископа Саве III (1309–1316). Из Суботићеве анализе очуваних делова (у сарадњи с Горданом Томовић) види се да је реч била о набрајању поседа које је Стефан Првовенчани (чије име је очувано у почетку текста повеље) доделио манастиру, са духовном санкцијом на крају. Суботић закључује да је реч о новододељеним поседима, јер се помињу топоними којих нема у ранијим даровницама, те да је повеља вероватно издата пред крај владавине Стефана Првовенчаног.
Препис треће повеље пренео је њену садржину у сасвим сведеном виду, тако што је у првом делу назначено једино име владара и вероватно његовог сина, затим су наведена имања која су била основни предмет даровнице, док је на крају дата сажета верзија санкције. Нема сумње у то да је у свом изворном облику исправа била знатно развијенија: довољно је у том смислу упоредити остатке интитулације и санкције са одговарајућим деловима две старије повеље у истом простору.Заједно, на зидовима пресведеног простора на улазу у Спасову цркву, три исправе су чиниле целину која је сведочила о величини жичког властелинства за време владавине Стефана Првовенчаног. Трећа повеља издата је Жичи вероватно пред крај владе Стефана Првовенчаног. Због достојанства и улоге коју је манастир као седиште Архиепископије добио у духовном и друштвеном животу земље, његова добра тиме су још увећана. Можда ће делови оштећених речи који се тешко повезују стручњацима из одговарајућих области бити довољна основа у покушају да наслуте положај нових имања. Анализа жичког властелинства показала је да се оно састојало из више целина.
Текст прве Жичке повеље
"Овом пресветом храму Спаса нашега Исуса Христа, по неизрецивој милости његовој, коју сатвори са нама, ја Стефан, по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља, са превазљубљеним сином својим Радославом..."Жичка повеља На основу пронађеног текста сматра се да је прву Жичку повељу издао Стефан, венчани краљ свих српских земаља ( тако је и добио име Првовенчани), са својим сином Радославом. Повеља, као и остали документи тога доба, има религијски увод ( Његов син, Радослав, је по Божијој милости његов намесник, а сама повеља је сачињена како би били помињани у молитвама ).
У оснивачкој повељи ( првој повељи ) поименично су наведени дарови и повластице које је Жичкој Епархији дао Првовенчани краљ са својим најстаријим сином, одређеним за његовог наследника. Краљ дарује Спасову цркву на првом месту реликвијама, затим фрескама и иконама, златним и сребрним сасудима, рипидама, покровима и завесама, богослужбеним одеждама, Еванђељима и књигама. Од тих икона и сасуда, од тканина и књига, које су морале чинити од Жиче једну од најбогатијих ризница у Србији, и може бити, на југоистоку Европе, већ одавно нема ни трага - оне су скоро све уништене. У даљем тексту повеље Стефан Првовенчани наводи због кога је саградио манастир Жича и коме дарује повељу. Највећи део Жичке повеље садржи податке о даровима у земљишном имању. Првовенчани краљ је Жичи даровао 57 села и заселака, што значи више од хиљаду хектара земље и неколико хиљада људи који су обрађивали земљу или се бавили занатом. Главна група дарованих села налазила се у непосредној близини Жиче, у Хвосну, у Црној Гори. Занимљиво је да данас, после осам векова, од ових села 38 носи иста имена.
"И ове жупе приложисмо под власт ове цркве: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомја, Расина, Јелшаница и над овим што се прилаже овој цркви да нема протопоп дворски никакву власт, него што долази или од попова или од Влаха, или поповски бир од земље, који долази од попова, половина да се узима за ову цркву." Стефан Првовенчани је цркви доделио жупе над којима ниједан владар не би имао власт. Од тих жупа, бир који се прикупља, чак половина иде Жичи.
"А ово су Власи које смо дали овој цркви..." Према тексту повеље Стефан Првовенчани је доделио људе - Влахе, који служе цркви.
После већ поменутог екстензивног набрајања села, Влаха и жупа који се додељују манастиру, прва Жичка повеља прокламује: „И сиѥ что се прилага сие црькви, симь да нѣма протопопа дворьски никоѥре ѡбласти, нь что доходи или ѡть поповь или ѡть Влах, или земляна поповска бирь, что доходи ѡть поповь, половина да се ѹзима сиѥи црькви.“ "И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да га позивају с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља и да глобу узме архиепископ себи. ако се позове краљев човек архиепископу, и да буде..."Прва Жичка повеља, приступљено 13.04.2020. године