Иво Лозица (Лумбарда, 10. јул 1910 — Лумбарда, 27. март 1943), био је хрватски вајар, доцент Академије ликовних уметности у Загребу, који је током Другог светског рата стрељан од стране италијанских фашиста.Nikola Anić DUBROVNIK U DRUGOM SVJETSKOM RATU (1941. - 1945), Dubrovnik 2013. str. 85-87

Живот и каријера Рођен је у Лумбарди, на острву Корчула, 10. јуна 1910. године као први син породице Анице и Антуна Лозица, Барбарешко. Каменоклесарску школу заврио је у Корчули од 1923. до 1925 године у којој му је ментор Франа Кршинић. Са шеснаест година, на препоруку свог ментора, Кршинића, Иво је 1926. године као први у класи примљен на Ликовну академију у Загребу, у класу Ивана Мештровића.

Усавршавао се код Ивана Мештровића у Паризу, након што је 1931. године добио француску стипендију. У Паризу је нешто касније након годину дана усавршавања завршио специјализацију на Сорбони.

По повратку из Париза радио је у Мештровићев атељеу у Сплиту, и помагао Мештровићу у клесању каријатида за његов Споменик незнаном јунаку на Авали у Београду (1935.-1938).

У Загребу је постављен за доцент, а касније и за професор на Академији ликовних умјетности у Загребу (1938 — 1942).

Стрељали су га италијански фашисти 27. марта 1943. године, због сарадње са партизанима.

Ликовно стваралаштво Иако је радио у многим материјалима: камену, бронзи, мермеру, садри, дрвету и теракоти, ипак је своја најбоља дела остварио у камену, за који је имао посебан осећај за хармонију и лепоту облика.Cvito Fisković, Nenad Gattin, Ivo Lozica, skulpture, Čakavski sabor, 1976

Теме у његовим делима биле су различте, од експресивних ликова тежака и рибара до актова наглашене волуминозности.

Иво Лозица је извајао бројне скулптуре које данас имају истакнуто место у новијем хрватском вајарству, мешу којима су значајнији актови („Послије купања”, „Прољеће” и „Женски торзо”).

Радио је и цртеже у сепији, тушу и угљу. У почетку (под Мештровићевим утицајем) „волумен на слици је прво остваривао сенчањем, а нешто касније ослањањен на динамичку линију обриса којом је изражавао ритам и покрет.” Често је цртао и скице и на њима правио белешке, као идеје за скулптуралне композиције, али су ти „цртежи често били израз искључиво цртачкога порива”. Углавном је цртао женске актове, али портрете, нпр. „Портрет вајара Бранка Ружића”, у профилу (1942).

На последњим скулптурама пред крај насилно прекинутог живота, изашао је из крутог реалистичког обликовања и све више је наглашавао појединости, од којих је постепено прелазиу у целовито обухватање облика. Тако је нпр. у мермерном Женском торзу, који је израдио пред сам крај свог живота, чистоћом облика и благим прелазима Лозица се потпуно приближио модерном схватању вајарске форме.

Изложбе Самосталне изложбе Дела су му излагана на самосталним изложбама у: Загребу (1954, 2002, 2010), Дубровнику (1961, 2010), Корчули (1978), Лумбарди (2008). Групне изложбе Своја дела излагао је на следећим групним (колективним )изложбама: Загребачки умници (Загреб 1935–36), Група хрватских умјетника (Сплит 1937), Пола вијека хрватске умјетности (Загреб 1938–39), Годишња изложба хрватских умјетника (Загреб 1940), Изложба хрватских умјетника у НДХ (Загреб 1941–42; Берлин, Беч и Братислава 1943), Илегална изложба умјетника (Сплит 1943), Изложба умјетника партизана (Сплит 1944, Дубровник 1945), Сликарство и кипарство народа Југославије 19. и 20. стољећа (Београд 1946, Загреб, Љубљана, Москва, 1947, Праг, Варшава 1948), УЛУХ-а (Загреб 1946, 1948), 60 година сликарства и кипарства у Хрватској (Загреб 1961), Модерна хрватска умјетност (Жељезно 1966), Загребачки салон (1966), Ликовна умјетност у НОБ-и Хрватске (Загреб 1974), Кипарство Хрватске 19. и 20. стољећа (Загреб 1974), Југославенска скулптура 1870–1970 (Београд 1975), Изложба портрета (Тузла, Загреб 1976), Сувремени корчулански умјетници (Корчула 1979), Сто година Строшмајерове галерије (Загреб 1984), Збирке Бауер (Загреб 1989), Тисућу година хрватске скулптуре (Загреб 1991), Збирка умјетнина Мостарске бискупије (Загреб 1992), АЛУ 1907–1997 (Загреб 1997) Скулптура (Дубровник 2003).

Референце

Литература

S. Batušić (S. B.): II. izložba zagrebačkih umjetnika. Hrvatska revija, 8(1935) 7, str. 363–366. V. Kušan: III. izložba Zagrebačkih umjetnika . Ibid., 9(1936) 7, str. 382–385. C. Fisković: Izložba »Grupe hrvatskih umjetnika« u Splitu. Obzor, 77(1937) 12. II, str. 1. V. Kušan: Ivo Lozica. Hrvatska revija, 16(1943) 10, str. 541–544. I. Šrepel: Dva nagrađena hrvatska umjetnika. Ivo Lozica i Marin Tartaglia. Krugoval, 3(1943) 33, str. 7. Lj. Karaman: Korčula, grad vrsnih klesara i vrsnih pomoraca. Pokret, 4(1945) 68/69, str. 4. P. Šegedin: Sjećanje na Ivana Lozicu. Književne novine (Beograd), 1(1948) 11, str. 5. A. V. Mihičić: Herojska smrt. Naprijed, 10(1953) 27. III, str. 7–8. (Katalozi izložba): P. Šegedin, Zagreb 1954. J. Depolo: Prekinuto stvaralaštvo. Vjesnik, 22(1961) 30. VII, str. 6. J. Baldani: Skulptura Ivana Lozice. Rad JAZU, 1971, 360, str. 161–172. C. Fisković: Rastanak s Ivom Lozicom. Život umjetnosti, 1975, 22/23, str. 81–91. G. Gamulin: Hrvatsko kiparstvo XIX. i XX. stoljeća. Zagreb 1999. G. Antunac: Uspomene. U: V. Mažuran-Subotić, Grga Antunac. Zagreb 2001, passim. B. Kličinović: Ivan Lozica. Zagreb 2002. V. Tolić: Ljepota ženske tjelesnosti. Vjesnik, 63(2002) 17. XII, str. 15. I. Šimat Banov: Hrvatsko kiparstvo od 1950. do danas. Zagreb 2013.

Спољашње везе Ivo Lozica Ivo Lozica, Skulpture

Категорија:Рођени 1910. Категорија:Умрли 1943. Категорија:Хрватски вајари