Босна у средњем веку била је део Србије. Држава, а самим тим и њено право, развијали су се под различитим утицајима. У праву средњовековне Босне срећемо прописе који су наслеђени још из словенског обичајног права, такође поред овог утицаја постоји јак печат српског права и српске културе. Касније са јачањем босанских династија, нарочито династије Котроманић, долази до развоја и осамостаљивања права и то је трајало све до пада под османску власт крајем XV века. Писани извори права нису били бројни, јер писменост није била велика, али се и на основу њих сазнаје доста о грађанском, кривичном, процесном и статусном праву.

Историјски оквир Босне Босна је до X века била део тадашње Србије. Босна се први пут помиње у списима Константина Порфирогенита (De administrando imperio) и у папским повељама, у оба списа се помиње као део Србије. Она је тада обухватала данашњи део Босне и Херцеговине. Сам назив Босна је непознатог порекла, поданици Босне су у повељама називани Срби и Бошњани а њихов језик био је српски. Кроз целу историју Босне Српско етничко име било је присутно.

Босна је дуго била под утицајем Византије и Угарске, али је на крају превагнуо утицај Угарске и власт угарских краљева на њеној територији. Касније у првој половини XIII века дошло је до стварања Цркве босанске, која је трајно обележила Босанску историју.

Од друге половине XIII века па све до пада под Османску власт, Босном је владала династија Котроманића, од којих су у XIV веку снажан печат своје владавине оставили Стјепан II у првој половини и Твртко I у другој половини тог века.

После Тврткове смрти дошло је до феудалне анархије, као и у Србију после смрти цара Душана, великаши су целокупну териоторију поделили међу собом од којих су најпознатији Хрвоје Вукчић, Павле Раденовић и Сандаљ Хранић. Синовац Сандаља Хранића постао је његов наследник Стјепан Вукчић Косача који је од Светог Саве узео титулу херцега средином XV века, по тој титули је хумска земља и добила име Хецегова земља. Херцегова земља је за време Стјепана и његових наследника била готово самостална држава док није пала под османску власт 1482, 19 година након пада Босне 1463. Херцегова земља је названа Херцеговина и под тим називом је наставила да постоји до дан данас.

Извори права Основни извор права у средњовековној Босни било је обичајно право. Нема сазнања о постојању правних правила у облику писаних закона, а такође ни манастирских повеља јер Црква Босанска није располагала манастирским имањима.

Најзначајнији извори права у средњевековној Босни су: 1. Повеље 2. Међународни уговори.

Повеље Босански владари су издавали повеље властели. Сачувано је око тридесетак повеља из периода између XIV и XV века. По своме садржају повеље којe су босански владари издавали властели биле су даровне и веровне.

Даровним повељама су владари даривали поседе и привилегије властели.

Веровним повељама су даривали тзв,,вјеру господску'' уз услов вршења верне службе. Под „вјером господском'' владари су потврђивали и гарантовали имовинска и лична права и привилегије властелина нпр. да неће бити затворен, узет за таоца, убијен, да му имање неће бити окрњено, дирано или одузето,,Вјера господска'' је трајала и после смрти властелина, преносила се на његове наследнике тј. децу и могла се одузети само ако властелин почини „невјеру''. Међутим о томе да ли је „невјера'' учињена или не, према одредбама повеља су одлучивали, до половине XIV века, властелини – сталешки другови окривљеног. Од друге половине XIV то је чинила Црква босанска односно њени великодостојници. У овој улози је лежао извор оне велике моћи Цркве босанске у босанској држави. Практично, Црква босанска је постала гарант сталешких права властеле, због чега је и имала њену подршку.

Као и у Србији тако и у Босни, повеље су имале три дела: 1) протокол (увод) 2) текст и 3) есхатокол (завршетак).

Најпознатије босанске повеље из тог времена биле су повеља Кулина бана из 1189. године, повеља Твртка I Котроманића Дубровнику из 1378. године и повеља Твртка I Котроманића Хрвоју Вукчићу Хрватнићу из 1380. године.

Међународни уговори

Босански владари су међународне уговоре закључивали са страним државама и градовима. Уговори су закључивани ради остварења заједничких интереса. Закључено је око тридесетак таквих уговора (два са Венецијом, један са Напуљском краљевином и сви остали са Дубровником) од краја XII до половине XV века. Први познати међународни уговор у Босни био је уговор који је бан Кулин склопио са Дубровником 1189. године (тим уговором је Дубровчанима гарантовао потпуну слободу трговине и трговања без плаћања царине).

Питања која су била предмет тих уговора су: слобода кретања и трговања, правни положај дубровачких трговаца и њихова аутономност, забрана репресалија, јурисдукција итд. Неке од ових тема су временом добијале а друге губиле значај у међународним уговорима, у зависности од ситуације. Босански владари су гарантовали неповредивост дубровачких територија. Краљ Твртко 1378. године уговором са Дубровчанима спаја две уговорне традиције, преузимајући на себе права и обавезе својих претходника тј,,господе српске и господе босанске”.

Осим владара, од краја XIV и почетка XV века, у уговорне односе се уводе и обласни господари.

Уопштено гледано, уговори Србије и Босне са Дубровником су, свечаним обећањем пријатељства и мира, решавања сукоба пред судом а не силом, развијали принципе узајамног поштовања и мирног начина решавања проблема.

Државна организација Средњовековна Босна је била сталешка монархија у којој су централну власт обављали владар и државни сабор којим су заседали босански властелини. Локалну власт су обављали господари властелинстава.

Владар Владар је првенствено носио титулу кнеза, све до средине XII века када је угарски владар Борић постао први босански бан. То одликовање носили су сви владари до крунисања Твртка I за краља 1377. године. Од тада је титула краља припадала свим босанским владарима до пада ове државе под османску власт 1463. године.

Владара је на престо постављао станак (државни сабор), односно властела. Пошто је она бирала ко ће бити на власти, никад се није могло претпоставити ко ће бити наследник оног владара који се тренутно налази на врху државе. Станак је знатно ограничавао власт владара својим надлежностима. Владар није имао толико чврсту власт у држави јер није располагао неком друштвеном снагом која би могла да се супротстави надмоћи властеле или којом би властелине ставио под своју контролу јер су они увек наступали као целина не дозволивши да се развије јача владарска власт.

Поред тога, значајно ограниченој власти владара допринео је и специфичан феудални поредак који је великим делом задржао црте конзервативности. У средњовековној Босни није постојао пронијски систем феудалне везаности, као што нису постојали ни пронијари тј. феудалци са условним поседовањем баштине. Када је владар додељивао посед властелинима, никад га није давао као условни посед на који би имао право док феудалац испуљава услове (врши неку службу за владара). Земља се увек даровала као његова пуна својина која се могла наслеђивати. Владар није могао самостално да одузме посед од властеле, чак ни у случају невере, без одобрења станка. Тако је још више јачала моћ властеле у односу на владара, а томе је допринело и што им конкуренцију није правила ни црква јер се Црква босанска противила феудалном уређењу па самим тим није постојала црквена властела нити поседи.

Владар је имао право на убирање царина које је давао у закуп странцима, данак на земљу у износу од једног дуката по кући, право на ковање новца и приходе од рудника, светодимитарски доходак у износу од 2000 перпера који су плаћали Дубровчани у замену за трговачке повластице које су поседовали у Босни, стонски доходак у износу од 500 дуката годишње који су такође плаћали Дубровчани од кад им је бан Стјепан II Котроманић уступио Пељешац и Превлаку, могориш у износу од 60 дуката годишње који су Дубровчани плаћали у замену за коришћење поља и винограда у Хуму и Требињу, трговина коју су плаћаи бродари за коришћење босанских лука....

Владару је у вршњу послова на двору помагала дворска канцеларија.

Државни сабор Државни сабор најчешће се називао станак, али су у употреби била и имена збор, Босна, сва Босна, русаг или русаг босански. Термин станак се први пут појављује у повељи Твртка I Котроманића. Њега су сачињавали владар и властела који су одлучивали о најважнијим питањима.

Владар је сазивао и руковидио радом станка, али се дешавало услед унутрашњих немира или смене једног владара другим да станак сазивају представници крупне властеле. Чланови станка били су сви „кнезови“ односно представници властелинског сталежа, а главну реч и највећи утицај имале су велможе тј. најкрупнији властелини. На седницама станка нису могли да учествују владареви синови, а присуство женама је могло бити омогућено. Припадници католичке, православне и Цркве босанске (међутим, временом је црква Босанска стекла велики утицај на рад станка и државне послове) нису били чланови станка. Изузетно, станку су могли да присуствују представници страних држава, али само као нека врста посматрача или обавештајаца у случају да се неко питање тицало њихове државе.

Станак је био надлежан да одлучује о најважнијим државним питањима, како унутрашњим тако и спољним. Он је вршио избор и крунисање владара, додељивао је и одузимао баштину, односно баштина се властелину могла одузети само ако збор тако пресуди, одлучивао је о питањима спољне политике, као што су закључивање међународних уговора, о односима са суседним државама, о државној територији...

Статусно право У средњевековној Босни од сталежа се издвојило неколико слојева: 1) властела 2) зависно становништво (где су спадали власи, кметови и још слободних сељака) 3) робови и 4) грађани.

Властела Властела (или кнез) је представљала повлашћени слој у средњновековној Босни и истовремено је била локални облик власти. Водила је порекло од родовско-племенских старешина. Премда се кнезови de iure на друштвеној лествици налазе у подређеном положају у односу на владара, de facto њихова моћ је била изузетно велика и ограничавала је поглавара државе.

Властела се делила на велику властелу, властелу и властеличиће. Велики властелини називају се још и велможе (термин се уводи након проглашења краљевства у босанским повељама) и они су били најистакнутији представници најмоћнијих породица. Често су присвајали овлашћења која су формално припадала владарима – издавање повеља, самоиницијативно преузимање титула, убирање прихода који припадају владару.... Они су били најмоћнији и имали су највећи утицај на владара. Од Твртковог крунисања у Босни се усталио термин властеличићи. Властелина пронијара у Босније није било. У властелине су се убрајали и „баштићи” који на својој земљи нису имали зависне насељенике.

У XV веку, двојица војвода су се издвојила и понела титулу херцега. Први је био Хрвоје Вукчић Хрватинић на самом почетку XV века а други је био Стефан Вукчић Косача пола века касније.

Властела је имала одређена имунитетска права, односно економски, административни и судски имунитет. У средњовековној Босни је постојао систем вазалних лествица. То је значило да је владало хијерархијско феудално уређење унутар којег су велики властелини били директно везани за владара као сениора, док је нижа властела (властела и властеличићи) била зависна од крупне властеле која им је поклањала властелинства и на тај начин су постајали њихови вазали, обавезни на војну службу или неку другу службу на двору велможа. Није постојала директна везе између владара и ститне властеле.

Зависно становништво Врло мало података остало је о зависном становништву, највећим делом зависно становништво чинили су кметови (земљорадници) и власи (сточари), али изгледа да је било још слободних сељака.

Кметови