Бугари () су јужнословенскиСловениБугари народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85 % становништва.
Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.
Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.
Бугара према проценама има укупно од 7 до 9 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.
Етногенеза Бугари потичу од народа веома различитог порекла и броја, и стога су резултат ефекта „топљења у лонцу”. Главни етнички елементи који су се спојили да би произвели модерног бугарског етницитета су: Трачани — староседелачки древни балкански индоевропски народ, од кога су задржани културни и етнички елементи;„Many Thracian survivals have been detected in the sphere of Bulgarian national costume and folk tradition.” , David Marshall Lang,„A detailed analysis is made of the assimilation process which took place between Slavs and Thracians. It ended in the triumph of the Slav element and in the ultimate disappearance of the Thracian ethnos…Attention is drawn to the fact that even though assimilated, the Thracian ethnicon left behind traces of its existence (in toponymy, the lexical wealth of the Bulgarian language, religious beliefs, material culture, etc.) which should be extensively studied in all their aspects in the future…” For more see: Димитър Ангелов, Образуване на българската народност, (Издателство Наука и изкуство, „Векове”, София, (1971), pp. 409—410. (Summary in English). Стари Словени — индоевропска група племена која су мигрирала из источне Европе на Балкан у периоду 6-7. века и наметнули свој језик и културу локалним трачким, римским и грчким заједницама. Прабугари — полуномадски конгломерат племена из централне Азије који су стигли у 7. веку, удружили су се са локалним словенским и славенизираним становништвом, организовали су раносредњовековну бугарску државност и завештали свој етноним модерној бугарској нацији, док су се на крају асимилирали у локално словенско становништво.
Историја Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајања православног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаском ћирилског писма у престоници Преславу уочи 10. стољећа. Развој старословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилације Јужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета. Симбиоза је изведена између бројчано слабих Прабугара и бројних словенских племена на том широком подручју од Дунава на сјевера, до Егејског мора на југу, од Јадранског мора на запада, до Црног мора на истоку, који су прихватили заједнички етноним „Бугари”. Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.
Године 1018. Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створено Друго бугарско царство. Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.With the capture of a rump Bulgarian kingdom centred at Bdin (Vidin) in 1396, the last remnant of Bulgarian independence disappeared. … The Bulgarian nobility was destroyed—its members either perished, fled, or accepted Islam and Turkicization—and the peasantry was enserfed to Turkish masters. Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију. Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом Рум Милет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла. Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње. На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати као хришћани. Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу, што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима. Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље. У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. века Просветитељство у западној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.
Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века. Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно у Бесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759—1763.
Бугарски национални покрет Током руско-турских ратова (1806—1812) и (1828—1829) бугарски емигранти су формирали војску бугарских земљака и придружили се руској војсци, надајући се да ће Русија донети бугарско ослобођење, али су њени империјални интереси тада били усмерени на Грчку и Влашку. Успон национализма под Османским царством довео је до борбе за културну и верску аутономију бугарског народа. Бугари су желели да имају своје школе и литургију на бугарском и била им је потребна независна црквена организација. Незадовољни надмоћношћу грчког православног свештенства, борба је почела да се распламсава у неколико бугарских епархија 1820-их.
Тек 1850-их Бугари су започели сврсисходну борбу против Цариградске патријаршије. Борба између Бугара и грчких фанариота интензивирала се током 1860-их. 1861. године Ватикан и османска влада признале су посебну бугарску унијатску цркву. Како су грчки свештеници избачени из већине бугарских епископија крајем деценије, значајна подручја су отцепљена од патријаршијске контроле. Овај покрет обновио је изразиту бугарску националну свест код обичног народа и довео до тога да су Османлије 1870. године признали Бугарски милет. Као резултат тога, два покрета оружане борбе почела су да се развијају већ почетком 1870-их: Унутрашња револуционарна организација и Бугарски револуционарни централни комитет. Њихова оружана борба достигла је врхунац са Априлским устанком који је избио 1876. године. Резултат је био руско-турски рат (1877—1878) и довео је до оснивања треће бугарске државе након Санстефанског споразума. Питање бугарског национализма добило је већи значај након Берлинског конгреса, који је вратио регионе Македоније и Адријанопоља под контролу Османског царства. Такође је у Северној Тракији створена аутономна османска провинција, звана Источна Румелија. Као последица тога, бугарски национални покрет прогласио је својим циљем укључивање већине Македоније, Тракије и Мезије под Велику Бугарску.
Источна Румелија припојена је Бугарској 1885. године бескрвном револуцијом. Током раних 1890-их основане су две пробугарске револуционарне организације: Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација и Врховни македонско-једренски комитет. 1903. године учествовали су у неуспелом Илинден-Преображењском устанку против Османлија у Македонији и Адријанопољском вилајету. Тада су македонски Словени идентификовани претежно као Бугари, а значајна бугарофилска осећања трајала су међу њима до краја Другог светског рата.During the 20th century, Slavo-Macedonian national feeling has shifted. At the beginning of the 20th century, Slavic patriots in Macedonia felt a strong attachment to Macedonia as a multi-ethnic homeland. They imagined a Macedonian community uniting themselves with non-Slavic Macedonians… Most of these Macedonian Slavs also saw themselves as Bulgarians. By the middle of the 20th. century, however Macedonian patriots began to see Macedonian and Bulgarian loyalties as mutually exclusive. Regional Macedonian nationalism had become ethnic Macedonian nationalism… This transformation shows that the content of collective loyalties can shift.Up until the early 20th century and beyond, the international community viewed Macedonians as regional variety of Bulgarians, i.e. Western Bulgarians.Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe, Geographical perspectives on the human past : Europe: Current Events, George W. White, Rowman & Littlefield, "Most of the Slavophone inhabitants in all parts of divided Macedonia, perhaps a million and a half in all — had a Bulgarian national consciousness at the beginning of the Occupation; and most Bulgarians, whether they supported the Communists, VMRO, or the collaborating government, assumed that all Macedonia would fall to Bulgaria after the WWII. Tito was determined that this should not happen. ""At the end of the WWI there were very few historians or ethnographers, who claimed that a separate Macedonian nation existed… Of those Slavs who had developed some sense of national identity, the majority probably considered themselves to be Bulgarians, although they were aware of differences between themselves and the inhabitants of Bulgaria… The question as of whether a Macedonian nation actually existed in the 1940s when a Communist Yugoslavia decided to recognize one is difficult to answer. Some observers argue that even at this time it was doubtful whether the Slavs from Macedonia considered themselves to be a nationality separate from the Bulgarians.
Почетком 20. века контрола над Македонијом постала је кључна тачка спора између Бугарске, Грчке и Србије, које су водиле Први балкански рат (1912—1913) и Други балкански рат (1913). За ово подручје додатно се водила борба током Првог светског рата (1915—1918) и Другог светског рата (1941—1944).
Број и удео
Пописи становништва мини|300px|десно|Општине у којима бугари су већина становништва, према попису из 2011. године (црвена боја). мини|300px|десно|Места у којима бугари су већина становништва, према попису 2011. године (љубичаста боја).
Број и удео бугара, према попису становништва у Бугарској током година:
Година Удео (%) Број 1900 77.1 2 888 219 1905 79.4 3 203 810 1910 81.1 3 518 756 1920 83.3 4 036 056 1926 83.2 4 557 706 1934 85.6 5 204 217 1946 84.0 5 903 580 1956 85.5 6 506 541 1965 87.9 7 231 243 1975 90.9 7 930 024 1992 85.7 7 271 185 2001 83.9 6 655 210 2011 76.9 5 664 624
Број и удео бугара, према попису становништва у Бугарској током година, по области:
Област Број Удео (%) 2001 2011 2001 2011Укупан 6.655.210 5.664.624 83.9 76.9Благоевградска област 286.491 251.097 83.97 77.60Бургаска област 338.625 298.128 79.94 71.69Варненска област 393.884 371.048 85.25 78.10Великотрновска област 259.099 211.353 88.37 81.76Видинска област 118.543 86.802 91.13 85.92Врачанска област 223.692 151.183 92.04 80.91Габровска област 131.494 106.406 91.23 86.71Добричка област 164.204 131.114 76.29 69.12Јамболска област 140.240 106.884 89.85 81.31Крџалијска област 55.939 39.519 34.10 25.86Ловечка област 152.194 118.346 89.55 83.68Монтанска област 157.507 123.820 86.41 83.60Пазарџичка област 261.260 206.110 84.08 74.80Перничка област 145.642 120.929 97.20 90.55Плевенска област 280.475 219.612 89.90 81.41Пловдивска област 621.338 540.303 86.80 79.10Разградска област 67.069 49.229 44.00 39.32Русенска област 213.408 176.413 80.18 74.98Силистранска област 84.178 64.050 59.28 53.60Сливенска област 163.188 132.697 74.69 67.19Смољанска област 122.806 86.847 87.67 71.33Софијска област 253.536 210.974 92.78 85.24Софија 1.124.240 1.136.433 96.01 87.98Старозагорска област 319.379 265.618 86.17 79.70Трговишка област 76.294 58.371 55.41 48.31Ћустендилска област 152.644 121.351 93.91 88.78Хасковска област 224.757 180.541 80.99 73.31Хасковска област 123.084 99.446 60.22 55.08