Изабела Баварска, такође позната и као Елизабета (око 1370 – 24. септембра 1435) је била француска краљица (1385–1422), супруга Шарла VI. Рођена је у породици Вителсбах, као најстарија ћерка Стефана III Баварског и Тадеје Виконти од Милана. Са 15 или 16 година, Изабела је послата код младог краља Шарла у Француску. Пар се венчао три дана након што су се упознали. Изабела је званично проглашена краљицом 1389. године на раскошној церемонији крунисања и тријумфалним уласком у Париз. Карло је 1392. године претрпео први напад своје доживотне менталне болести, што је резултирало делимичним повлачењем са престола. Епизоде лудила догађале су се све чешће, остављајући двор раздељен у подршци политичким фракцијама. Инцидент из 1393. године на маскенбалу умало је довео до смрти краља Шарла. Иако је краљ тражио да се Изабела склони из његове близине током своје болести, он јој је практично дозволио да делује у његово име. На тај начин је Изабела постала регентица, држећи у својим рукама много више моћи него што је то било уобичајено за француску краљицу.
Карлова болест створила је вакуум моћи који је на крају довео до грађанског рата између Армањака и Бургундинаца, односно између присталица краљевог брата Луја I Орлеанског са једне и војвода Бургундије са друге стране. Изабела је често прелазила са једне на другу страну, тражећи у савезништвима своје интересе. Када је пратила Армањаке, Бургундинци су је оптужили за прељубу са Лујем Орлеанским. Када је стала на страну Бургундијаца, Армањаци су је уклонили из Париза и затворили је. Године 1407. Јован II Неустрашиви је убиством једног Орлеанца поново потпалио сукоб. Рат се завршио убрзи након што је Изабелин најстарији син Шарл извршио атентат на Јована 1419. године. Изабела је присуствовала потписивању Уговора из Троа 1420. године, којим је одлучено да енглески краљ наследи француску круну након Шарлове смрти. Живела је у окупираном Паризу све до смрти 1435. године.
Порекло и младост 200px|мини|Миниајтура са приказом краља Шарла у лову. Краљица Изабела и њена пратња приказани су како јашу палфреје. Изабелини родитељи били су војвода Стефан III Баварски и Тадеа Виконти. Највероватније је рођена у Минхену, где је крштена као Елизабета у цркви Свете Госпе. Била је унука светоримског цара Лудвига IV из династије Вителсбах. Баварска се у то време убрајала међу најмоћније немачке државе и била је под влашћу породице Вителсбах. Изабелин стриц, војвода Фридрих Баварски, предложио је 1383. године да Изабела буде понуђена за вереницу француског краља Шарла VI. Предлог је поновљен на раскошном бургундском двоструком венчању у Камбреу 1385. године. Јован Неустрашиви и његова сестра Маргарета Бургундска венчали су се Маргаретом и Вилијамом од Баварсе, Шарл, који је тада имао 17 година, присуствовао је венчањима. Био је привлачан, физички способан младић, који је уживао у лову и био вољан да се ожени.
Шарлов ујак, Филип II Смели, сматрао је да предложени брак идеалном приликом за склапање савеза са Светим римским царством против Енглеза. Изабелин отац невољно се сложио и послао ју је у Француску заједно са својим братом, а њеним ујаком, под изговором да иде на ходочашће у Амијен. Према савременом хроничару Жану Фросару, Изабела је имала око 16 година у време склапања брака, што сугерише да се родила око 1370. године. Пре него што је стигла у Париз, Изабела је посетила Ено, где је провела око месец дана, боравећи са својим праујаком, војводом Албертом I, грофом Холандије. Албертова супруга Маргарет из Брежа заменила је Изабелин баварски стил облачења француском одећом. Стара Изабелина одећа сматрана је неприкладном француским дворским обичајима. Дана 13. јула 1385. године отпутовала је у Амијен, како би се упознала са Шарлом.
Фросар пише о састанку Изабеле и Шарла у својој хроници. Он казује да је Изабела стајала непомично, док је била прегледана, испољавајући савршено понашање по стандардима свог времена. Договорено је да се пар венча у Арасу. Шарл је на првом сусрету осетио "да срећа и љубав улазе у његово срце, јер је видео да је она лепа и млада, и зато је силно пожелео да је поседује". Још није говорила француски језик и можда није одражавала идеалну лепоту тог поднебља, јер је наследила тамне италијанске црте своје мајке. Ипак, Шарлу се сигурно свидела, па су се венчали три дана касније. Шарл је очигледно волео своју младу супругу. Поводом прве прославе Нове године, Шарл је поклонио Изабели црвено баршунасто седло, украшено иницијалима К и Е (Карол и Елизабета), а наставио је да јој поклања прстење, прибор за јело и одећу. Дан након венчања, Шарл је кренуо у војну кампању против Енглеза, а Изабела је отишла у Креил, да живи са својом прабабом Бланком од Наваре. Септембра месеца боравила је у дворцу Венсену, где јој се током првих година брака Шарл често придруживао.
Крунисање 200px|мини|лево|Минијатура из хронике Жана Фросара, која приказује улазак краљице Изабеле у Париз. Изабела је крунисана 23. августа 1389. године раскошним церемонијалним уласком у Париз. Њена рођака Валентина Виконти, која се удала за Луја Орлеанског (Шарловог млађег брата) две године раније путем пуномоћја и папског одобрења, такође је стигла у Париз. Из Милана, она је дошла са 1300 витезова и раскошним пртљагом који је укључивао књиге и харфе. Младе су биле обучене у раскошну одећу и јахале су у пратњи витезова. Поворка је трајала од јутра до вечери. Улице су биле прекривене платнима који су приказивали сцене из крсташких ратова и друге мотице. Више хиљада мештана стајало је дуж руте. Са једне стране били су одевени у зелено, а са друге у црквено. Процесија је започела од Порте Сен Дени, вијугајући се до Руе Сен Дени, пре доласка у Нотр Дам. Након Изабелиног крунисања, поворка се вратила из катедрале, трасом око које је било упаљено 500 свећа. Да би се платио екстравагантни догађај, порези у Паризу прикупљани су током следећа два месеца.
Шарлова болест 150px|мини|Први напад Шарлове болести, 1392. година. Минијатура из хронике Жана Фросара. Шарл је 1392. године претрпео први од својих напада лудила, када је врућег августовског дана испред Ле Мана напао своје витезове домаћине, укључујући и брата Луја Орлеанског. Убио је четворицу људи. Након тога је пао у кому која је трајала четири дана. Било је мало вероватно да ће се опоравити. Његови ујаци, војвода Бургундски и Берија, искористили су његову болест и брзо преузели власт над Француском, проглашавајући се регентима. Краљев изненадни напад лудила једни су доживљавали као знак божјег гнева и казне, а други као резултат магије. Савремени научници нагађају да је можда патио од параноидне шизофреније. Краљ је фраћен у Ле Ман, где је Гиљем де Харсињи, поштовани и добро образовани лекар од 92 године, позван да га лечи. Шарлова болест постепено се повукла и он се вратио у Париз септембра месеца.
200px|мини|лево|"Бал Дивљих мушкараца". Фросарова хроника
Лекар је краљу препоручио забаву. Један дворанин предложио је Шарлу да изненади Изабелу и остале дворске даме, доводећи групу дворанина са којима ће се прерушити у "дивље мушкарце" и упасти на маскенбал поводом удаје Изабелине слушкиње Катарине Фаставерин. Овај догађај познат је као "Бал Дивљих људи" (фр. Bal des Ardents). Шарл је замало убијен, а четворица плесача су живи изгорели, када је искра бакље коју је Орлеан донео запалила једну од хаљина плесача. Катастрофа је поткопала поверење у Шарлову способност да управља земљом. Парижани су претили да се побуне против племства. Негодовање јавности присилило је краља и Орлеанце, да пруже покајање због догађаја.
Следећег јуна краљ је доживео свој други продужени напад лудила. Уклонили су га на око шест месеци и поставили образац који ће важити током наредне три деценије. Фросар је нападе описивао тешким толико да краљу ниједан лек није могао помоћи, иако се од првог напада опоравио у року од неколико месеци. Првих 20 година болести његови периоди луцидности били су кратки, због чега је био способан да влада. Предложено је да у тренуцима лудила власт преузме регент, мада је било несигурно да лу је он требало преузети пуну власт живог монарха. Када краљ није био при чистој свести, власт су преузимали Луј Орлеански и Јован Неустрашиви (бургундски војвода), који су намеравали да трајно преузму власт.
Када се Шарл разболео 1390-тих година, Изабела је имала 22 године; имала је већ троје деце и већ је изгубила двоје новорођенчади. У тежим периодима болести, Шарл није могао да је препозна, те је тражио да напусти просторију. Како се болест погоршавала, оптуживао ју је да га је напустила, поготово када се преселила у своју резиденцију Барбете. Како краљ није препозванао своју жену, током периода лудила имао је љубавницу - Одету де Шампдивер, ћерку трговца коњима. Одета је физички подсећала на Изабелу и називана је "малом краљицом". Вероватно је до 1405. године и преузела ову улогу, уз Изабелину сагласност. Ипак, и током овог периода краљ је имао сексуалне односе са својом законитом супругом. Последња трудноћа Изабеле била је 1407. године. Записи бележе да се налазила у краљевој соби 23. новембра 1407. године, у ноћи атентата на Луја Орлеанског, а и касније, током 1408. године. Шарлова болест наставила се све до његове смрти. Краљевски пар и даље је осећао обострану љубав. Са Изабелом је Шарл размењивао писма и поклоне и током периода луцидности. Током дужих напада лудила се од ње дистанцирао.
Политичке фракције и рана дипломатска улога Изабелин живот је добро документован највероватније због тога што је Шарлова болест ставила краљицу у неуобичајени положај моћи. Ипак, о њеним личним карактеристикама не зна се много. Хроничари је описују и као "малу бринету" и као "високу плавушу". Савремени извори су контрадикторни. Хроничари су за њу рекли и да је била "лепа и хипнотична" и да је веома гојазна. Упркос томе што је живела у Француској, разговарала је са јаким немачким акцентом, који се временом није губио.
Адамс описује Изабелу као талентованог дипломату. Шарл је крунисан 1387. године, са 20 година. Једна од његових првих мера била је отпуштање ујака и враћање тзв. Мармоуса, поданика одговорних његовом оцу Шарлу V. Ускоро је и Орлеанском дао већу одговорност. Неколико година касније, приликом Шарловог првог напада лудила, појавило се непријатељство између Орлеанског и краљевих ујака Филипа Смелог, Јована, војводе Берија и Луја II од Бурбона. Изабела је била присиљена да преузме улогу представника свог мужа и арбитра у борбама фракција, које су трајале дуго низ година.
250px|мини|лево|Потписивање мира између краља Шарла и Ричарда II Плантагенета.
Већ касних 1380-тих и раних 1390-тих година Изабела је показала своје дипломатске вештине, када је фирентинска делегација затражила њену политичку интервенцију у афери Ђан Галеацо Виконти. Орлеански и војвода од Бургундије били су про-Виконтијевска странка, док су њихови противници били Луј VII Баварски и Јован III Армањак. Изабела тада није имала политичку моћ да утиче на сукоб. Неколико година касније, на венчању своје седмогодишње ћерке Изабеле Ричардом II Енглеским из династије Плантагенета, Изабела успешно преговара о савезу Француске и Фиренце са фирентинским амбасадором Буонакорсом Питијем.
Жан Герсон са Париског универзитета је 1390-тих година организовао концил на коме је требала бити окончана Западна шизма. Изабела је била једна од чланица савета. Французи су желели да авињонски и римски папа истовремено абдицирају у корист новог папе који би столовао у Риму. Папа Климент VII из Авињона поздравио је Изабелино присуство на концилу. Током свог краткотрајног опоравка, Шарл је одобрио Изабели да буде "главни чувар Дофена", њиховог сина, све док није навршио 13 година. Тако је Изабела стекла додатну политичку моћ. Орлеанци су добили права регентства, што је појачало јаз међу фракцијама.
200px|мини|Јован Неустрашиви, портрет се данас чува у Лувру.