Беатрикс Потер (; 28. јул 1866 – 22. децембар 1943) била је енглеска књижевница, илустраторка и научница, најпознатија по својим дечјим књигама са животињама, попут Прича о зецу Петру.
Рођена је у домаћинству више средње класе, Одгајиле су је гувернанте изоловано од друге деце. Имала је бројне кућне љубимце и проводила одмор у Шкотској или на језеру, развијајући љубав према пејзажу, флори и фауни, док је све пажљиво посматрала и сликала.
Иако је била типична за жене своје генерације по томе што су имале ограничене могућности за високо образовање, њено изучавање и акварели гљива довели су до тога да буде широко поштована у области микологије. У својим тридесетим годинама самостално је објавила изузетно успешну дечију књигу Прича о зецу Петру. Након тога, почела је да пише и илуструје дечје књиге.
Укупно је написала тридесет књига, најпознатија по своје двадесет и три дечије приче. Уз приход од књига и заоставштину од тетке, 1905. године купила је кућу Хил Топ у селу Нир Соури, у Језерској области који је у то време био у Ланкаширу. Током наредних деценија купила је додатна газдинства како би сачувала јединствени планински пејзаж. У доби од 47 година, 1913. године, удала се за Вилијама Хилиса, угледног адвоката из Хоуксхеда. Такође је била награђивани узгајивач оваца расе Хердвик и просперитетни пољопривредник заинтересован за очување земље. Наставила је да пише и илуструје, и дизајнира робу засновану на њеним књигама за британског издавача Варна, све док је дужности управљања земљиштем и њен ослабљен вид нису у томе спречили.
Преминула је од упале плућа и срчаних болести 22. децембра 1943. у својој кући у Нир Соурију у доби од 77 година, оставивши готово сву своју имовину Националном фонду. Заслужна је за очување већег дела земље која сада представља Национални парк Језерска област. Њене књиге и даље се продају широм света на многим језицима, при чему су приповедане песмом, филмом, балетом и анимацијом, а њен живот приказан је у играном и телевизијском филму.
Биографија мини|лево|Потер са петнаест година са псом Спотом Детињство и младост Њен деда по оцу Едмунд Потер из Глосопа у Дербиширу, поседовао је највећу фабрику за штампање цветних узорака на калико тканини у Енглеској а касније је био и члан Парламента.
Беатриксин отац, Руперт Вилијам Потер (1832–1914), школовао се на Манчестер колеџу код унитаријанског филозофа Џејмса Мартиноа. Затим је учио за адвоката у Лондону. Руперт се бавио правом, специјализујући се за закон о капиталу. Оженио се Хелен Лич (1839–1932) 8. августа 1863. године у Хајд Унитаријан цркви у Џу Кросу. Хелен је била ћерка Џејн Аштон (1806–1884) и Џона Лича, богатог трговца памуком и бродоградитеља из Стејлибриџа. Хеленини рођаци били су Харијет Луптон и Томас Аштон, 1. барон Аштон из Хидеа. У јулу 2014. године објављено је да је Беатрикс лично поклонила низ властитих оригиналних ручно осликаних илустрација двема кћеркама Артура и Харијет Луптон, које су биле рођаке и Беатрикс и Кетрин, војвоткињи од Кембриџа.
Њени родитељи удобно су живели у Западном Бромптону, где је Хелен Беатрикс Потер рођена 28. јула 1866. године, а њен брат Валтер Бертрам 14. марта 1872. године. Беатрикс је живела у овој кући до свог брака 1913. године. Кућа је уништена у немачком бомбардовању Лондона. Сада је на месту где је некада била кућа налази основна школа Боусфилд. Плава плоча на школској згради сведочи о некадашњем локалитету куће Беатрикс Потер.
Оба родитеља су била уметнички талентована, а Руперт је био примерен фотограф аматер.Rupert Potter was a member of the Photographic Society, later Royal Photographic Society from 1869 until 1912. Information from Michael Pritchard, Director-General / www.rps.org, 13 May 2014. Руперт је улагао у акције, а до раних 1890-их постао је изузетно богат.. Rupert came into his father's estate over the course of several years, 1884, 1891 and 1905. The Potters were comfortable but they did not live exclusively on inherited wealth; Lane, 1946, Њена породица са обе стране била је из околине Манчестера. Они су били енглески унитаријанци, повезани са протестантским конгрегацијама, утицајним у Енглеском 19. веку, који су веровали у јединство Бога и који су одбацили доктрину о Тројству.
Беатрикс су образовале три способне гувернанте, од којих је последња била Ени Мур, само три године старија од Беатрикс, која је подучавала немачком и да постане дружбеница. Она и Беатрикс остале су пријатељице читавог живота, а Енино осморо деце добијали су многа дивно осликана писма. Касније је Ени сугерисала да та писма могу бити добре дечје књиге.; Lane, 1978.The Magic Years of Beatrix Potter. Lane depicts Potter's childhood as much more restricted than either or Potter's two later biographers. Taylor, Beatrix Potter: Artist Story Teller, Ch 1.; Lear, 2007, pp. 25–48; Beatrix Potter, The Journal of Beatrix Potter: From 1881–1897.
Она и њен млађи брат Валтер Бертрам (1872–1918) одрасли су уз неколико пријатеља поред своје велике породице. Њени родитељи су били уметнички настројени, заинтересовани за природу. Као деца, Беатрикс и Бертрам имали су бројне мале животиње као кућне љубимце које су пажљиво посматрали и цртали. У својој школској соби Беатрикс и Бертрам држали су разне мале кућне љубимце, мишеве, зечеве, јежа и неке слепе мишеве, заједно с колекцијама лептира и других инсеката које су цртали и проучавали.pp. 37–44, p. 458nn15 Беатрикс је била посвећена нези својих малих животиња, често их је водила са собом на одморе. Већину летњих одмора, до петнаесте година свог живота, Беатрикс је проводила у Далгуси, имању на реци Теј у Пертширу у Шкотској. Тамо је скицирала и истражила подручје које је хранило њену машту. Њој и њеном брату дозвољена је велика слобода и оба детета су постала вешти студенти природне историје. Године 1882. Потери су први пут летњи одмор провели у Језерској области, у дворцу Вреј, близу језера Виндермере. Овде је Беатрикс упознала викара Хардвика Роунслија, касније оснивача Националног фонда, чије је интересовање за сеоски живот инспирисало Беатрикс и који је оставило трајни утисак на њен живот.
Отприлике са 14 година, Беатрикс је почела да води дневник. Писала га је у посебном коду који је био једноставна замена слова за слово. Њен дневник био је важан за развој њене креативности, послуживши и као књига скица и као књижевни експеримент. Ситним рукописом је извештавала о друштву, бележила утиске о уметности и уметницима, препричавала приче и посматрала живот око себе.cf. also p. 463nn1 Дневник је дешифровала и преписала Лесли Линдер 1958. године. Дневник не пружа интиман запис о њеном личном животу, али је непроцењив извор за разумевање живописног дела британског друштва с краја 19. века. Описује њено уметничко сазревање и интелектуална интересовања, њене често забавне увиде о местима које је посетила и њену необичну способност посматрања и описивања природе. Дневник је започела 1881. а завршила 1897. године, када је њена уметничка и интелектуална енергија била окренута научним студијама и напорима да објави своје цртеже.Potter, "The Journal, 1885–1897" Трагала је за више самосталних активности и желела је да заради нешто свог новца, док се бринула о родитељима also cf. p. 474nn55 и управљала њиховим многим домаћинствима.
Научне илустрације и рад у микологији мини|Беатрикс Потер: репродуктивни систем Ведре пољарице, 1897. Родитељи Беатрикс Потер нису обесхрабривали високо образовање. Као што је било уобичајено у викторијанско доба, жене из њене класе биле су приватно образоване и ретко су похађале универзитет. Elizabeth E. Battrick, (1999) Beatrix Potter: The Unknown Years; Lynn Barber, (1980) The Heyday of Natural History, Brian Gardiner, . 31–47; Lear 2007, pp. 76–103; Potter, Journal, 1891–1897.
Беатрикс Потер била је заинтересована за сваку грану природних наука, осим астрономије. Ботаника је била страст за већину викторијанаца, а проучавање природе било је врло популарно. Прикупљала је фосиле,Brian G. Gardiner, /1 , проучавала археолошке артефакте из ископавања у Лондону а занимала је и ентомологија. У свим тим областима цртала је и сликала примерке са све већом вештином. До 1890-их, њена научна интересовања била су усредсређена на микологију. Прво су је привукле гљиве због својих боја и њеног уживања у сликању. Њено интересовање се продубило након сусрета са Чарлсом Мекинтошом, угледним природњаком и аматером микологом, током летњег одмора у Дункелду у Пертширу 1892. године. Он јој је помогао да се побољша тачност илустрација, учио је таксономији и добављао јој живе примерке за сликање током зиме. Знатижељна како се гљиве размножавају, започела је микроскопске цртеже спора гљива и 1895. године развила теорију о њиховој клијању. Кроз везе свог ујака Сир Хенрија Енфилда Роскоа, хемичара и вицеканцелара Лондонског универзитета, она се саветовала са ботаничарима у Кју Гарденс, уверавајући Џорџа Масија у њену теорију хибридизације. Она није веровала у теорију симбиозе коју је предложио Сајмон Швенденер, немачки миколог. Уместо тога, она је предложила независан процес репродукције.M.A. Taylor and R.H. Rodger, eds. (2003) A Fascinating Acquaintance: Charles McIntosh and Beatrix Potter; Taylor, et al. (1987) Artist and Her World, pp. 71–94; Lear 2007, pp. 104–129; Nicholas P. Money, :4 ,. Када ју је директор Кју гарденса, Вилијам Тиселтон-Дајер, одбацио због пола и аматерског статуса, Беатрикс је написала своје закључке и објавила документ „Клијање спора Agaricineae“ Линиен друштву 1897. године. Представио га је Маси јер Беатрикс, као жена, није могла да присуствује догађајима нити да чита свој рад. Након тога је повукла свој рад, схвативши да су неки њени узорци контаминирани, али је наставила са микроскопским истраживањима још неколико година. Њен рад је тек недавно откривен, заједно са богатим, уметничким илустрацијама и цртежима који су били уз њега. Њен рад се тек сада правилно процењује. Касније је дала друге миколошке и научне цртеже Армит музеју и библиотеци у Амблсајду, где их миколози још увек консултују код идентификације гљива. Такође, постоји колекција њених слика гљива у музеју и уметничкој галерији у Перту, у Шкотској, коју је поклонио Чарлс Мекинтош. Миколог В.П.К. Финдли је 1967. године у своју књигу Wayside & Woodland Fungi укључио многе њене прекрасне и прецизне цртеже гљива, чиме је испуњена њена жеља да једног дана њени цртежи с гљивама буду објављени у књизи. Линиен друштво је 1997. године је постхумно објавило извињење Беатрикс Потер због сексизма приказаног у односу према њеним истраживањима.p.482nn58
Уметничка и књижевна каријера мини|усправно|Прво издање, 1902 На Беатриксина уметничка и књижевна интересовања дубоко су утицале виле, бајке и фантазија. Читала је класичне бајке западне Европе, као и приче из Старог завета, Ходочасников пут Џон Банјана, Чича Томина колиба Харијет Бичер Стоу. Одрасла је уз Езопове басне, бајке Браће Грим и Ханса Кристијана Андерсена, Дете из воде Чарлса Кингслија, народне и митолошке приче из Шкотске, немачке романтичаре, Шекспира,. She liked to memorise his plays by heart. романе Волтера Скота.. Beatrix said she learnt to read "on" Scott Као мало дете, пре осме године, на њу су оставиле утисак Књига глупости Едварда Лира, нарочито песма Сова и маца и Алиса у земљи чуда Луиса Керола, мада је касније рекла да су је више занимале илустрације од онога о чему се радило. Приче о зецу Бреру Џоела Чендлера Хариса биле су омиљене у њеној породици, а касније је проучавала његове Приче ујака Ремуса и илустровала их.. She began eight Uncle Remus drawings in the same year 1893 she began writing the Peter Rabbit picture letters to Noel Moore, completing the last in 1896.