Правосудни систем нововековне Србије чине све судске инстанце, од најнижих сеоских судова, до највишег Врховног суда. У Србији је до развоја уређеног и организованог правосудног система и адвокатуре као професије дошло касно, због османских освајања која су стопирала целокупан развој Србије. Тек са ослобађањем долази до прогреса. Знатан искорак у развоју судства учинили су вође Првог и Другог српског устанка, Карађорђе Петровић и Милош Обреновић. Они су се на различите начине ослобађали од утицаја Османског царства, а њихови наследници су се полако окретали Европи и угледали се на европске правосудне системе. На том путу развоја постојале су разне потешкоће, али су на крају судови и судије стекли сталност и непокретност, што је од почетка и био основни циљ. Адвокатска професија је била новина која је уведена у Србији. Адвокатура је на самом почетку наишла на неодобравање од стране грађана, а основни разлог је било то да је свако хтео да буде адвокат и на тај начин уништавао слику о адвокатској професији. Законици који су доносили представљали средство за борбу против надриадвоката, они су постављали услове које није могао свако да испуни, тако да онај који их је испунио са пуним правом је себе могао да назове адвокатом, за шта га је и сам министар правде декретом проглашавао.

Судови

Настанак српских судова и њихова организација до краја тридесетих година XIX века Већ на почетку Првог српског устанка уочена је неопходност оснивања судова. Карађорђе је, позивајући старешине да дођу у Остружницу на прву устаничку скупштину у априлу 1804. године, издао наредбу да свако од старешина на Скупштину дође са још двојицом-тројицом истакнутих људи који би били изабрани за судије, јер како се говорило „без судства се опстати не може”. Тиме је истакнута велика идеја, можда и несвесно, да се без судија и судова не може да фунцкионише иоле уређена заједница.

Прота Матеја Ненадовић је у својим мемоарима записао да су на скупштини ваљевске нахије били изабрани двојица судија јер су били „поштени и прави кметови”. За секретара суда био је изабран један свештеник, јер су они готово били једини писмени, и суду су била додељена три пандура. Одређена је колиба у којој се судило и одређен је простор за „апс”. На почетку се судски персонал издржавао од својих кућа а након две-три године уведен је нахијски порез за издржавање суда.

Уредбу о судовима донео је Правитељствујушћи совјет у октобру 1805. године. Према тој уредби постојали су: 1) сеоски суд, 2) кнежински суд 3) нахијски суд, 4) Правитељствујушћи совјет (Велики народни суд). Током 1808. године оснивани су магистрати (судови) по варошима, који су по ослобођењу од османске власти биле средишта нахија. Сам термин магистрат је латинског порекла, а у српски језик је дошао из немачког језика и означава градску управу која врши судску и управну власт. Познате су само две уредбе за нахијске магистрате у Ваљеву и Шапцу из јануара 1809. и 1811. године.

Након реорганизације Правитељствујушћег совјета у јануару 1811. године уведено је ново судско уређење. Основан је Велики вилајетски суд. На челу тог суда био је велики вилајетски судија, који је био попечитељ (министар) права. Овај суд је имао функцију другостепеног суда за жалбе на одлуке магистрата, али је такође судио и у првом степену за најтежа кривична дела: убиство, пљачку, хајдучију, злоупотребу власти старешина итд.

Осим Великог вилајетског суда постојали су и магистрати у средиштима нахија и сеоски судови који су били најнижи судови. Судску власт су упражњавали и војводе и вожд Карађорђе. Њихова уплитања у судску власт знатно су утицала на одлуке судова, они су штитили своју родбину, приврженике чак су и поништавали одлуке судова.

Током Првог српског устанка судови су поред судске фунцкије, обављали и друге, пре свега управне функкције.

После Другог српског устанка, у новембру 1815. године, основана је Народна канцеларија у Београду усменим споразумом између Милоша Обреновића и Марашли Али-паше. Народну канцеларију је чинило 12 кнезова, из сваке нахије по један. Њен задатак је био да суди Србима за најтежа кривична дела, да оне који су осуђени на смрт предаје паши на погубљење и предаје паши данак. Одмах потом, постављени су нахијски кнезови, који су до оснивања нахијских судова уз извршну вршили и судску власт.  

До 1818. године београдски везир (паша) је имао искључиву надлежност да изриче смртну казну, а од те године то право је себи присвојио кнез Милош, чему се везир није противио.

Кнез Милош је своју личну канцеларију у Крагујевцу 1823. године уздигао у виши суд, односно суд који је био виша (друга) инстанца. Тај суд је назван Суд обштенародни српски (називао се и Суд народни српски или Народни суд). Кнез је за судије тог суда постављао најистакнутије старешине.

Суд обштенародни српски укинут је 1835. године, а његове дужности су прешли на Совјет. Од октобра 1837. године установљен је Велики суд (као друга инстанца између магистрата и Совјета).

Кнез Милош је 1821. године у Пожаревцу установио први нахијски суд (магистрат). До оснивања тог суда дошло због незадовољства народа и старешина, које је ескалирало у Абдулиној и Добрњчевој буни. Од 1823. до 1827 године установљени су судови у свим нахијама: чачанској, јагодинској, смедеревској, ваљевској, шабачкој, рудничкој, ћупријској, ужичкој, соколској, крагујевачкој и београдској. Сваки од тих нахијских судова имао је по два члана, једног писара и два пандура. Након припајања шест нахија 1833. године основани су и нахијски судови у Крушевцу, Бањи, Алексинцу, Књажевцу, Зајечару и Неготину.

Међутим, без обзира на установљавање судова, свако је могао је доћи код кнеза Милоша и жалити се на сваку и свачију пресуду, а суд кнеза Милоша био је одлучујући.

Судска организација од Устава 1838. године Уставом из 1838. године постављене су основне судске инстанце. Установљене су три врсте судова: 1) примирителни (мировни) суд у сваком селу, 2) првостепени у сваком округу, 3) Апелациони суд у престоници. На тај начин настало је ново судско уређење, које је заменило Милошево неразвијено судство. У јануару 1840. године донета су устројства примирителних, окружних и Апелационог (Великог) суда, која су прописала њихову организацију и поступак пред тим судовима.

Примирителни суд су чинили председник и два члана која су бирана од стране мештана. Био је надлежан за решавање најлакших спорова, грађанским стварима у којима вредност предмета није прелазила 100 гроша и у кривичним стварима за преступе који нису били запрећени већом казном од 10 удараца штапом или 3 дана затвора.

Окружни судови били су надлежни за теже спорове. Окружни суд чинили су председник, тројица судија, под условом да су старији од 30 година, и двојица писара.

Свако ко би изгубио спор на окружном суду имао је право апелације тј. жалбе Апелационом суду у року од осам дана, а ако то не би учинио, пресуда окружног суда била је правоснажна и извршна. Апелациони суд, као суд другог степена, само је прегледао и судио оне предмете који су већ били суђени од окружних судова. Апелациони суд чинио је председник, и четири судије које су морале бити старије од 35 година. Пресуде Апелационог суда биле су коначне, али уколико је странка незадовоњна пресудом могла је поднети „молбу” Попечитељству правосуђа. Оно је, ако је нашло да ствар није довољно испитана и доказана, враћало предмет на ново суђење. Попечитељство правосуђа је, практично, била трећа инстанца.

Осим судова који су предвиђени уставом, постојала је и касациона власт коју је вршио кнез, мимо Устава.

Указом у октобру 1841. године основан је Суд вароши београдске, који је био надлежан за парнице између становника Београда и страних поданика који су живели у Србији, с једне стране, и становништва из унутрашњости, с друге стране. Осим тога, постојао је и Суд округа београдског, који је судио становницима београдског округа.

Настанак Врховног суда из 1846. године и даљи развој судске организације до 1865. године Ради убрзања судских поступака и растерећење кнеза и Совјета од вршења појединих судских послова, Порта је у сагласности са Русијом одлучила да се у Србији 1845. године оснује Врховни суд.

Устројством Врховног суда из септембра 1846. године установљен је један Врховни суд, као коначни суд, трећег и последњег степена. Врховни суд је примао жалбе против одлука Апелационог суда, чије је пресуде преиначавао или поништавао и у овом последњем случају са упутством враћао надлежном нижем суду. Дужност Врховног суда била је да, посредством Попечитељства правосуђа, подноси кнезу на помиловање сваку своју пресуду на смртну казну, казну робије или заточења у трајању дужем од шест година, као и пресуде за лишење чина или звања. Тиме се српско правосуђе приближило европском, које је имало три судске инстанце. Врховни суд није био касациони суд, то није био суд који је разматрао акте нижих судова, него суд који је судио. Касациона власт је и даље остала код кнеза.

Због учесталих жалби на спорност суђења, многобројне инстанције су  се средином педесетих година XIX века, почеле смањивати.

Устројством из децембра 1855. године кнез је пренео касациону власт на Врховни суд. Тај суд је судио у последњем степену и вршио је касациону власт. Због чега је преименован у „Врховни и Касациони Суд”.

Коначно устројством из 1858. године Врховни и Касациони суд је претворен у чисто Касациони суд. У његову надлежност предато је да, у складу са прописаним случајевима, поништава коначне пресуде и решења како у грађанским тако и у кривичним предметима.

Устројством из 1860. године је број судских инстанци смањен тако што је укинут Касациони суд. Од тада постојали су општински судови, окружни судови и Апелациони суд, као једини виши суд, који је постао и „судећи и разматрајући суд”. Такво судско уређење одржало се само пет година.

Судско уређење из 1865. године и његове касније измене Законом о устројству судова из 1865. године прописана је трајнија судска организација. Према одредбама тог закона и законика о грађанском и кривичном поступку судили су: 1) општински суд, 2) првостепени судови: окружни судови, Суд вароши Београда и Трговачки суд у Београду, 3) Апелациони суд, 4) Касациони суд и 5) изабрани суд за извесне случајеве.

Одредбама о стварној надлежносту знатан део имовинских спорова предат је у надлежност општинских судова: ови судови су судили све парнице у вредности до 500 чаршијских гроша, а касније до 200 динара. Општински суд је по правилу био сасатављен од три члана и писара.

Жалбе на одлуке општинских судова коначно су решавали првостепени судови, што је значило извесно растерећење судова. У сваком округу је постојао по један окружни суд, као првостепени. Укупно их је било 17, а њихов број се територијалним проширењем 1878. године и након Балксанских ратова (1912—1913. године) повећао. Окружни суд је имао једног председника, најмање двојицу судова, секретара и одређен број судског особља.

У суд првог степена рачунали су се и Суд вароши Београда и Трговачки суд у београду, који је установљен 1840. године, али се после само 40 дана рада угасио, да би поново био основан 1859. године. Првостепени судови су судили у првом степену све грађанске, кривичне и трговачке спорове, осим оних који су били у надлежности општинских судова.

Над свим првостепеним судовима постојао је један Апелациони суд, као суд другог и последњег степена. Његов састав је чинило 10 судија, од којих је један био педседник, и од потребног броја секретара и другог персонала. Радио је у два одељења.

Касациони суд, као највиши, који је контролисао рад судова и њихово поштовање закона, имао је 15 судија, од којих је један био председник, и потребан број секретара. Радио је у три одељења од по 5 судија, а за општу седницу било је потребно најмање 13 судија.

Таква судска мрежа остала је у принципу непромењена све до 1929. године, а унеколико личи и на данашње судско уређење.

Био је предвиђен и изабрани суд као редовни за неке спорове (о потрици, сињору, стоци итд.)