мини|десно|Чешка и Словачка Федеративна Република 1990—1993.
Распад Чехословачке (, ) процес је који се одиграо почетком 1990-их, а који је на крају довео до распада Чехословачке на новогодишњу ноћ 1992/1993, када настају двије нове државе: Чешка и Словачка. Овај процес се такође назива и Плишани развод, јер је револт против Комунистичке партије Чехословачке 1989. назван Плишана револуција.
Распад Чехословачке је један од примјера како се проблеми могу ријешити без сукоба.
Позадина
thumb|550px|Чехословачка између 1968. (Уставни закон федерације) и 1989. (Плишана револуција)
Чехословачка је створена распадом Аустроугарске на крају Првог светског рата. У 1918. години је у Питсбургу, Пенсилванија, Сједињене Америчке Државе, одржан састанак на којем су будући чехословачки председник Томаш Масарик и други чешки и словачки представници потписали Питсбуршки споразум, који је подразумевао стварање заједничке државе која ће се састојати од две равноправне нације: Словака и Чеха. Убрзо након тога, он и Едвард Бенеш прекршили су споразум залажући се за веће јединство и јединствену нацију.
Неки Словаци нису били за ту промену, а у марту 1939. године, под притиском Адолфа Хитлера, створена је Прва Словачка Република као сателитска држава Немачке са ограниченим суверенитетом. Како су припале совјетској сфери утицаја, Совјетски Савез је након Другог светског рата надзирао поново стварање Чехословачке.
У 1968. години, Уставни закон федерације вратио је званичну федералну структуру на стање из 1917. године, али током периода нормализације 1970-их, Густав Хусак, иако Словак, вратио је већи део контроле у Праг. Тај приступ подстакао је поновни раст сепаратизма након пада комунизма.
Распуштање
До 1991. године БДП по становнику Чешке Републике био је неких 20% већи од словачког. Исплате из чешког буџета у Словачку, што је раније било по закону, заустављене су у јануару 1991. године.
Многи Чеси и Словаци желели су даље постојање федеративне Чехословачке. Неке главне словачке странке су се, међутим, залагале за лабавији облик државне заједнице а Словачка народна странка је била за потпуну независност и суверенитет. Након што су се поново појавиле политичке странке, чешких странака је било мало или нимало присутних у Словачкој и обрнуто. Да би имала функционалну државу, влада је тражила континуирану контролу од Прага, али Словаци су наставили да траже децентрализацију.
Чешка је 1992. године изабрала Вацлава Клауса и друге који су тражили или још чвршћу федерацију („одрживу федерацију“) или две независне државе. Владимир Мечјар и други водећи словачки политичари желели су неку врсту конфедерације. Обе стране су у јуну водиле честе и интензивне преговоре. Словачки парламент усвојио је 17. јула декларацију о независности словачке нације. Шест дана касније, Клаус и Мечјар договорили су се да распусте Чехословачку на састанку у Братислави. Чехословачки председник Вацлав Хавел поднео је оставку, уместо да надгледа распуштање, чему се успротивио.Vaclav Havel: Still Puckish, Still a Politician, No Longer President, The New York Times, July 21, 1992 У анкети јавног мњења из септембра 1992. само 37% Словака и 36% Чеха подржало је раздвајање.Kamm, Henry. "At Fork in Road, Czechoslovaks Fret", The New York Times, dateline October 9, 1992. Retrieved January 1, 2009.
Циљ преговора био је на постизање мирне поделе. Мирна подела имала је приоритет јер је процес текао паралелно са насилним распадом Југославије што је мотивисало водеће функционере да избегну избијање сукоба у Чехословачкој. Дана 13. новембра Савезна скупштина је усвојила Уставни закон 541, којим је уређена подела имовине између Чешке и Словачке. Уставним актом 542, усвојеним 25. новембра, пристали су на распуштање Чехословачке 31. децембра 1992.
Распуштање се догодило без насиља, па је стога речено да је било "плишано", као што је и "Плишана револуција", која му је претходила, названа тако и која је постигнута масовним мирним демонстрацијама и акцијама. Насупрот томе, други посткомунистички распади (попут Совјетског Савеза и Југославије) укључивали су насилне сукобе. Чехословачка је једина држава бившег источног блока која је имала потпуно миран распад. Током следећих година, док се словачка економија мучила, Словаци су растурање сматрали грешком.https://www.tampabay.com/archive/1993/03/28/a-failing-economy-sours-mood-in-newly-independent-slovakia/
Узроци Дати су бројни разлози за распад Чехословачке, при чему су се главне расправе усредсредиле на то да ли је раздвајање било неизбежно или је до распада дошло у вези са догађајима који су се догодили између Плишане револуције 1989. и распада државе 1992.
Они који посматрају са ставом неизбежности указују на разлике између две нације, које датирају још од Аустроугарске, и на друга питања. Између Чеха и Словака постојале су етничке разлике као и проблеми са заједничком државом током комунизма. Успех државе у чешким земљама и њен неуспех у словачким земљама који је резултирао усвајањем комунизма јер су Чеси били утицајнији у управљању државом од Словака и доношењем устава из 1968. са мањинским ветом.
Они који тврде да су догађаји између 1989. и 1992. довели до распада указују на међународне факторе као што су отцепљење совјетских сателитских република, недостатак јединствених медија између Чешке и Словачке и најважније акције политичких лидера обе нације који су подржавали несугласице између премијера Клауса и Мечјара.
Правни аспекти
Национални симболи Будући да је грб Чехословачке био састављен од грбова историјских географских подручја која су формирала земљу, свака република је једноставно задржала своје симболе: Чеси лава а Словаци двоструки крст. Исти принцип примењен је на дводелну двојезичну чехословачку државну химну која се састојала од два одвојена музичка дела, чешке строфе Где ми је дом? и словачке Муње изнад Татри. Спор се одвијао само у вези са чехословачком заставом. Током преговора 1992. о детаљима распуштања Чехословачке, на захтеве Мечјара и Клауса, у уставни закон о распуштању Чехословачке убачена је клаузула која забрањује употребу државних симбола Чехословачке.Ústavný zákon č. 542/1992 Zb. o zániku Českej a Slovenskej Federatívnej Republiky, Čl. 3 ods. 2(Constitutional act. No. 542/1992 Col. on the dissolution of the Czech and Slovak Federative Republic, art. 3 sect. 2)
Од 1990. до 1992. године, црвено-бела застава Бохемије (која се разликује од пољске заставе само у пропорцији боја) службено је служила као застава Чешке. На крају, након потраге за новим симболима, Чешка је једнострано одлучила да игнорише уставни закон о распуштању Чехословачке (члан 3. Закона 542/1992 каже да „Чешка и Словачка Република неће користити националне симболе Чешке и Словачке Федеративне Републике након њеног распада. ") и да задржи чехословачку заставу, са измењеним значењем. Словачка је у међувремену усвојила своју традиционалну заставу, међутим, непосредно пре независности, 3. септембра 1992, додат је грб како би се спречила забуна са сличним заставама Русије и Словеније.
Територија Национална територија била је подељена дуж постојећих унутрашњих граница, али граница на неким тачкама није била јасно дефинисана, а у неким областима је граница пресецала улице, приступне путеве и заједнице које су коегзистирале вековима. Најозбиљнији проблеми су се појавили у следећим областима:
Шанце – историјски део Моравске, додељен Словачкој 1997. Сидоње – историјски део Мађарске (која је до 1918. године обухватала сву данашњу словачку територију), додељена Чешкој Републици 1997 рекреационо подручје Касарна - историјски припадало Моравској, након спора између Моравске и Мађарске у 16. века, формално било део Мађарске од 1734, повезано путевима само са чешке стране до почетка 2000-их, остало у Словачкој упркос жестоким приговорима углавном чешких власника имовине чије су некретнине фактички пале у страну земљу.
Нове земље су решиле неспоразуме међусобним преговорима, финансијском компензацијом, а затим и међународним уговором о модификацијама границе.Treaty between the Czech Republic and the Slovak Republic on Common Borders (1996), published in Slovakia under Announcement 274/1997 Z.z.
Међутим, људи који живе или поседују имовину у пограничном подручју наставили су да имају практичне проблеме све док обе нове земље нису потписале Шенгенски уговор 2007. године, када су границе постале мање значајне.
Подела националне имовине Већина савезне имовине подељена је у сразмери два према један, приближно односу између чешког и словачког становништва у Чехословачкој, укључујући војну опрему, железничку и авионску инфраструктуру. Неки мањи спорови, попут резерви злата ускладиштених у Прагу трајали су неколико година након распада.
Подела валута thumb|1000 чехословачких круна (чеш. korun československých) из 1945.
У почетку је стара чехословачка валута, чехословачких круна, остала у употреби у обе државе. Чешки страхови од економског губитка проузроковали су усвајање две националне валуте већ 8. фебруара 1993. На почетку су валуте имале једнак девизни курс, али је вредност словачке круне тада била обично нижа од вредности чешке круне (у 2004. око 25–27% ниже). Од 2. августа 1993. обе валуте су се разликовале различитим маркама које су прво лепљене, а затим штампане на старим новчаницама чехословачке круне.
Словачка је 1. јануара 2009. усвојила евро као своју валуту по курсу од 30.126 СК/€, а пригодни ковани новац у вредности од 2 евра из 2009. године, у Словачкој је израђен у част 20. годишњице Плишане револуције у знак сећања на заједничку борбу Чехословака за демократију. Игром случаја, поздравни говор у име Европске уније поводом уласка Словачке у еврозону одржао је Мирек Тополанек, премијер земље председавајуће Чешке, на свом матерњем језику, али остали гости који су говорили користили су енглески језик. Чешка и даље користи чешку круну као валуту.
Међународно право Ни Чешка ни Словачка нису тражиле признање као једине државе наследнице Чехословачке, за разлику од распада Совјетског Савеза, када је Русија призната као држава наследница не само Руске СФСР већ и самог Совјетског Савеза. Стога је чланство Чехословачке у Уједињеним нацијама престало распадом земље, али су 19. јануара 1993. Чешка и Словачка примљене као нове, одвојене државе.
У односу на друге међународне уговоре, Чеси и Словаци сложили су се да поштују уговорне обавезе Чехословачке. Словаци су 19. маја 1993. пренели писмо генералном секретару Уједињених нација да изразе своју намеру да остану страна свих уговора које је Чехословачка потписала и ратификовала и да ратификују уговоре потписане, али не и ратификоване пре распада Чехословачке. У писму су навели да ће према међународном праву, сви уговори које је Чехословачка потписала и ратификовала остати на снази. На пример, обе земље су признате као потписнице Антарктичке повеље од датума када је Чехословачка потписала споразум 1962. године.
Обе земље су ратификовале Бечку конвенцију о сукцесији држава у погледу уговора, али она није играла улогу током распада Чехословачке, јер је на снагу ступила тек 1996.
Утицај Економија Распад је имао одређени негативни утицај на две економије, посебно 1993. године, јер су традиционалне везе биле прекинуте како би се прилагодиле бирократији међународне трговине, али је утицај био знатно мањи него што су многи људи очекивали.
Царинска унија између Чешке и Словачке остала је на снази од распада до 1. маја 2004. године, када су обе земље ушле у Европску унију.
Многи Чеси су се надали да ће распад брзо започети еру високог економског раста у Чешкој, која више није морала да спонзорише „мање развијену Словачку“. Слично томе, Словаци су се радовали неискоришћеној Словачкој која би могла постати нови „економски тигар".